Потом сам открио манастир Сланце где ме је очарала уплакана Тројеручица и нежна душа оца Андреја која је и сама била једна божанствена песма и литургија око које смо се сабирали, тешили и крепили, причешћивали љубављу и добротом Христовом. У Сланцима су тада сви присутни гласно певали као у време првих хришћана, певница није имала улогу „стејџа“ већ неког особеног хоровође који је из јужне апсиде, као скривени пустињак из шкриње, водио песму. Такво литургијско заједништво и пуноћу нисам доживео у београдским храмовима, али истовремено ни искушења која овако спонтана саборна песма са собом доноси. Овај ранохришћански обичај знао је понекад да произведе и ранохришћанску бол у бубним опнама код оних који би стајали у близини неког распеваног антислухисте. Такође, уз ову ћудљиву и неуштимовану певачку дружину певница је морала да влада песмом сигурно и беспрекорно, а ту је већ био неопходан Никола, искушеник анђеоског гласа и савршеног слуха, за кога сам касније чуо да је отишао у Ковиљ жељан византијског певања, које овде није било благословено. Отац Андреј је био стари косовски заветник и чувао је српски литургијски мелос у свом манастиру као део светосавског завештања, сматрајући да је и он постао крстоносан и освештан зато што се одржао кроз векове наших страдања, прогона и робовања, зато што се и сам узнео у Небеса са свим нашим светим мученицима од Косова до Јасеновца, који су га певали и неговали, до којих и сада допире на светој Литургији.
Али ипак, најдирљивији литургијски доживљај чекао ме је у Пироту, где се породица у међувремену преселила из оближњег Цариброда. Као да је време застало, као да су до јуче крај црквене капије дежурале Брозове уходе, потказивачи и иследници, уредно бележећи свачије доласке – Стара пиротска црква у самом центру града била је још увек изолована и пуста. Једина гужва у њој образовала се крај јужне певнице где су стајале, никада не крочивши на певничку платформу, старе пиротске хаџике и богомољке, као већ догореле свеће воштанице, као жене Мироносице којима бели Анђео након распећа и погреба још увек није јавио да је Христос васкрсао, да је победио смрт. Ове старице су певале лепо и складно, тихо и дирљиво, неке чудне хорске напеве по својим избледелим сећањима, можда баш обрисе мелодија оних великих хорова из међуратне пиротске чаршије којима су махом дириговали мигранти из царске Русије. Ова нежна и крхка песма неодољиво је подсећала на пој ћелијских монахиња, нарочито током причасна када су певане богомољачке песме, овде поникле вероватно у то исто доба бујне градске црквености, када је Стара црква била седиште веома активне и бројне богомољачке подружнице „Покров Пресвете Богородице“, на челу са чувеним пиротским протом Љубом, полувековним старешином овог храма. Те народне песме светог владике Николаја представљале су за већину присутних, уз „Тебе појем“, врхунац духовног доживљаја свете Литургије, саборни излив најдирљивијих осећања, суза и уздаха, сете и радости, прозби и благодарја – као уздарје Господу Христу који се овог трена и сам безрезервно дарује у литургијској Тајни. Тек повремено би на нечију молбу из олтара излазио поп Јоца да својим снажним и продорним гласом за причастен отпева 136. псалм, који је у његовој изведби као васкршњи земљотрес потресао и она најтврђа срца, уздижући се притом и над целокупним богомољачким опусом, као песма над песмама. Ми млади који смо се овде временом окупљали са свих страна, на позив старешине храма оца Миће, почели смо у једном тренутку постепено да преузимамо песму и певницу, успостављаћи са старицама присан однос баке и унучета, изражавајући дубоко поштовање према њиховој простој али стаменој вери, чињеници да су оне овде узносиле песму Господу и пре нашег рођења, и касније у доба наших животних лутања и посртања, да су Христа ради претрпеле многе подсмехе и прогоне, биле третиране као нижа друштвена бића у доба владавине охолих безбожника. Зато смо крајње опрезно и смерно, пазећи да их не озледимо и не поценимо, по благослову оца Миће исправљали погрешну форму а разрађивали суштину пиротског Предања, одбацивали сујеверне и празноверне прираслице, кориговали оштећене мелодије, а сам причастен проширили новим богомољачким песмама цара Давида и владике Николаја – верујући са свима Светима да је у православном Предању, како општем тако и овом локалном, живо присутан Дух Свети који нас је овде и сабрао, да сва ова свештена обичајност не долази из историје, већ одозго из вечности од Оца Небеског, да бисмо је с љубављу неговати и пажљиво даље надограђивати, увек у литургијском заједништву са духовним ктиторима самог храма, са брижним народним пастирима, чувеним пиротским хаџијама и богомољцима, богољубивим чорбаџијама и занатлијама, ткаљама и сељанима – духовном аристократијом из небеског Пирота.
