ХУМАНИСТИЧКА ВЕРОНАУКА ЗА ОДРАСЛЕ: О гресима које тобож не треба исповедати, јер нас не растављају од Христа

Пре неколико дана на једној страници, која је намењена почетницима у вери, објављена је пастирска реч свештеника „О исповести“. Укратко, један популарни српски јереј поучава неофите да су греси који нас „одвајају од причешћа“ и које треба претходно исповедати, само они „озбиљни“ (касније сам добио одговор од администратора да је овде реч о ткз. „канонским“ прегрешењима, тј. убиству, крађи, прељуби, трговини дрогом или живим људима), док „греси помислима“ заправо „као такви не постоје“, те и не представљају препреку између верника и Причешћа, на коју треба обраћати пажњу у Тајни исповести. Свештеник каже да је исповедање мисаоних греха новотарија која се увукла у Цркву некад са Визиготима и Лонгобардима, зато упућује верника да их и не износе пред Господа и свештенослужитеља у самом чину када дођу у храм, већ било где у обичном разговору са било којим верним и опитним хришћанином, рецимо монахињом или цивилом, тврдећи да се и тако добија разрешење ових безначајних грехова...

Тврдња да мисаони грех „не постоји“ као препрека за Причешће представља отворени пркос самом Богочовеку који нас позива к себи (да, баш из Путира!) са искреном жељом да заличимо на Њега, да пронађемо у Њему смисао свог постојања и своје савршенство, да постанемо Светлост свету, синови Оца који својим сунцем греје и добре и зле – а због чега Он сам подиже старозаветну лествицу греха (тј. оног што нас одваја од заједнице с Њим), са конкретно учињених дела и исказаних речи, на управо ове невидљиве покрете у нашем бићу, на помисли, жеље, емоције, те зато својим ученицима говори: "А ја вам кажем да ће сваки који се ГНЕВИ на брата свога ни за што, бити крив суду.", или: "А ја вам кажем да сваки који ПОГЛЕДА на жену са жељом за њом, ВЕЋ ЈЕ УЧИНИО прељубу са њом у срцу своме." Или: "Ако те ОКО твоје саблажњава..." – док истовремено разобличава фарисеје као гробове окречене, као зделе које су споља беспрекорне а изнутра нечисте, јер им управо мисаони греси помрачују духовни вид, те су зато у духовном расколу с Њим, а који ће се касније пројектовати у конкретне покрете, сплеткарења, суђење и распеће: "...И гле, неки од књижевника РЕКОШЕ У СЕБИ: овај хули на Бога. И ВИДЕЋИ ИСУС ПОМИСЛИ њихове рече: ЗАШТО ЗЛО МИСЛИТЕ У СРЦИМА СВОЈИМ?"... Не треба заборавити ни реч пророка Исаије, где пише о паду првог Гордељивца, који је доживео онтолошку катастрофу и био одлучен од заједнице са Богом, тек само зато што је "ГОВОРИО У СРЦУ СВОМЕ: Изаћи ћу на небо, више звијезда Божијих подигнућу пријесто свој, и сјешћу на гори зборној на страни сјеверној, изаћи ћу у висине над облаке, изједначићу се с Вишњим."...

Дакле нису Визиготи и Лонгобарди донели појам о мисаоним и емоционалним покретима као гресима који прече Причешћу, већ сам Христос, Бог Логос који је постао Човек и вечни Првојерарх Цркве, који се истовремено ваплоћава у безброј Путира, док седи са десне стране Оца, одакле ће опет доћи да суди живима и мртвима, и успостави Царство коме неће бити краја... Али треба читати Јеванђеље и Апостоле, такође и молитве пред свето причешће које више нико не чита јер их нови хуманистички духовници не препоручују, иако су написане руком Великих Отаца, Златоуста, Василија, Дамаскина, Симеона Новог и Метафраста, а који овде своје мисаоне грехе поистовећују са гресима блуднице и цариника, те моле Христа да им опрости сагрешења и преступе које учинише мислима, настојањима и чувствима, да Тајнама својим исцели њихова срца и умове од рђавих помисли, да уништи и погуби свако ђаволско делање које помоћу мисли ради у удима људским, да добрим мислима погребе рђаве намере и уништи духове зла... Треба читати и Добротољубље, египатске Оце код којих је појам о мисаоном греху рашчлањен до атома, такође и модерне старце попут нашег тајновидца Тадеја који прихваћену помисао идентификује не само као покрет који одваја од Владике Христа, већ и као оружје које реално рањава и убија ближње. Треба читати Писмо и Оце, и расуђивати заједно са њима Умом Христовим који Црквом царује, а не писати овакве самовољне, површне и ненаучне, заправо човекоугодничке, хуманистичке импровизије ради јаловог угађања и удварања свету.

Са живим Причешћем треба неговати жив и личносан однос, заиста као са самим Христом, јеванђелским, карактерним, речитим, надвременим, вечним. Сваки другачији приступ води нас у безбожни хуманизам и протестански мементо, одрицање божанства Христовог, тачније одрицање присуства божанског у невидљивом сегметну Христовог богочовечанског организма, у Његовим свесним и артикулисаним, мисаоним и емоционалним, вољним енергијама – што води у јерес,  што на жалост већ јесте присутна јерес, јер је то срж трагичне модерне српске теологије, која заједницу Бога и човека посматра искључиво кроз несливену синтезу наших природа, наших суштина, телеса, не и карактерних енергија, самих личности... Зато смо и дошли до овакве хуманитичке веронауке за почетнике у којој се појам греха релативизује, тачније враћа на старозаветне норме, које у новозаветној стварности могу бити тек само фарисејске. Тиме долазимо до позиција већ поменутих окречених гробова, што нимало није случајно, јер овде је реч о неофарисејском религиозно-филозофском систему у коме се ућуткава и прогони јеванђелски Христос, окрњавају Његове Тајне, распиње Његова богочовечанска душа.

Све ово пишем са дубоким осећањем да сам гори од свих које помињем и критикујем. Јер они сумњају, верују криво или делимично, зато што су у заблуди или зато што хуманизоване теолошке инстититуције већ деценијама сакате веру будућих свештеника и вероучитеља – док су мене православни пастири од младости научили да је у Путуру само пречисто Тело и сама пречасна Крв вечно живог и присутног, јеванђелског Богочовека. И опет сам двоједушан и лажан, тврдоврат и немаран, пред Тобом и Тајанама Твојим, Владико Христе. Ничега немам сем ове вере православне и молитве митара: Господе, милостив буди мени грешном. 