Овај наш однос ка свештеном наслеђу и старим пиротским богомољкама био је сасвим у складу са оним што је писало у тада тек објављеном зборнику „Живо предање у Цркви“, делу мог омиљеног владике Атанасија Јевтића из 1998. године, који је и сам открио једну величанствену „живу светосавску Цркву“ у питом селу Крњеву на граници равног Поморавља и брежуљкасте Шумадије (1,530), где су до осамдесетих година још увек одржавани богомољачки скупови, које је он доживео, којима је и припадао, очаран првенствено дивном боголиком личношћу сеоског богомољца Драгослава, неуког машин-бравара који је „без богословије уистину био богослов“, јер је „сваки боголики и христочежњиви човек, ако црте боголикости своје богоугодним подвизима у себи разради, по природи својој већ богослов и богослав“ (1,485). Владика је саткао дивно житије свом омиљеном српском богомољцу, напомињући да је његова главна животна преокупација и брига била „спасење душе своје и душа других, кроз молитву и Свету Литургију, кроз богомољачки живот и врлинско подвижништво, кроз породичне, црквене и манастирске народне богомољне скупове и саборе“ (1,486) – а примарна отаџбина „Царство Небеско и Црква прворођених записаних на небесима, вечни град Бога Живога – Небески Јерусалим, где је права отаџбина и свих Божијих људи“ (1, 482). Атанасије је све нас, тек поникле младаре у пиротској Башти Христовој, личним примером и писаном речју учио смерном поштовању простих богомољаца и Богомољачког покрета, сматрајући да њему тек предстоји „дубље пастирско и богословско проучавање и свестранија православна процена и оцена“, спрам оних погрешних и непастирских где се богомољство са неке академске висине површно одбације, што је он лично сматрао неправославним „одразом једног квази-научног менталитета“ (1,487) – саглашавајући се и са својим духовим оцем Јустином у тврдњи да се „не може спорити да су богомољци најцрквенији чланови наше Цркве“, зато што су „у своме животу спојили и развили највише битних елемената и карактеристика наше православне црквености“, зато што се „стваралачки елементи чисто православног живота, као што су: простота вере, молитвеност, пост, несреброљубивост, смиреност, кротост, христољубље, очито огледају у њиховом свакодневном животу. Прост и побожан народ наш изразио је своје поштовање ових њихових особина тиме што је богомољце назвао `Божијим људима`. Али, посматрани оком савремених скептика, богомољци изгледају као `занесењаци`; мерени протестантским умом наше интелигенције, они су предмет циничних подсмеха. Но за православног човека, они су велики знак времена, који се нама даје, да би пробудио успаване на мртвој стражи идеала, да би их васкрсао из мртвачког сна и распалио им душе огњеном ревношћу за напуштено дело Христово. ... Богомољачки покрет показује да наш народ срцем зна Христа и Православље, срцем зна шта православног човека чини православним. То је подвижнички ренесанс (=препород), и зато је православан, јер Православље не признаје никакве друге ренесансе сем подвижничке.“ (1,489) Атанасије овде нарочито истиче улогу владике Николаја који је за њега „нови Пророк Божији и Апостол Христов нашега доба, достојни следбеник и наследник Светих Отаца Васељенске Цркве и Светога Саве, Светог Оца Свете Српске Цркве“, који је зато „са пророчке и апостолске висине свога визионарскога духа, попут прозорљивог јеванђелског орла, до дубина сагледао сву духовну ситуацију свога Српског народа и стога је у покрету његових простих и побожних сељака видео провиденцијални Прст Божији“ (1,492), због чега је својевремено и упозоравао сабраћу епископе и свештенике да свако непромишљено одбацивање српског богомољства, може окончати христоиздајством: `Старајте се да разумете богомољце. Уздржите се од бацања камена на њих, јер можете лако ударити Христа. Не одбацујте их, да они вас не одбаце!`“ (1,493) ...
Зато ме је и пренеразило када сам чуо да је управо он, само десетак година након овог величанственог прослављења српског богомољства као сржи наше живе црквености, устао против певања богомољачких песми на Литургији, као против неког безакоња којим се нарушавају црквени канони и ремети дух најузвишенијег богослужења – којим се верници одвраћају од литургијског Христа и вечне стварности, а заводе на овоземаљску сентименталност, површну и лажну побожност. У једној расправи која се 2007. размотала на страницама „Православља“, владика бањалучки Јефрем је покушао да умири владику Атанасија, подсећајући га на чињеницу да је управо његов духовни отац Ава Јустин својим монахињама у Ћелијама благословио певање богомољачких песама током причасна на Литургији, да је тада знао да заплаче, тврдећи да је у појединим остварењима Николај превазишао и самог Јована Дамаскина, због чега Јустин такве богомољачке бисере и уврштава у своју Догматику, чиме постаје већ очигледно да је Атанасије по овом питању ушао у дубоки духовни и теолошки раскорак са својим Авом: „Владици Атанасију сметају `побожне песмице` које се певају уместо причасна, који су `есхатолошки усмерени`. Међу тим `побожним песмицама` свакако су и пјесме св. владике Николаја, за које је о. Јустин, са сузама у очима говорио „Нека ми опрости свети Дамаскин, али Николај га је превазишао!` Једну од таквих `песмица`, `Царица тишине` св. владике Николаја, отац Јустин уврстио је у свој трећи том Догматике, у поглављу о Мајци Божијој (можда је зато Догматика оца Јустина избачена са Богословског факултета у Београду, да би умјесто ње била наметнута Зизјуласова)“. (2)
У својим одговорима Атанасије је апсолутно игнорисао Јустина, заправо, успео је чак и да га сукоби са Николајем, победоносно износећи у јавност његов поговор за прво издање Духовне лире из 1925. године, у коме млади охридски епископ напомиње да ове песме није написао и објавио са амбицијом да се равна са великим светитељима који су писали црквене песме, још мање да богослужбене стихове замени сопственим: „...Црквене песме писали су велики светитељи и Духом Божијим надахнути људи, као св. Јован Дамаскин, Козма, Јосиф, Теофан, Павле Аморејски, Роман Слаткопојац, Андреја Критски, Амвросије и други. Те су песме утеха и светлост души хришћанској. Никакве песме у свету не могу се сравнати са њима. Па ни песме у овој Духовној Лири нису написане да се сравњују с њима, а још мање да их замене, него само да заинтересују читаоца за њих и доведу га до њих. Ако само толико успе, писац ће бити благодаран Богу. Неопходно је још напоменути, да није дозвољено читати Духовну Лиру на богослужењу нити при ма каквом црквеном обреду.То није намена ове књиге. Њена намена је – приватна употреба, приватно читање и размишљање у самоћи или кругу пријатеља и познаника, ради учвршћења у вери, просветљења кроз веру, одушевљења за веру и радост у вери. Нека би Господ Духом својим Светим озарио читаоце ове књиге, а милошћу Својом опростио писцу погрешке и недостатке. Амин.“ Атанасију је на крају преостало једино да тријумфује: „Сигурни смо да би свети владика Николај још мање допустио да његове песме замене псалмски Причастен – толико онима који имају очи да виде и уши да чују.“ (3)