24/11. јун, 2022. (Св. ап. Вартолемеј и Варнава)

Раскол је иза нас, али шта ћемо сад?

Листам вести, подигла се велика ујдурма око Македонаца и њихове аутокефалности, а ја још увек стојим на пробитном становишту које сам изнео када је све почело: добар развод је бољи од рђавог брака. Отели су се од нас, већ су постали свој народ и ми им то прихватамо, зашто нам је онда проблем да то и црквено потврдимо, јер и сами често потенцирамо, бранећи своје Светосавље: сваки народ има право на своју народну цркву, на свој израз једне те исте вере... Сасвим је споредно на чему се темељи њихова нација и како су дошли до ње. Пре него то одгонетнемо, можда би било добро да се запитамо рецимо, на чему се темељи бугарска нација, на колико србофобије, на колико бугаризовованих српских светиња и српског становништва, речи, говора, обичаја, песама, чак и десетераца и гусала, чак и Бугар-Мораве и бугарског Белграда, па ето, никакав проблем немамо да прихватимо њихову нацију и националну цркву.

Нису ми данас јасни ни они који усхићено прослављају чудо љубави у добром разводу, а ни они други који очајавају, јер су остали без ужасног и неподношљивог брака. У свему видим реч Христову о последњим временима, "охладнеће љубав многих" (Мт. 24, 12), а то значи делићемо се и ситнићемо се у временима која долазе, од народних цркви до новонародних, од новонародних до космополитских, од градских и сеоских до гоњених, како је све и почело, како ће све и окончати када Христос дође. У том неминовном и тужном процесу треба оставити по страну историју, политику, границе, видећемо на Страшном суду чија је нација истинита а чија лажна, заснована на илузији, на српском, татарском или бољшевичком империјализму. Сада се сви скупа крећемо ка Христу, и најважније да будемо смерни и мудри, да најпре љубимо живе људе, истоверну браћу хришћане, јер шта је боље, да нас Господ затекне у различитим кућама као добре суседе, или у гробној ћутњи и нетрпељивости под истим кровом?

Смирење и љубав коју је СПЦ исказала ка гордим и непокајаним расколницима, биће величанствена и света, једино ако врх СПЦ настави истим богочовечанским путем, ако искаже идентично смирење и љубав ка гордим и непокајаним Артемијевим расколницима, отпочне истоветне стрпљиве преговоре, са спремношћу на сличне, заправо много мање административне и канонске уступке, повратак у епархију и признавање њихове јерархије у оквиру СПЦ. Међутим, ако уместо пред самовољне и горде хороепископе, наш патријарх у идућем процесу измирења овако безусловно клекне пред гордог и самовољеног римског папу, који је отишао много даље, ушао у раскол са самим Богом Логосом, са Светом Тројицом, прогласивши себе за нечело Цркве, за безумну главу Тела Христовог, онда ће бити јасно да садашње патријархово смирење заправо није богочовечанско, већ човекобожачко, површно и сујетно, сентиментално и патетично, онда он не води Цркву Светог Саве и Цара Лазара ка њеном Првојерарху Христу, већ супротно, ка антихристу и његовој обезличеној саборности чије је име легион. Што нам не дао Бог!

Зато је сада најважније да сви скупа као црквена народна заједница, уместо неумесне екстазе и претераног торжества, уместо безизлазне кукњаве и осуђивања, изнедримо из свог бића управо ово спасоносно богочовечанско смирење, милост ка ближњима, пост и усрдну молитву, понајвише за нашег патријарха и наше епископе.

25/12. мај 2022.

Привремена обустава рада од 1. априла до 1. августа 2022.

Поштовани читаоци, издавачка радња "Књига Знамење" привремено престаје са радом 1. априла 2022. године и неће бити у могућности да врши продају књига до 1. августа исте године. Унапред хвала на разумевању.

Реч о увођењу „3G regеl“ пропусница у литургијски живот Цркве у Минхену

Са великим немиром прочитах вест да је владика немачки Григорије, ничим изазван и присељен, сасвим драговољно, својом слободном вољом отпочео својеврсни прогон и дискиминацију невакцинисаних верника у Минхену, бранећи им декретом да слободно уђу у градски храм и приступе божићној литургијској трпези. Та вест ме погодила јер су управо ови људи већ месецима изложени изузетно снажној репресији државног система, свакога часа губећи елементарна људска права на кретање и постојање. Они трпе већ очигледну дискриминацију на свим радним и јавним местима, њихова деца преживљавају праве трауме у школи. Црква у Минхену је била њихово једино уточиште и топло гнездо, а сада их наша црквена администрација и овде излаже хладном и безобзирном понижењу. 

Владика Григорије овим увођењем вакцина и тестова у литургијску стварност, отворено изражава сумњу у божанско присуство Христово на светој литургији, јер управо Он чини ово богослужење јединственим, чудесним, божанственим, због чега се и сам храм благодаћу Духа Његовог преображава у делић Неба на земљи, постаје благословено Царство. Веровати да у таквој надвременој литуријско-јеванђелској стварности, заразни болесник може заразити присутног Првојераха Христа и његове апостоле и ученике који су се свим бићем својим привили уз Њега, заразити Њега у путиру или на кашици, заразити епископа који га иконизује, свештенике и вернике сабране око Њега у храму – значи веровати да је присутна зараза моћнија од присутних божанских енергија, да је хуманистичко царство болести, страха и смрти, моћније од Васкрслог Христа и Његовог вечног литургијског Царства. Такво становиште води ка одрицању божанства Христовог и представља практично исповедање свејереси хуманизма, по којој литургија може бити тек само један тужни и немоћни, бесмислени перформанс, парада шаренила и сујете, патетична представа у којој је Христос протестански обезбожен до неке далеке и бледе историјске личности, или пак ватикански протеран у небеса, а све како би нарцисоидни епископ, као локални папа, постао његов генерални заступник и заменик, Vicarius Christi у своме селу. 

Драговољно увођење „3G regеl“ пропуснице у Минхену, може бити и израз снобовлука, сујетног страха да нам се просвећени свет не подсмехне као мрачним и средњовековним конзервативцима, примитивним богомољцима који више верују у Јеванђеље и јеванђелско-литургијски реализам, неголи у достигнућа модерне науке – а због чега се треба с оправданим стидом тргнути и што пре еманциповати, отворити црквена врата за све што нам наука пружа, без икаквог подозрења и провере. Свети владика Николај такве помодаре у свом Љубостињском стослову назива наивним и лаковерним бајагањама балканским и иванушкама кијевским, а њихова „прилагођавање и уједначавање“, обичним светогрђем, свлачењем Исуса Христа са богочовечанских литургијских висина у долину плача и гатања. Наша јеванђелско-литургијска стварност никада није била, нити ће бити у сукобу са научном стварношћу – она је у сукобу једино са светским центрима моћи, прецизније, енормно богатим капиталистима који желе да узурпирају науку као цивилизацијску тековину, и уз помоћ ње успоставе своју безбожну ничеанско-марксистичку стварност, а у којој хришћански Тројични Бог званично и научно не постоји, у којој историјски Христос није ни вечни Богочовек, ни вечни Првојерарх хришћанске Цркве и Литургије. Умиљавати се и додворавати, снисходити овим центрима моћи и њиховој псеудонауци и псеудомедицини, уступати пред њиховим притиском, уценама и засташивањима, пристајати на њихове примамљиве и ласкава понуде које доносе моћ и афирмацију у елитном друштву, значи постати нови Јуда који граби сребренике и целивом издаје и распиње Христа. 

Увођење „3G regеl“ пропусница у Минхену, сем хуманистичког маловерја и сујетне сервилности, може бити и израз примитивног животињског страха од болести и смрти, који не приличи православним хришћанима, јер искрени верник и у најтежој болести и на самртној постељи призива преслатко име Првојерарха Исуса Христа, верујући да је Он и у његовом личном животу живо присутан, да о свему промишља по недокучивој и премудрој љубави својој, и да му телесну болест дарује ради духовног буђења и оздрављења, можда чак и као мученички венац, како све Свети Јован Златоуст тумачи, упућујући хришћане да свакако следе пример кротког трпљења праведног Јова и убогог Лазара. Животињски страх од заразе и болести је одлика непросвећеног, безбожног света који је у старини заразне болести чак песонификовао, доживљавао као реална чудовишта којима треба снисходити и приносити жртве, своје животе, своју децу, а све само како би та неман одступила и отишла бестрага. Такав безумни страх је очевидан и данас у једнако безбожном 21. веку, у коме преплашени свет прихвата да буде потенцијална жртва у највећем медицинском експерименту у историји човечанства, само како би га поштедело то пандемијско чудовиште што се са свих страна примиче. 

Коначно, добровољним увођењем „3G regеl“ пропуснице у Минхену, владика Григорије и представници његове администрације у Минхену чине преседан у Српској Православној Цркви, једини у њој одступајући од Првојерарха Христа и као Доброг Пастира. Уместо да све вернике једнако и без разлике пригрле, чувајући их ако је потребно и својим животом од дивљих звери и вукова, они промовишу сумњива и неиспитана лекарства која можда баш од ових лукавих крадљиваца долазе, а на чију се они страну као најаманици сврставају, чиме спроводе суптилну селекцију унутар повереног им стада, делећи вернике на тестиране и нетестиране, вакцинисане и невакцинисане, послушне и непослушне, савесне и несавесне, здраве и сумњиве, просвећене и непросвећене, подобне и неподобне – а у чему „3G regеl“ пропусница служи као један заиста апокалиптичан документ, својеврсна "кршеница" којом верници доказују да испуњавају услове да се сједине са Христом. Занимљиво је да овако фарисејски хладан и безобзиран однос ка једном делу верног стада Христовог, успоставља баш један епископ који је са својим почившим духовним оцем, управо у име бескрајног човекољубља и безрезервно отворене литургијске саборности, годинама спроводио литургијску реформу у српским земљама. Сада јасно видимо да у овом пројекту нема ни искреног човекољубља ни искрене саборности, већ једино надмене и хладне охолости, која се Првојераху Христу упорно и пркосно подсмева, а стадо Његово узнемирава и жалости... 

Све ово пишем и верујем да Цркву Христову ни врата ада не могу да пољуљаји и поруши, а камоли један безбожан, неопагански и фарисејски владичански декрет. Верујем и да ће од Цркве временом отпасти све што је гордо и саможиво, лицемерно, хладно и анархично, непокајано, заиста као од самог Тела Христовог. Али ипак, жао ми је тих верника у Баварској који су већ довољно намучени језивном државном репресијом која неодољиво подсећа на однос те исте државе ка јеврејског заједници позних трудесетих година 20. века. Сада им и наша неодоговорна и безосећајна црквена администрација загорчава предбожићне дане. Молим Богомладенца Христа да ради њих уразуми неразумне, да запрети самовољном, да опомене охоле – а чеда ова своја, српска и баварска, узнемирена и прогоњена, да прими и пригрли, ако не у нашој народној, а оно бар у руској или румунској минхенској пештери, тамо где страже цара Ирода још увек нису пристигле, да њихова тужна срца умири и орадости, да се у њих роди и насели, јер она су заправо најдража пештера и постеља Његова. 

Пише: Жељко Перовић 

Прилог: Глас народа: „Да се погледамо у очи“ – коментари испод објаве о „3G regеl“ декрету са странице „Српска Православна црква у Минхену“, неки су у међувремену обрисани (приступљено 27. децембра 2021):

 

Православни подсетник за сваки дан у 2022. години

Седамнаесто издања Православног подсетника садржи календар са црквеним празницима, иконицом, правилом поста и новим поукама за сваки дан Светог Николаја Жичког, Преподобног Симеона Дајбабског, Преподобног Јустина Ћелијског, Патријарха Павла и Старца Тадеја. На крају Подсетника налази се Молитвеник српским чудотворним иконама Пресвете Богородице: Тројеручици, Млекопитатељници, Богородици Пећкој, Лепавинској, Чајничкој, Чокешинској, Беочинској, Великореметској, икони Покров Пресвете Богородице. 