Тиме је јавна расправа по овом питању замукла и чинило се након свега, да сада само крајње неразумна, духовно слепа и глува особа може да запева богомољачку песму на Литургији, пркосећи канонском поретку и светитељу Николају, губећи своју душу и живот вечни. Међутим, мене ова психолошко-реторичка опсена нимало није поколебала. Био сам уверен да је Атанасије крајње острашћено злоупотребио младог Николаја, његову скромност и опрезност, пастирску жељу да овим поговором, у првим годинама своје мисије међу тада још увек распуштеним богомољцима, истакне разлику између правих богослужења и њихових богослужбених импровизација које су они обављали и у храмовима где би немарни свештеници прескакали службе – да је Атанасије овај листић истргао из целовитог искуства Цркве, које нам благовести да су Николајеве песме премашиле његова почетна очекивања и намену, да су управо постале надвремене „песме утехе и светлост души хришћанкој“, налазећи тако и своје скромно место у увек живој и стваралачкој Литургији. Није ми се допало ни како је Атанасије безобзирно заобишао и поништио Аву Јустина као духовника и теолога, потом и све Николајеве директне духовне потомке, угледне српске старце и игумане у чијим се манастирима и данас пева Духовна лира на Литургији – како је заправо језуитски конструисао један имагинарни богослужбени раскол у коме је све њих окренуо против литургијског Христа и свих његових Светитеља скупа са Николајем, удобно сместивши самог себе у позицију неког божанственог литургијског зналца и судије кога треба беспоговорно слушати, који непогрешиво разлучује болесно од здравог, мртво од живог, мрачно од светозарног, пролазно од вечног у Литургији, користећи се притом језивим инквизиторским справама у полемикама, крајње примитивним увредама и дисквалификацијама какве нису виђене у историји православне Цркве. Коначно, мене владика Атанасије засигурно није могао да поучава шта је јефтина и пролазна песма а шта црквени „евергрин“ и „добра ствар“ која макар и сасвим проста и неука, покреће душу и разгорева „искру благодати“ у срцу верника, што је суштински смисао свих богослужбених песми и мелодија по светом Теофану Затворнику (4), а што се у случају богомољачких песама јасно препознаје у добрим и непролазним литургијским плодовима њихове употребе, почев од поменутих благородних расположења која побожни народ већ стотину година приноси литургијском Христу, до распеваних ђака са веронауке који су уз ове песме научили најважније хришћанске истине и постали део литургијског сабрања, певајући стихове из Духовне лире током причасна уз надзор својих вероучитеља – а што је владика Атанасије све површно и препотентно игнорисао, из позиције мени добро знаних музичких снобова којима је билдовање сопственог култа личности увек било важније од дубоког смисла и праве вредности самих песама.
У то доба још увек нисам имао ни знања ни вештине да сва ова запажања и утиске преведем у разложне анализе и убедљиве тврдње, али сам ипак одлучио да напишем своје протесно писмо владики Атанасију, шта год да се касније догоди. Било ми је драже да изгорим као незнавена вештица на ломачи његовог лажног неопатристичког огња, неголи да егзистирам у његовој литургијској стварности која је по мом мишљењу била гора од Брозовог атеизма – зато што је овога пута саме епископе и теологе уздизала до позиције неких недодирљивих и непогрешивих маршала, сводећи ниже свештенство на слепе следбенике и извршитеље, секретаре и комесаре, жбирове и ћате, улизице и полтроне, а нас вернике на бесловесне „аксионаше“ и „аминаше“, програмиране ботове који под командом климају главом и зевају пред Путиром – и оно што је најважније и најгоре, зато што су ови „православни маршали“ у једној тако накарадној, нарцисоидној и човекобожачкој црквености, својом позом заклањали и прогонили ону чудесну и премилу личност литургијског Христа која је мене сасвим очарала и преокренула, у чијем се црквеном Телу по први пут у животу осетих као дете безбрижним и слободним, осмишљеним и целовитим, вечним и вечно вољеним... (5) Своје штуро и збрзано, али од срца написано писмо, послао сам на адресу манастира Тврдош некад у јесен те 2007. године, одговор ми је стигао уочи Никољдана:
____________________________________
Преосвећеном епископу Атанасију поводом текста о побожним песмама
Са забринутошћу и стрепњом читам Ваше „дијалоге“ са другим владикама па Вас молим да они буду блажи или барем не јавни јер овакви уносе велики немир и бригу у народу.
Пишем Вам поводом објављивања писма светог владике Николаја у прошлом броју Православља (бр. 976 од 15. нов. 2007.) и морам да приметим да је оно извучено из контекста времена и да наш свети владика Николај није те 1925. године могао да наслути две ствари:
1. Да ће и он, аутор побожних песмица, бити придружен списку Светих Отаца које наводи у свом поговору.
2. Да ће управо те песмице имати тако велику улогу у духовном препороду нашег рода све до данашњих дана и да ће са правом моћи да понесу епитет "песама утехе и светлости души хришћанској".
Поштовани владико, позивам Вас не на „дијалог“ већ да, темељно како ви то умете, испитате душу нашег народа по овом питању. Проверите код новообраћених какав су снажан и неизбрисив утисак те песмице остављале на њих при првим доласцима на св. Литургију. Испитајте колико суза исплаче Србска душа када их певнице запевају. Проверите колико покајања, топлине и љубави покрећу у души народној. Нису оне ту случајно.
Ако је Свето Предање присуство Светог Духа, Који сабира свако поколење у истини (+ еп. Данило Крстић), шта су нам онда те песме којима нас је Бог сабрао? Нису ли нам и оне, предате од побожних бакица, управо Свето Предање?
С поштовањем,
Жељко Перовић
Пирот
____________________________________
Пред светог Николу, 2007. ман.Тврдош
ПГ. Жељку Перовићу, Пирот
Драги брате у Христу, свако Вам добро од Господа. Хвала на писму. Али, брате мој, што се бојите истине – против незнања и онога што и ви заступате као своје мерило. Причасни у св. Литургији су пробрани Псалми - Реч Божија, којом су и молили се и певали и плакали (трезвено, не сентиментално) кроз векове Православни Хришћани свуда по васељени, и данас.
Свети Николај је и тада био Светитељ и његово поштовање св.предања је светоотачко, а не „побожних бакица“ како Ви пишете.
О „души народа“ Ви говорите, а ми смо стражари над том душом (Јез. 33-34)
Толико за сад. – Христос се роди.