 

Подсетник је изашао из штампе са благословом владике нишког Арсенија. Издавач књижице је Дивљански манастир, коиздавач "Књига Знамење" из Пирота. Подсетник су приредили протосинђел Серафим Живковић и Жељко Перовић. Издање је израђено у пуном колору на 64 страница Б6 формата, у меком и клајмованом повезу.

ДОСТУПНО / Mалопродајна цена 160 дин

ДОСТАВА БРЗОМ ПОШТОМ:

(укупна цена са трошковима доставе, попустима за веће поруџбине):

 

1 примерак - 400 динара

2 примерка - 550 динара

3 примерка - 700 динара

4 примерка - 800 динара

5 примерака - 900 динара

10 примерака - 1400 динара

20 примерака - 2200 динара

30 примерака - 3000 динара 

Можете нам јавити на znamenje@gmail.com или facebook број примерака који поручујете, вашу адресу, контакт ради брзе поште (курир позове десетак минута пре саме испоруке) и дан у радној недељи који вам одговара за пријем (поруџбина примљена до 9:30 пре подне може стићи већ сутрадан). 

Was Saint Bishop Nikolaj a Fascist? A Review of His Addresses from March 1935 to April 1941

The author addresses the issue of Nicholai Velimirovich’s attitude towards fascism, responding to the criticism of Bishop Nicholai as a sympathizer of Adolph Hitler’s policy and the interpretation of Velimirovich’s thoughts that enabled such constructions. In the present article, special attention is paid to the public addresses of Nicholai Velimirovich during the period of the rise of the Nazi state, i.e. from 1935 to 1941. The main topic of this article is to deconstruct the great myth of Bishop Nicholai’s critics, which reads:

Saint Bishop Nicholai is a fascist because he received a decoration from Hitler in 1934, and in 1935 he gave a lecture at Kolarac called “Nationalism of Saint Sava” where he praised Hitler as few people did during the life of the Reich leader, comparing him with Saint Sava, “whereby Hitler turned out to be bigger than Saint Sava.” This accusation comes from the critics of Bishop Nicholai from Peščanik, whose pamphlets are adopted and passed on by a part of the Serbian intelligentsia in which there are historians, linguists, political scientists, and even theologians. However, such constructions are possible only if we ignore the legacy of Bishop Nicholai and his thought.

For instance, it is interesting that in the same year, namely in 1926, Hitler and Velimirovich published two completely opposite works — Hitler the second part of his Mein Kampf in which he revealed his racial theory to the world, and Nicholai a short article entitled “The Problem of Races,” in which he explained that the problem of race can not solve anthropologists, nor historians and psychologists, but only Christianity, urging Serbian youth not to make a value difference between races, but to consider whether a black earthen pot with honey or a white porcelain pot with vinegar is better. In his later works, there are much more references to the issues of racism, nationalism, chauvinism, etc., where he clearly holds moderated and balanced Christian worldview.

 

DOI:  10.46825/nicholaistudies/ns.2021.1.2.395-434
UDC: 271.222(497.11)-722.52-36:929 Николај Велимировић, свети”1935/1941”
329.18(430)”1935/1941”:271.2-475
get pdf
cite

Божји људи

 – Очеее! Очеее! Дај сто динара за кафу! – чујем како неко издалека виче, окрећем се и видим једног насмејаног кратко ошишаног младића који ми руком показује да га сачекам, поскакујући ка мени у ритму неке брзе и тресуће електронске музике, што не оставља баш пријатан утисак на поспане јутарње шетаче.

– Миодраже, рекао сам ти да ме више тако не зовеш. Нисам свештеник. А и не могу баш сваког јутра да ти плаћам кафу - говорим му тихо чим ми се примакне, помало постиђен од света који се већ окренуо да ме види, али и већ сасвим уморан да објашњавам како сам ја отац једино својој деци Анђи, Васи и Сави... Пироћанци ме већ одавно доживљавају као неко свештено лице, чим сам се доселио у "Танаска Рајића" комшије су шапутале о свом новом суседу: "поп ли је, кво ли је...", а ја до дана данашњег не знам да ли је то због ове проседе брадице и повећег стомака на коме би савршено пристао онај плаветни појас Сремчевог хероја Ћире који је обожавао крофне, или је пак све то због мојих лепршавих писања која се, као тек изаткани ћилим, некако увек размотају и простру до Сладчајшега Христа...

– Добро, оче, нећу више тако да те зовем. Ајд дај педесет! – одговара Миодраг не скидајући широк осмех са свог озареног лица, узима новчаницу и хитро наставља даље, али сада још живље цупкајући и већ дижући руке испружених кажипрста, као човек кога погоди песма у кафани.

Миодраг је мој друг и више се не љути када му не дам новац, мада у почетку није било баш тако. Знао је да се узнемири, да панично тражи веће или мање износе, и коначно да се расплаче. Био сам убеђен да је био у наркоманској кризи све док ми један конобар није рекао: "ма јок, тек'в си је од малечко", испричавши ми притом да је као дете несретно пао и задобио тешку повреду главе.

Како је све тајанствено и скрито а ја тако брз да олако верујем својим варљивим очима, да судим и пресудим, иако и сам у кући имам једно такво повређено и јуродиво дете. Отада сам заиста много пажљивији ка Миодрагу, понекад попијемо заједно кафу а он ми прича да би ми угодио, како је некада рецитивао песмице о Савиндану у школи "Младост"...

Миодраг ме јутрос дочекао у заседи на истом паркингу, дозивајући ме опет издалека као свога оца. Имао је сада неку војничку капу на глави те овога пута одважно стаде пред мене и поче да салутира. Потом ми сав срећан рече како су га јуче неке девојчице позвале да заједно возе ролере...

Како је све тајанствено и скрито, размишљам док овај весели војник ђипа и поскакује даље својим путем као православни Арапин у Јерусалиму, и не знајући да у тој непрестаној васкршњој радости којом је обливен, са рукама подигнутим као у кафани, путује право у Рај.

11. 2. 2021.

Стовна

Често кажем да је мој највећи књижевни успех то што сам своју мајку успео да охрабрим и подстакнем да почне да пише. У почетку сам мислио да сам синовски пристрасан, да само ја у њеним причама из детињства, које је проживљела у топлом дому деда Јована и баба Божане у селу Станичење крај Пирота, без своје прерано уснуле мајке а њихове кћери јединице, препознајем танану јужњачку осећајност Боре Станковића и топлину Чеховљевог приповедања у којима искру дечије радости, срећом, нису успели да угуше очајање и туга. Када сам мамине приче почео да објављујем на "Причама старог Пирота", видео сам да моја импресија није тек само фамилијарна, да њена писана реч покреће многа срца и наставља да живи испод саме објаве, у коментарима, као на оним давним седењкама крај чесми и огњишта када се народ окупљао да се разговори и разведри, огреје и окрепи. Највеће и најпријатније изненађење приредили су ми читаоци из удаљених крајева Србије, Шумадије, Београда, Војводине својим емотикинима, изразима одушевљења и речима захвалности, упркос мноштву нејасних пиротских локализама и турцизама, због којих је у овом папирнатом издању свака прича опремљена мањим речником. 

 

Књижевни првенац Гране Перовић одштампан је у Пи Пресу, пиротској штампарији која израђује књиге врхунског квалитета, у тврдом и шивеном повезу, на 168 станица, у А5 формату. Читаоци ван Пирота издање могу поручити поруком код самог издавача на мејл znamenje@gmail.com или једној од фејсбук страница Књига Знамење и Приче старог Пирота (потребна је адреса и неки контакт ради брзе поште). Читаоци из Пирота и околине свој примерак могу купити у књижари "Пи прес" у центру града на Тргу пиротских ослободиоца, некада Црвеном тргу. Цена књиге је 600 динара (са услугом брзе поште 750 динара).

Души мојој жалостивој

Ех, шта бих дао да још једном, као дете доживим царибродске јесени, да зароним у густу јутарњу маглу што се као сомот развила по читавој котлини, па онако санит да се запитам, да ли су то небеса сишла у наш град, или се пак уснули Цариброд, преко ноћи, чудесно вазнео међ облаке. Ову чаробну срешту неба и земље ни сунце не жели да ремети. Дуго оклева да осване, потом шкртари своје зраке и одмах бежи ка југу, што даље од Јокшиног насеља. Као да се сваке јесени изнова сети и сневесели због сиротог Јовше коме су након рата управо овде отели велико имање, стигавши да се наругају и имену те, по њему крштене и знамените, Јовшине махале... Оркестар бучних моторних тестера по читавом граду претвара дугачка, неметрена стабла у трупчиће свирајући своју јесењу, чврсту и продорну, балканску сонату која живцира старије а нас децу, у узаврлим играма још више распаљује, опија и заноси. Мекани џемпери које су смишљале и плеле наше мајке срчући кафу из малених шољица са барокним украсима, миришу на свежину и чур. У школи се осећа опојни мирис шипурака које смо до одређеног рока морали да наберемо по шумовитој околији и предамо учитељици која је потом мерила и бележила учинак нашег друштвено–корисног рада.

То брање шипурака никако нисам волео. Било ми је драже да сакупљам пикавце и плевим бусење које је џигљало из ивичњака у улици за коју је било задужено моје одељење, или да садим бориће на Старој планини, или да берем кукуруз у Војничкој башти, мој отац је редовно куповао "Експрес" због чега сам био првак одељења у сакупљању старе хартије, ни у старим флашама наша кућа никада није оскудевала... Али провући моју шепртљаву и крофнасту руку кроз лавиринт трња и убрати чак три килограма тих ситних црвених плодова, била је права уметност. Требало је и доћи до њих јер пут је водио кроз Чуј Пет'л, последње градско насеље које урања у густу борову шуму, а где нас је често у заседи чекала ратоборна локална дружина.

– Дека сте пошли!? – јекнуо би љутито најкрупнији дечак из повеће групе која би се однекуд из шумарка, до зуба наоружана окрашћеним прућем и тојагама, сјатила на узану стазу право пред нас.

– Те... Да беремо шипци... – одговарали смо снисходљиво, показујући своје празне кесе и торбе, као на царинском прегледу.

– Знајете ли да не смејете да проодите кроз Чуј Пет'л? – питао би даље овај љути иследник, не мењајући свој добро увежбани мркоглед који је савршено пристајао уз његове спојене, брежњевски космате обрве.

– Па, несмо знали... – правили смо се невешти, нимало не доводећи у сумњу ни забрану проласка нити свој очигледно велики прекршај, што је годило љутим митничарима, те вођа коначно рече:

– Ајде, мињујте! Ама немој више да смо ви видели од тука да проодите!

Прегрмевши некако ово митарство, као грешна душа из житија Свете Теодоре Цариградске стизали смо на место блаженства и заборава свих проживљених невоља, рајско станиште и омиљено излетиште звано Манастирче, на коме је средином 19. века неки сироти царибродски занатлија Мада данима прекопавао земљу тражећи у њеној дубини древни олтар из свог божанског сновиђења, спреман да изађе пред Турке који су му, након многог досађивања дали дозволу за рад, али поигравши се са његовим судбином, рекавши му да ће у случају да ништа не пронађе, бити погубљен.

И данас често замишљам себе како лешкарим на том чаробном пропланку, срчем воду са бистрог лековитог извора и улазим у оронулу цркву коју је народ касније подигао на месту првобитне деда Мадине дашчаре у коју је овај упорни богомољац положио пронађени камен. Зурим у тај чудни и забрањени свет, поносан што успевам да одолим расутим новчићима у празној и увек откључаној цркви, које су побожне старице кришом доносиле на дар Светом Димитрију, а од којих сам могао себи да купим бар две кесице омиљеног смокија. Често размишљам како сам тада безбрижно и радосно, као неки малени светац корачао кроз живот. И како сам, сасвим несвесно, својим духом био ближи и милији том тајанственом, анђеоском свету деда Маде колара...