+ Еп. Атанасије
___________________________________
Било ми је жао што сам своје писмо написао тако младалачки наивно и непажљиво. Није требало помињати старице већ старце – искусне духоносце пред којима би се свако спочитавање лажне, сладуњаве и површне религиозности показало као охоло и безбожно – требало је опет и опет поменути аву Јустина, претходно позвати ћелијске монахиње које су ми ево и сада, док ово пишем, у краћем телефонском разговору потврдиле да је Ава Јустин овде благословио певање песама из „Духовне лире“ за причастен на Литургији, да јесте тачан навод владике Јефрема о његовим честим сузама током умилног појања богомољачких песама, које је веома поштовао и волео (6). Не досетих се да позовом ни разбориту схиигуманију Ефросинију из оближње Темске која и сада памти да им је Павле у два наврата долазио, да су она и њене монахиње певале богомољачке песме на Литургији и касније у трпезарији, на радост патријарха који је овде говорио о важности богомољачке песме (7), нити да је он проводио годишње одморе у свом омиљеном манастиру Благовештењу под Кабларом где се за причастен користила Духовна лира и Охридских пролог, нити за оца Авакума из Сланаца који ми је говорио да је Павлу од свих богомољачких песми „Знаш ли ко те љуби силно“ била омиљена, нити многих Павлових ђака из Призренске богословије, попут проте Мирослава Николића из Крушевца који ми ових дана пише: „Владика је готово увек био за певницом заједно са нама богословима током Литургије, по који пут тада смо за причастен певали и богомољачке песме“ (8). Не сетих се да кажем ни да се богомољачке песме тако певају у готово свим српским манастирима чији су игумани и игуманије били директни духовни потомци светог владике Николаја, некадашњи богомољци које је он лично монашио и руководио – што би све још боље поткрепило моју тврдњу да се Николајева напомена из 1925. односи на ранији период тада још увек анархичног и неартикулисаног богомољачког покрета, ради оних богомољаце који су у храму или у по домовима организовали неке сопствене парацкрвене службе и обреде. Требао сам још боље да аргументујем тврдњу да Николај у својој 45. години није придавао духовни и црквени значај својој Духовној лири, чињеницом да је он био јако скроман и критичан према сопственом стваралаштву и у својој позној старости, сматрајући да су његове књиге „слабе и старе“, да поједине „нема смисла прештампавати“, да је он и у Америци осећао стид зато што се још увек јавља са својим делима поред „толиких учених наших богослова“, да је принципијелно био против употребе својих ауторских служби у цркви, без претходног одобрења „надлежне цркве власти“ (9)
Али да сам се и свега тога досетио, да је мени свегрешном Господ даривао речи свеца и анђела, ја не бих успео да допрем до савести владике Атанасије те 2007. године, као што то ни данас не успевам код својих познаника који следе његову мисао, сматрајући да је певање богомољачких песама на Литургији погрешно и безаконо. Суштински проблем јесте у томе што они своју религиозну и литургијску стварност заснивају на логици и разуму, који не може да појми Господа Христа као тајанствено присутну првосвештеничку Личност на овом богослужењу. Када би надишли своје скучене гносеолошке оквире, мирећи се смерно са својом интелектуалном ограниченошћу и битијном ништавношћу, они би вером прихватили ону једину праву и православну, светоотачку јеванђелско-литургијску стварност на којој је инсистирао и патријарх Павле, а где се олтар за време причасна преображава у простор надвремене Тајне вечере, остатак храма у само предсобље древне јерусалимске одаје, где ми верници за тренутак остајемо сами са свима Светима, молитвено ишчекујући да се Господ појави са благодатним Огњем кроз двери, како би и нас, са својим свештеницима и кроз своје свештенике, позвао да приступимо Његовој Тајни, ако смо приправни, умивени и украшени, покајањем и врлинама Његовим. Та свест да у олтару траје тајанствена Вечера, то ишчекивање Христа, јесте сама суштина причасна, и певање псалама или богомољачких песама је овде тек само помоћно средство које народном духу помаже да се уздигне до ове чудесне стварности, дирљивим и умилним мислима и осећањима. Прави духовни пастири попут аве Јустин и Николајевих ученика, попут многих данашњих епископа и свештеника, овде допуштају прикладне богомољачке песме имајући свест о оном најважнијем, иако су у олтару заокупљени Тајном вечером, они и отуда пастирски брину о духовном расположењу своје пастве.
Добар пастир заједно са Авом Јустином препознаје да су српске богомољачке песме на причасну много делотворније од оних бескрајних солажа из Општог пјенија које једино виртуоз може да отпева са певнице без грешке у речима са стотину нота, док народ духовно дрема као на концерту – уместо да сви певају оно што је свима блиско и приступачно, што већину оживљава и разгаљује, осваја својим једноставним и непосредним, искреним и динамичним музичко-религијским изразом, што је уједно у складу и са „древном литургијском праксом“ на којој инсистира Ава Јустин у свом преводу „Божанствене Литургије“ пишући да – „народ пева причастен“ као и сва остала одговарања и литургијске песме, да би у поговору још једном нагласио „народ, сав православни верни народ Божји“, јер тако практично исповедамо да је „Црква живо Тело вечноживог Богочовека Христа“ у коме „сви саборно живимо и саборно се молимо“, јер тако изражавамо „саборни карактер Свете Евхаристије“ (10). Добри пастир заједно са владиком бачким Иринејем макар препознаје међу богомољачким песмама и оне које припадају „дивним духовним плодовима и цветовима који су током векова родили и процветали у градини литургијског и народног молитвено-доксолошког песништва православне хришћанске васељене“ (11). Он се духовно саглашава и са професорима филологије и музикологије са Теолошког факултета у Београду, др Ксенијом Кончаревићком и др Драганом Ашковићем који нам откривају да је сам жанр богомољачких песама: „по својим перлокутивним ефектима (дидактичко, емоционално-доживљајно, аскетско, етичко деловање, ефекат конституисања заједнице, ефекат оприсутњења есхатона), близак богослужбеним, тачније химнографским жанровима (тропар, кондак, стихира, акатист, канон), са којима у оквиру сакралног функционалностилског комплекса образује књижевноуметнички стил” (12). Добри пастир у богомољачком опусу и сам препознаје садржаје који сасвим одговарају амбијенту надвремене Тајне вечере која се током причасног одвија у олтару (нпр: „Говори Господе“, „Исусе радости моја“, „Теби, само Теби“, „Знаш ли ко те љуби силно“, „Љубав“, „Кога ћу да хвалим?