Последњи пут "у шипци" сам ишао са мојим другом Зораном Бузом, у трећем разреду основне школе, када је већ све било обрано у грмаку изнад Манастирчета, где смо шипурке обично налазили. Зато смо наставили да се пењемо даље, до самог врха на коме се налази Пропаст, пећина у којој вода понире у дубину земље и излази чак негде код Лукавице. Спустили смо се да звирнемо у тај никад испитани, загонетни и бескрајни мрак па одмах кренули даље ка истоку. Сишли смо низ једну стрмину и дошли до села Градиња где нас је на сеоској чесми један старац по старом адету пропитао чији смо, па саслушавши имена наше ближе и даље фамилије, упозорио да никако не идемо даље, показавши нам руком ка државној граници, којој смо се већ сасвим приближили. Вођени савршеним Бузиним инстинктом кренусмо назад али другом страном, кроз трновити Бучумет, и мимо свих стаза и богаза, коначно, пре мрака, стигосмо у град. Поносни на своју сналажљивост и храброст, корачали смо одважно низ улицу Бориса Кидрича, али само до Дејвидове куће, где смо, као хајдуци из Нушићевог романа, доживели своје прво понижење:

– Лелеее, Зоранеее – гласно јаукну Дејвидова мајка чим нас је са терасе уочила – Че сараниш твоју Рајну, лоше њу је, хитна помоћ је доодила, за малко да ђу и одвезе због тебе...

Био сам убеђен да је реч о неспоразуму или макар неком Бузином ранијем греху ка мајци, који је тек сада дошао на наплату. Зато се баш изненадих када се ова узнемирена жена обруши и на мене:

– А и ти исто! Мајћа ти је од муку окала полицију да ви траже по планину, да случајно не прејдете границу. Кво ли сте прајили и дека се цел д'н девате!?...

Идуће године моји су купили три килограма шипурака које сам само однео у школу. Учитељица Мирославка Филипова ме корила ранијих година због неиспуњене норме, а сада је подозриво посматрала крцату кесу у мојим рукама. Као да је и сама осећала да ту нешто не штима, да је просто немогуће да је све то набрало једно размажено царинско дете.
...

Пристао бих да опет проживим све те дечачке невоље. Од суровог Гроздановића који је у "српском одељењу" царибродског забавишта, свакога дана таманио нас нежне мамине синове, па све до Сике полицајца који је, уочи избора деведесете године, попео на ивичњак мене и Ђолета како би могао, онако висок, што боље да нам се унесе у лица и да нас учтиво упита – Очете ли са по шамар? – јер нас је затекао како фломастером цртамо свастику Шешељу на челенци. Од првих шипурака у основној школи до првог разреда гимназије када су нас девојчице из одељења редом зивкале телефоном, представљајући се као Емилија, лепа Пироћанка из правно–биротехничког одељења, која ето, жели баш мене да упозна и самном прошета центром града, те сам узалуд шпартао главном улицом у заказано време док су се оне кикотале на тераси изнад Нишке банке, због чега сам сутрадан јако црвенео у школи, али ипак, не као Божа који се на састанак са Емом појавио зализане косе, са букетом свежег цвећа у руци, удешен као за веридбу...

Узалуд чезнеш, душо моја жалостива, за тим давним временима. Тај изгубљени рај одавно не станује на овим драгим адресама, нити у збивањима и срештама које си проживела у раној младости. Цариброд из твојих сећања данас је тек само један леп и носталгичан путоказ на коме финим курзивом стоје записане јеванђелске речи: "Ако се не обратите и не будете као деца, нећете ући у Царство небеско". Тај детињи рај још увек постоји, али као онај древни олтар из повести о Манастирчету, лежи дубоко закопан у нашем тужном срцу, под црном и трновитом земљом малодушја, брига и слабости одраслих људи. До њега се више не може доћи без храбре вере и светог лудила деда Маде колара. Али, вреди копати jер тамо нас чекају давно ишчезли мириси детињства, скривене сонате и раздраганa игрa светлости и сенки коју сунце ствара у градском сивилу. Тамо је извор првобитне радости који често муте и збуњују невоље и неправде овога света, али он никад не устуче и свему одолева, јер верује у Живот, јер путује у Вечност.

____________
фото: Цариброд, Sanya Petrov Photography

Зар чашу коју ми је Отац дао ја да не испијем?

Читам Јеванђеље о страдању Христовом па ми је скренула пажњу реч коју Спаситељ упућује Петру у Гетсиманији: "Зар чашу коју ми је Отац дао ја да не испијем?" Чекају га грдне невоље а Он уопште не обраћа пажњу на зле моћнике који су се већ надвили над њим. Нити анализира њихове разноразне закулисне, завереничке радње које ће убрзо довести до хапшења, срамног суђења, ругања и распећа. Нити га исувише погађа и боли та читава неправда, то ужасно лицимерје самих крвника, перформанс доброте и правичности који они окретно играју пред наивним светом. У тим драматичним тренуцима за Христа постоји једино чаша страдања, и Отац који је пружа, иако је Он, Син Божји, ничим није заслужио... То је једина стварност, једини реални догађај који треба да заокупи пажњу и сваког искреног хришћанина, у тренуцима животних невоља и страдања. Сасвим су маргинални и неважни разноразни технолози који се понекад, по Божјем допуштењу, својски потруде око припреме и мућкања овог неукусног коктела. Важан је једино Отац наш небески и чаша коју нам пружа, не зато што нас кажњава, мрзи или одбацује, већ зато што је она лековита, зато што нас жели здраве и чисте, као децу обраћене и безазлене, у наручју своме.

24. децембар 2020.

О српском духовништву, трагичној реформи и нашим данима

Упокојио се дивни отац Серафим из рудничког Благовештења. Тек сада, у читуљама по интернету сазнајем да је руски старац Јован Крестјанкин, као стар и већ прилично немоћан, замолио да му из повеће групе српских ходочасника у одају уђе једино отац Серафим. Кажу да су пола сата у старчевој келији непрестано заједно плакали, наизменично певајући "Христос воскресе" и благосиљајући један другог.