“, „Слава Богу на Његову дару“...), при чему не треба занемарити ни оне песме из Духовне лире за које немамо народне мелодије а које би могле бити велики изазов за богољубиве српске композиторе (нпр. „Тајна Причешћа“, „Хвалите Господа“, „Христе, живи Хлебе“, „Не одступам од Господа“, „Христос Оживитељ“, „Жури душо ка Господу“, „Шта је најслађе?“, „Не одели ме од Себе“, „Цар љубави“, „Тајанствени гост“, „Ко то куца?“, „Очекивање Господа“, „Умножи радост моју“, „Исусе мили“)... Добри пастир препозне у богомољачким песмама и израз аутентичне побожности једног народа који има право на своју колективну личност, на своје стваралачко присуство у светој Литургији, а која је и сама сва животворна и благородна, због чега је и кроз векове „надограђивана текстовима који су били паралитургијски, али су временом прихватани и легализовани“, по речима Ашковића, који сам сматра да се „богомољачке песме уклапају у поменути стваралачки процес и принцип“ (13). За доброг пастира богомољачке песме нису никакви уљези и разбојници који желе да свргну царствене песме на Литургији, већ њихова даља обрада и разрада „у српском стилу и искуству“ (14), отприлике као што су у давнини наши народни песници препевали поједине јеванђелске мисли у десетерачке стихове, које патријарх Павле у својим посланицама и беседама чешће користи од јеванђелског оригинала, попут „Немој, сине, говорити криво. Боље ти је изгубити главу, него своју огрешити духу“ – не зато што су му мајка Јевросима и незнани поета важнији од Христа и Јеванђелиста, већ зато што је у овим стиховима остварена народна умотворно-мелодична разрада Јеванђеља Христовог, која нам је блиска и која нам истовремено духовно оприсутњава све оне наше претке који су се овим стиховима крепили и по њима владали у доба вековног робовања и страдања ради Христа, када нису могли у слободи да развијају своје хришћанско и црквено стваралаштво – због чега је и њихова заоставштина данас тако скромна, али зато и дубока, искрена и дирљива, попут оне „незнавене“ уметности првих хришћанских мученика којој су само надобудни јелински снобови могли да се подсмевају...
И владика Атанасије и његови следбеници добро знају да канони нису мртве норме, јуридичке одредбе и строге команде по којима се у животу и на богослужењима треба владати програмирано и дресирано, из страха од казне и прута, већ низ благодатних путоказа које треба пажљиво тумачити и преводити до модерних прилика, који су написани са примарним циљем да нас родитељски упозоре и опомену на опасност скривених духовних замки и странпутица, да нас одрже у благодати Духа Светога и Телу Христовом. Нико није могао боље од Атанасија, на пример, да нам каже да 59. канон Лаодикијског сабора (363-364), који и данас његови следбеници експлоатишу у доказивању да је Духовна лира злотвор у Литургији, а где стоји „да не треба у Цркви говорити посебне песме, нити неканонске књиге, него само канонске књиге Старога и Новога Завета“ (наше подвлачење) – не треба схватати буквално јер би у том случају из овог богослужења требало ликвидирати не само богомољачке песме, већ и све јектеније и возгласе, тропаре и кондаке, стихире и молитве, једном речју сав литургијски садржај сем Псалама, Јеванђеља и Апостола, који једини испуњавају поцртани услов ригидно тумаченог канона. Владика Атанасије би најбоље могао да нам објасни и да је 59. канон изречен у време када је Цркви претила својеврсна јудаизација, због које ће само двадесетак година касније уследити оштра пастирска реакција светог Јована Златоуста из Антиохије у његових осам антијудејских беседа, где подробно разобличава све оне лажне хришћане, агресивне поборнике јудејског екуменизма који су међу православним верницима пропагирали јудејске обичаје и постове, празнике и учења – из чега се већ може наслутити због каквих су искушења лаодикијски Оци написали 59. канон и од каквих то „посебних песама“ и „неканонских књига“ желе да сачувају православна богослужења (15). Да је заиста био истинољубив, храбар и карактеран каквим се градио, владика Атанасије би много већу пажњу обратио на 32, 33, 34 и 37. канон Лаодикијског сабора који су итекако актуелни у данашњој Српској Православној Цркви – које управо Ава Јустин разматра у својој Догматици и једном писму из не тако давне 1971. године, желећи да скрене пажњу српским епископима, свештеницима и студентима теологије, на опасност молитвеног заједничарења православних са представницима римокатолицизма који Јустин јасно сврстава у хришћанске јереси, због чега и призива лаодикијске Оце из есхатона да кажу тадашњим али и данашим јерарсима, управо Атанасију и његовој дружини, да се „с јеретицима, или расколницима, не треба заједно молити“ (кан. 33), нити „примати благослове од јеретика“ (кан. 32), нити празновати са њима (кан. 37) – јер ово духовно заједништво представља практично исповедање неког троликог божанства у различитим модалитетима, практично одрицање од Бога из православног Символа вере, издају Христа и рушење Цркве (16)... Да је владика Атанасије заиста био доследан Јустиновац, каквим се представљао, он би нам из канона Лаодикијског сабора актуелизовао и оно што је душекорисно за савремене хришћане , те би нас заједно са лаодикијским Оцима опоменуо да није прилично да одлазимо у кафане и кафиће (к.24), нити у раскалашна позоришта којима би данас могао био пандан комични и голишави садржај са интернета (к.54), он је могао са лаодикијским Оцима да успостави и обавезно познавање Символа вере наизуст, за сваког ко намерава да приступи Тајни крштења у Српској Православној Цркви (к.46), такође и да нас гојазне, сластољубиве и размажене позове да заједно са њим испостимо целу Четрдесетницу на сувој храни (к.50), и нарочито да нас подсети да постоје и „кајући “ хришћани који долазе на Литургију али се никако не причешћују, који су заједно са „оглашенима“ у то древно доба излазили из храма након читања Јеванђеља, не дочекавиши оно најважније (к.19)...
Зашто се владика Атанасије и његови следбеници тако волшебно трансформишу из литургијских слободара и уметника у хладне и бескрупулозне законике и џелате; зашто управо оне најактуелније каноне каче „мачку о реп“, док се истовремено као пијани плота држе оних који се не односе на наше тренутне прилике; зашто Аву Јустина тако безочно својатају и експлоатишу, док га у оном најважнијем игноришу и ниподаштавају, чак сврставају у сентименталне рушитеље канона; зашто у својим конструкцијама тако дрско сукобљавају светог владику Николаја са његовом духовном децом, угледним српским игуманима и старцима, свештеницима и богомоцима – јесте једна веома озбиљна и широка тема која ће надам се, бити предмет темељног научног рада неке будуће, много одговорније и објективније генерације српских теолога. Већ сам рекао да је срж духовне трагедије владике Атанасија и његових следбеника у религиозности која је заснована на разуму и логици, на охолом интелекту коме је мучно и тескобно у уму Христовом (17), кога понижава јеванђелско-литургијска стварност заснована на наивним уверењима и емоцијама, доживљајима и чудесима. Из овог рационалистичког и егоцентричног гледишта немогуће је појмити Богочовека Христа као живо присутну Личност у Литургији и Цркви, што је уједно и разлог због кога Атанасије у свом учењу генерално запоставља могућност карактерног причешћивања особинама и врлинама Христовим, на чему Ава Јустин нарочито инсистира и заснива своје целокупно теолошко стваралаштво, као усталом и сви свети богослови. Христос наших модерниста је удаљен на пристојном растојању одакле не спутава њихов охоли ум и разуздани его, Он седи са десне стране Оца и отуда преко небеског кетеринга шаље своје Тајне, које свештенство прихвата и конзумира у олтару. Из ове духовно сакате и човекоцентричне Тајне вечере потиче клерикална, готово езотерична мистификација и аутоматизација Литургије, самим тим и тренутка причешћа свештеника, коме као таквом не приличе просте и емотивне богомољачке песме, већ једнако тајанствени и узвишени, софистицирани и интелигентни, обичном народу туђи и недокучиви напеви, по рационализованим стиховима из псалама који овде имају функцију хладних мисаоних формула којих се ваља строго држати.
Будућим расветљавањима модернистичке прелести прилажем једно лично запажање. Постоји нека чудна сличност између Димитрија Љотића и владике Атанасија по егу и месијанству, харизми и судбини, иако је реч о људима сасвим различитих религиозних израза, темперамената и образовања. Обојица су дали неизмеран допринос у областима сопственог интересовања и стваралаштва, први током међуратног периода у националним и државним питањима, други у српској и васељенској теологији, црквеној историји и агиографији. Обојица су својом харизмом и генијалношћу, светачким владањем, успели да очарају и придобију многе угледне и велике личности, духовнике и интелектуалце, који се због ове чулне опсене нису подробно удубљивали у њихова религиозна убеђења, заснована на снажном човечјем уму и духу који Христа удаљава у Небеса, прихватајући отуда једино његове обожене испоруке, што су за првог безличне Идеје, за другог безличне Тајне. Та карактерна удаљеност Христова обојици даје простор да се размахну, она уједно ствара потребу за замеником и посредником, управо викарусом Христовим, што они и постају у својим илузијама, сматрајући то својом одговорношћу и жртвом. Да би истакли своју месијанску улогу обојица ниподаштавају све оно што је претходило њиховој појави, Љотић за љотићевце израња из једне конзервативне и учмале племенске Цркве као нова инкарнација светог Саве – који је и за владику Атанасија последња грандиозна фигура у Српској Православној Цркви, након чега она тоне у мрак разних рђавих руских и западњачких утицаја, до његове светозарне појаве. Обојица око своје ауре граде својеврсне надцркве, које су узвишеније и одважније, исконскије и православније од шире црквене заједнице. Оно што је у почетку могло бити јасно само пажљивом истраживачу постаје очигледно у судбоносним догађајима и трагедијама, за Љотића је то почетак Другог светског рата, распад државе и нације, док би за Атанасија то могао бити моменат сучељавање са моћницима из Стејт департмента о коме сведочи Косара Гавриловић – од тог тренутка у њима се јасно пројављује надчовек који више нема стрпења, који жели да господари а не да служи, јеванђелски принцип самопожртвовања смењује принцип жртовањања неподобних и непокорних, за Љотића су то Јевреји и сви остали идеолошки противници, за Атанасија „незнавена“ сабраћа епископи, свештеници и верници. Код обојице се од тада уочава и дубоки раскол између савести и идеје, Љотић је растрзан између Николаја и биолошког опстанка сакрализоване нације, Атанасије између Јустина и своје рационализоване Литургије – из овог духовног расцепа проистичу сви парадокси у његовом тумачењу канона, Јустина и светих Отаца. Али оно што је најважније, код обојице су у последњој животној фази уочљиви трагови макар и делимичног преумљења, као последица „саломљење гордости, немоћи пркосне воље, малаксавања дијалектике разума, истрошености заблуделе маште“ како дивно примећује Исидора Секулић у коначном Раскољникову (18) – томе дориносе и велике геополитичке промене, пад империја за које су они везали опстанак сопствених религиозних идеологија. У време када је пропаст „хришћанске“ Немачке био неминован, Љотић се све више окреће Цркви, патријаху Гаврилу и владики Николају, коме у једном писму чак обећава да ће бити последњи слуга – баш као што се и владика Атанасије последњих година све чешће целовито саглашава са Јустином, у време када се руши његова илузија о Цариграду као недодирљивој теолошкој сили и непогрешивом носиоцу црквене свести. За нашу тему је најважнија његова беседа о светом владики Николају изговорена у Тврдошу на празник свеца 2020. године, где заједно са Јустином назива Николаја новим васељенским Златоустом и равноапостолним Савом, сам наглашавајући да се српски народ одржао благодарећи јеванђелском раду светог владике Николаја, да је он био и остао „велики песник“ и да му је „свака реч била као Псалтир“, што већ може значити да је и његове, некада „сентименталне“ богомољачке песме можда почео да вреднује духовно као Јустин. (19)
Међутим, и Атанасије је попут Љотића остао недоречен и недовршен као особа исувише снажног ега да би се сасвим одрекла својих заблуда, да би уједно и својим острашћеним следбеницима јасно дао до знања да не треба наставити погрешним путем – ништити све што је српско и светосавско у нашој црквености зарад неког илузорног васељенског повратка у наднационални искон, иза кога заправо стоји Вашингтон и пројекат источног папизма, увежбани дует секуларног и црквеног фашизма, последња инкарнација султанлука и фанариотлука из Стамбола. Зато и овај закаснели одговор владики Атанасију адресирам на савест његових следбеника, никако са становишта неког непогрешивог судије и осуђивача, већ грешног богомољца који је и сам раскољен између света и Неба, сујете и Христа, који се зато и осећа за све кривим јер све је повезано као океан, како би то рекао Достојевски. Излаз из наших нових посртања и раскола у СПЦ видим једино у заједничком покајању и молитви, у братском праштању и измирењу, али и у духовно-литургијском повратку патријарху Павлу који је Господа Христа доживљавао као живо присутног Првојерарха Цркве и Литургије, који је умео да се носи са црквеним и друштвеним искушењима свог времена, мудро водећи свој народ ка Небеском царству које је сматрао примарном српском отаџбином и домовином – свакако и у богомољачким песмама које макар повремено треба певати у Литургији, зато што су Духом Светим надахнуте и зато што их је свети Јустин управо овде у причасном запечатио у својим Ћелијама, да би све нас бескрајно сујетне и гордељиве Србе подсећале да се до најузившенијих литургијских и теолошких урвина и милина не може доћи без богомољачких суза и уздаха, да је свако литургисање засновано на „премудрости овога света“, на „разуму разумних“ и „високим речима“ мрачно безумље пред Господом (ср. 1. Кор. 2,1-5, Рим. 8,5-7), да се литургијски Христос може спознати једино срцем, духовним видом који се отвара нишчетом и покајањем, простодушном вером и искреношћу маленог детета, које је и желео да пробуди у нама својим песмама из Духовне лире, свети владика Николај.