Какве ми Старце имамо по српским манастирима, а да и не знамо. Тражимо их по Грчкој и Русији, свуда само не у нашој милој Србији. Зашто је то тако, добра је заслуга и владике Атанасија Јефтића. Годинама се ругао тим нашим тобож мрачним, примитивним, неуким калуђерима. Дотле je ишао да је понижавао и побожне богомољце, неподобне вероучитеље, издаваче, књиге и календарчиће. И нико му ништа није могао, његова је увек била последња. У реформи коју је он огњем и мачем заводио по српским земљама, није било ничег неугодног, ни подвига, ни пакла, ни антихриста, ни ђавола, све су то некакве протестантске будалаштине од којих човек, мислећи о њима, може једино да запати некакве менталне поремећаје. Тако и данас многи од њих трагично верују, упркос светим Јеванђељима, упркос Господу Христу који сасвим добронамерно, ради будности и бодрости, открива хришћанима свих времена тајне невидљивог света и покрета, говори о духовним напастима, о последњим временима, мукама и невољама које ће задесити и њих и читав свет.

Зато ни Атанасија ни његових штићеника данас нигде нема. Завукли су се у мишје рупе јер немају одговаре на ово време и питања која оно намеће. Срушила се њихова новотеолошка бајка о љубави, пред првом невољом, пред првим прогоном. Шта остаје на тим рушевинама? Опет и опет, наше монаштво, наше честито свештенство, наши богомољци. Они су носиоци православне свести и савести, не високи теолози, не висока јерархија, пише Николај у Љубостињском стослову. Јер мудраци путују издалека и могу да залутају на својим кривудавим мисаоним стазама до Витлејема. А прости српски пастири су одувек ту, као чобани пред вертепом, срцем и душом осећају шта се збива, и чују песму анђела, благовест о доласку Христа.

О Божићном посту 2020.
Фото: Епархија шумадијска

Православни подсетник за сваки дан у 2021. години

Шеснаесто издања Православног подсетника садржи календар са црквеним празницима, иконицом, правилом поста и новим поукама за сваки дан Митрополита Михаила, Светог Николаја Жичког, Преподобног Симеона Дајбабског, Преподобног Јустина Ћелијског, Патријарха Павла и Старца Тадеја. На крају Подсетника налази се  мала читанка о Светом Сави. Подсетник је изашао из штампе са благословом владике нишког Арсенија. Издавач књижице је Дивљански манастир, коиздавач "Књига Знамење" из Пирота. Подсетник су приредили протосинђел Серафим Живковић и Жељко Перовић. Издање је израђено у пуном колору на 64 страница Б6 формата, у меком и клајмованом повезу.

Р А С П Р О Д А Т О    / малопродајна цена 160 дин

ДОСТАВА БРЗОМ ПОШТОМ:

(укупна цена са трошковима доставе, попустима за веће поруџбине):

 

1 примерак - 400 динара

2 примерка - 550 динара

3 примерка - 700 динара

4 примерка - 800 динара

5 примерака - 900 динара

10 примерака - 1400 динара

20 примерака - 2200 динара

30 примерака - 3000 динара

Можете нам јавити на znamenje@gmail.com или facebook број примерака који поручујете, вашу адресу, контакт ради брзе поште (курир позове десетак минута пре саме испоруке) и дан у радној недељи који вам одговара за пријем (поруџбина примљена до 9:30 пре подне може стићи већ сутрадан).  

Споменик Стефану Немањи и анархистичка хистерија у Србији

Пре неколико дана ми је у сандуче доспео нови текст Марка Видојковића „Ђаволов споменик Стефану Немањи“. Послао је мој драги пријатељ из детињства, убеђени атеиста који је ваљда желео да ме, бруталном истином, раздрма и разбуди из мог православног сна. Успео је једино да ме растужи.

Марко Видојковић се у свом тексту идентификује са самим Богом, и попут Великог инквизитора у Карамазовима, изводи Немању пред свој страшни анархистички суд на коме га, као хуманистички бог бескрајних слобода, осуђује на вечне муке и шаље право у пакао зато што је, у своје време, злостављао и прогонио богумиле.

У овој лепршавој панк оперети прећутано је да су у немањићким државама сасвим безбрижно живели Јевреји, католици, чак и мухамедански ратници које је Милутин, као своју плаћеничку војску насељавао у пустим крајевима Србије, и да се Немања обрачунава једино са богумилима зато што је њихова делатност била разорна по државу коју је стварао, по друштвено-породичне вредности на којима је темељио своју реформу, а која је Србију винула из паганског мрака у сам врх светске цивилизације која се у то доба простирала око Средоземља. (1)

Јер у Крмчији Светог Саве пише да су српски богумили били носиоци масалијанске јереси из 4. века и деловали као анархистичка секта која није прихватала никакву власт и никакав ауторитет, која је брак сматрала демонском креацијом, баш као и самог човека и читав свет, и која је након строге аскезе благосиљала разврат, бигамију и инцест, позивала вернике на бојкот социјалних давања, на нечовечан став ка сиромасима, удовицама и богаљима, чак и ка својим родитељима и рођеној деци.

Савремена наука је доказала и да српски богумили немају ничег заједничког са босанским крстјанима који су поштовали часни крст, мошти, иконе и црквену јерархију, који су подизали храмове и у њима вршили своја богослужења, славили свеце и празнике, ступали у брак и крштавали децу, примали свето причешће – све што су богумили с презиром одбацивали, сматрајући и материју и сваки поредак, обред и служење ђаволским изумом, верујући да се чак и у Христовим чудима пројављује демонска енергија, држећи се свог мистичног причешћа које су поистовећивали са оргазмом жене, хулећи на Богородицу и светитеље, нарочито старозаветне које су сматрали проклетим, Јована Крситеља за самог Антихриста. Трансформација српских богумила у босанске крстјане подразумевала би не само њихово одрицање од анархизма и целокупног верског учења, већ и њихово активно учешће у Косовском боју на страни цара Лазара, у одбрани државе коју су порицали, која их је прогањала и проклињала у својим законицима до саме битке...

Маштовити Марко је Немањин сукоб са богумилима телепортовао у 21. век што је и ненаучно и непоштено. Немања је са богумилима поступао у складу са суровим законским мерама своје епохе и то може једино да значи да би се данас обрачунавао са антидржавним, антинародним и антипородичним делатницима у складу са уставом и у оквирима законодавства савремене Србије. Ако већ маштамо, то би могло да значи да би Немања данас протерао из Србије многе невладине организације, укинуо националне фреквенције многим медијима, распустио многа министарства, високе државнике који га једино на уснама и у бронзаним одливцима следе и поштују.