Уочи Сретења, 2024.
На фотографијама: Деца Старе цркве у Пироту певају богомољачке песме светог владике Николаја за причастен у Литургији 2013. лета Господњег.
(1) Владика Атанасије: Живо предање у Цркви, Братство св. Симеона и Видослов тврдошки, 1998. године. Треба рећи да владика Атанасије у овом делу нашој јавности скреће пажњу и на румунског старца Клеопу, што ће изазвати велику популарност његових поука у православној Србији. Такође, Атанасије ове 1998. године још увек сматра Догматику свог духовно оца Јустина „до данас најбољом у Православљу“ (451), пре свега у 2. и 3. тому, где се Јустин „пројављује као аутентични православни неопатристички теолог, библијски мислилац и литургијски подвижник“, као „верни али стваралачки настављач апостолске киригме и живог предања Светих Отаца, пронетих и проживљених и промишљених кроз свој лични и саборно-црквени а увек савремени проблематизам, те зато актуелизован трајном јеванђелском животном темом о боголикости човека, о његовом греху и палости, смртности и богоудаљености, али истовремено и о реалном спасењу свецелог човека и рода људског у Христу. ... Можемо слободно рећи да је Ава Јустин овде био прави следбеник и ученик великог Апостола Павла и великих Отаца хришћанског Истока: Светог Атанасија Великог, Светих великих Кападокијских Отаца, Светих Јована Златоуста, Јована Дамаскина, Григорија Паламе.“ (463) Атанасије наглашава и да је „познати православни теолог Георгије Флоровски посебно запазио и високо оценио ову 2. књигу Јустинове Догматике, па ју је препоручивао својим студентима теолозима на предавањима у Харварду и Принстону у Америци. Исто је говорио и Владика Николај (Велимировић): да је Јустинова Догматика најбоља у свету...“ (465)
(2) Јефрем, еп бањалучки: Свету Литургију очувати и служити неизмјењену, Српска Православна Црква, Вести, 28. септембар 2007. (spc.rs, приступљено, 31. јануара 2024)
(3) Еп. Атанасије: Побожне песмице у Св. Литургији, Православље бр. 976 (стр.3), 15. новембар 2007.
(4) Из дела светог Теофана Затворника: Храм, Предањске студије (predanje-ms.blogspot.com, пр. 31. јан. 2024) „Улога црквених песама је управо то – да се посредством њих распламса искра благодати која се крије у нама. Ову искру дају Свете Тајне. Да би се она распламсала и претворила у пламен, уведени су псалми и духовне песме. На искру благодати оне делују једнако као што ветар делује на обичну искру, смештену унутар неке гориве материје (38, стр. 408-409)“.
(5) Тада нисам знао да је овај мој интуитивни младићки доживљај Цркве сасвим у складу са учењем владике Атанасија из деведесетих, који још увек није усвојио фанариотско-хуманистичку црквеност, који још увек следи свог духовног оца Јустина, заједно са њиме доживљавајући Цркву као „Тело Богочовека Христа“ у коме се „достиже, и нама људима даје на делу, опитно и животно, благодатно-доживљајно, чудесна Личност Христа Богочовека као Творца, Промислитеља, Спаситеља и Обожитеља, али се даје кроз литургијски организам и структуру и службу и живот Цркве као богочовечанске благодатне заједнице, у којој Христос увек остаје све и сва, све у свему, и ми у Њему.“ (Живо предање у Цркви, стр. 465)
(6) Разговор са ћелијском монахињом која је била задужена за јављање на телефонске позиве 23. јануар 2024. (без благослова да се представља својим саговорницима), аудио запис од 2:01 минута.
(7) Мати Ефросинија каже да су током причасна тада певале: „Шта се оно тамо у долини јавља / То побожни народ Господа прославља / Примиче се Страшни Дан / Богом изабран“. Она подсећа да је и потоњи патријарх Ириниј, као владика нишки много волео бомољачке песме и увек тражио од ње да запева. Кад јој поменух којим поводом се занимам за ову тему, рече да је и у време комуниста богомољачка песма била гоњена, одмах се досетила и пригодних богомољачких стихова: „О учена браћо, школовани људи / Дал школа у вама праву веру буди / дал нађосте Христа у велике школе / ил` падосте у мрак безакоња доле.“ (Аудио запис телефонског разговора, 18:40 минита, 22. јануар 2024)
(8) Порука од 22. јануара 2024. године (послата заједно са фотографијом владике Павла и ђака богословије за певницом током богослужења у Призрену).
(9) 1946: „Да ли хоћу да Вам дам дозволу за прештампавање? Бог с Вама! Зар не знате, да ја никад нисам ништа полагао на своје ауторско право? Колико хоћете и како хоћете прештампавајте. Само имајте на уму, да су моје књиге и слабе и застареле“ (Три српска мученика, стр. 54, Лио 2014); 1951: „Што говориш о `Рату и Библији`, овде би се можда и нашао неки примерак. Но та књига је тако застарела, да је нема смисла прештампавати“ (СД 13/660); 1952: „Мене је већ срамота, да се само ја јављам с књигама, код толиких учених наших богослова“ (СД 13/684); 1954: „Ова се служба не може употребљавати у цркви, док је евентуално не би одобрила надлежна црквена власт, дотле је она само за приватну лектиру“ (О служби коју је посветио Јасеновачким новомученицима „Ђердан од мерџана“, СД 13/724)
(10) Божанствене Литургије, превео Архим. Др Јустин Поповић, стр. 67 и 232, ман. Ћелије, Београд, 1978.
(11) Молитвена песмарица „Појте Богу нашему, појте...“, Увода реч еп. Иринеја, Беседа, Нови Сад 1998.
(12) Драган Ашковић и Ксенија Кончаревић: Молитвена песма у систему сакралних жанрова (на материјалу српске богомољачке традиције 20. века), Зборник Матице српске за славистику, 81/2012, с. 99.
(13) Ашковић, Драган: Паралитургијске песме код Срба, Докторска дисертација. стр. 274, Академија умјетности Бања Лука, 2010. (преузето из рада Гордане Бранковић: Причасне песме између навике и иновације, Црквене студије, 15/2018, стр. 907-918, Ниш)
(14) Мисао светог владике Николаја из предговора за „Светосавље као философија живота“ Аве Јустина, СД 4/176, м. Ћелије, Београд 2001. „Светосавље није друго до Православно Хришћанство српског стила и искуства, изражено у богоугодним личностима, превенствено у светом Сави Немањићу“.
(15) Лиодикијски сабор (4. век), Саборност (kanoni.sabornost.org, приступљено, 31. јануар 2024). Да је овај сабор сазван између осталог и као реакција због експанзије оновременог јудејског екуменизма, може се наслутити и из самог броја канона који су директно посвећени овој теми (29, 37, 38, 39...).
(16) Догматика православне Цркве III, СД 19/234, Такође и 1971. године у свом „Одговору на анонимну дописницу“ СД 20/635: „Шта је наша Јерархија учинила после јудинске одлуке Московске Патријаршије о интекомјунијуму с римокатолицима, донетој 16/29. децембра 1969. године насупрот свим Светим Догматима и Канонима Православне Цркве? Том нечувеном у историји Православне Цркве и њеног догматског Предања одлуком у заједничарењу у Светим Тајнама са јавним јеретицима васцело Богочовечанско тело Православља је дубоко рањено, сви Оци и Сабори поругани, Догмати и Канони Цркве погажени, Предање одбачено, Истина презрена, Црква Христова – Невеста Чиста поваљана у отровну каљугу јеретика. А ми, шта смо ми као Црква на све то учинили и шта предузели? Ништа. Не односе ли се с тога и на нас речи Св. Григорија Богослова: `Ћутањем се издаје Бог` и Црква Божја). Ако икада, у овом судбоносном случају, наши Епископи Богом постављени и првенствено позвани да чувају веру, дужни су били неизоставно заузети светоотачки исповеднички став одбране Православља од оних који њиме тргују и воде политику под паролом лажно назване `љубави` – јер постоји и лажно названа љубав, као што постоји и `лажно названи гносис` – знање, разум: 1 Тим. 6, 20. Нажалост, они нису тако поступили. Напротив, они и сами учествују, неки речима, неки делима и црквеним актима, а неки пасивним ставом у скрнављењу Истине и продаји јеретицима светиња Цркве Божије. Нису ли и они, следујући одлуци те исте Московске Патријаршије о признању тајне брака извршене од стране римокатоличког свештеника, и то исто играње са Светим Тајнама и благодаћу одлуком својом потврдили на седници Архијерејског Сабора пре неку годину? Нису ли још, насупрот изричитим Канонима Светих Апостола и Светих Отаца – Апост(олски) 45. и 64. Канон; Лаодикијски 32, 33, 34. и 37. Канон, молили се заједно са јеретичким великодостојницима и њихове `благослове` примили по храмовима београдским кад су им они долазили у `братске посете`, или по њиховим зборницама кад су ишли њима? Нису ли неки наши богослови и професори, ваљда из незнања, проповедали и проповедају не Богочовечанско, саборно, истински икуменско Православље, него `екуменизам` протестантског синкретизма и еклектизма, у коме од вере Отаца нема ни трага, већ сам бесплодни европски хуманизам и бесомучни европски антропоцентризам?“
(17) Свети владика Николај: „Чујте шта још апостол Павле каже: а ми ум Христов имамо (I Кор. 2, 16). Благо ономе од нас, ко може за себе да каже, да има ум Христов! Благо ономе, ко је свој смртни, лелујави, земаљски ум одбацио и заменио га крепким умом Христовим! Тај ће сав бити испуњен светлошћу неизреченом, и сав свет овај видеће потопљен у једну велику светлост, као Мојсеј купину у пламену. Тај ће лако ходити кроз кланац овога живота, јер ће пут бити осветљен највећим светилником, највидовитијим оком, најчистијим умом. Јер Господ говори: Ја сам видело свету: ко иде за мном неће ходити по тами (Јов. 8, 12). Христос је видело наше; Христос је око живота нашег. Ко хоће да позна живот и да види пут правога живота, тај мора кроз то око гледати. Свако друго око је више или мање кварно, потамљено и упрљано, те као наочари, или увећава или умањује, или приближује или удаљује предмете. Само кроз око Христово види се све како јесте, и на небу и на земљи, и у човеку и у стварима. Зато ће и најтеже одговарати пред Богом они, којима је дано, да све гледају кроз Христово око, па не гледају.“ (Недеља трећа по Педесетници, Омилије, СД 6/143)
(18) Зборник: Срби и Достојевски, приредио Владимир Димитријевић, стр. 63, Чачак 2023.
(19) Епископ Атанасије Јевтић: Беседа о Светом Николају Жичком, Жички благовесник, октобар-децембар, 2020. (преузето са eparhija-zicka.rs, приступљено 31. јануара 2024)