На страшном Марковом суду Стефан Немања нема право чак ни на своје монашко име Симеон, на свест о својој нишчети, грешности и пролазности, због којих се одриче свог престола, својих владалачких привилегија, моћи и комфора, и одлучује да остатак живота проживи као строги испосник, убоги калуђер који умире на тврдој земљаној постељи, са молитвом на уснама. Све је то фолирање и пренемагање за српске анархисте. Нема покајања и божанске благодати која човека умива, преображава и освећује, нема Бога који је постао човек да би га учинио узвишенијим од анђела, вечнијим од звезда. Човек је тек само једна мислећа животиња коју нико нема право да спутава, каже анархистичко јеванђеље по Марку. А живот – окретни богумилски плес са демонима који нико не сме да ремети и раставља.

Србија већ стотину година клизи у бездан свог преднемањићког мрака, свог урођеничког дивљаштва, личне и колективне неурачунљивости и егоизма због којих је постајала лак плен за моћне империјалисте. То доказује и робовски положај данашње Србије у новом светском поретку и паганска хистерија међу српским анархистима и необољшевицима, уочи подизања Немањине статуе на платоу испред београдске железничке станице. 

 

Биће то мртва гомила скупоценог железа и још једно мегаломанско трошење државног новца на рачун српске сиротиње, ако споменик Стефана Немање не постане наш будилник и покретач, урбана Студеница која непрестано шапуће, моли и опомиње да треба што пре отпочети са обновом своје изворне културе засноване на изворном хришћанству. Јер само она, по речима владике Данила Крстића, представља бедем против дивљаштва оног у нама самима, и оног који је нам је долазио са турског Истока, и оног које нам данас стиже са материјалистичког Запада. Да што пре треба обнављати светињу брака и породице у којој честити родитељи, као своју најдрагоценију задужбину подижу своју лепо васпитану децу која ће, као анђео Растко и првовенчани Стефан, синови страшног ратника Немање и тихе му жене Ане, коначно препородити Србију, постати понос нације, радост свим нашим суседима и светлост целоме свету.

Ж. П.
________________

(1) Др Миодраг Петровић сматра и у својим научним радовима доказује да је ово оригинално масалијанско богумилство имало сасвим маргиналну улогу у немањићкој држави и да се Немања уствари обрачунавао са тада веома утицајним и агресивним римокатоличким клиром и њиховим следбеницима којих је било и међу властелом. То не умањује значај Немањине државно-породичне реформе и његову борбу против српског паганског анархизма који, у том случају, није имао свој религиозни карактер.

Да ли је Свети владика Николај био фашиста и зашто није?

Или разоткривање првог мита српских необољшевика који гласи:

„Свети владика Николај је фашиста зато што је 1934. примио орден од Хитлера, а већ идуће 1935. на Коларцу одржао предавање под називом „Национализам Светог Саве“ где је упутио похвале Хитлеру какве је мало ко упутио за живота вођи Рајха, поредећи га са светим Савом, при чему је Хитлер испао већи од светог Саве[1].“

Ова оптужба стиже од необољшевика са Пешчаника чије памфлете слепо усваја и проноси део српске интелигенције у којој има историчара, лингвиста, политиколога, чак и теолога. Једни то чине из незнања, други због своје удобности, из сујетне страшљивости да не изгубе на угледу, попут јеванђелских снобова који су у време Христово имали шта да кажу, али се ипак решавају да ћуте како не би били искључени из своје елитне дружине, а све зато јер су им била милија признање овога света од славе непролазне, славе Божје (ср Јн, 12, 42-43).

Ниче и Достојевски

Сагледавање Николајевог става према фашизму и нацизму мора почети од далеке 1912. године и његове младићке студију „Ниче и Достојевски“ у којој јасно осветљава понор Ничеовог безобзирног и звероликог надчовека, који ће Хитлеру послужити као платформа за стварање једнако безобзирне и зверолике наднације и надрасе (што ће Николај јасно повезати једно с другим 1939. на међунарној конференцији у Амстердаму, када говори о три авети европске цивилизације). Николај је у овој студији, као супротност гордом Надчовеку, понудио Достојевског и његовог православног Свечовека у чијим очима „свако човечје биће на земљи има права на егзистенцију, и има, гдегод у дубини душе, ма и једно зрно добра и племенитости, иако можда скривено и претрпано, једно зрно само, које оправдава његову егзистенцију“. Николај је био убеђен да би Достојевски, да је доживео Ничеовог „Заратустру“ пружио моћан и страствен одговор, зато се 1920. године сам прихвата овог великог подвига, стварајући снажно књижевно и философско дело „Речи о Свечовеку“, остајући сам доследан свечовечанској идеји до краја свога живота.

Треба приметити и да је Николај инкриминисани орден добио зато што уређује немачко војно гробље у Битољу 1926. године, у време када је Хитлер био сасвим маргинална политичка личност, да је то учинио побуђен својом дубоком свепраштајућом и свечовечанском љубављу ка непријатељима коју је он исказивао и у другим сличним загробним приликама тих година[2]. Такође и да те исте 1926. године Хитлер и Николај објављују два сасвим супротстављена дела – Хитлер други део свог „Мајн Кампфа“ у коме свету обзнањује своју расну теорију, Николај краћи чланак „Проблем раса“ у коме објашњава да проблем раса не могу решити антрополози, историчари и психолози већ једино хришћанство, позивајући српску младеж да не прави вредносну разлику између раса, већ да размисли да ли је бољи црни земљани лонац са медом или бео порцулански лонац са сирћетом[3].

"Антропометријска испитивања на
северу Немачке", Политика 1935.

Не треба прећутати ни Николајево оштро обраћање немачкој нацији 1932. године, коју позива да се искрено и издашно покаје за злочине из Великог рата: „Немачка, решићеш своју кризу и ублажићеш гњев Суда Божјег ако поштено платиш дуг свој – оно што си опљачкала од поробљених народа, које си огулила до голе коже и оставила без игде ичега. Наш народ си оставила без крова, без хлеба и одела, без стоке па чак и без пилета. Ти си најварварскије чинила према маленој али херојској Србији и Белгији. До голе коже си нас опљачкала, па Бог неће дићи свој гнев и суд са тебе све дотле, док нам не накнадиш што си нам отела. Иначе завладаће у теби помор и рат међусобни до опустошења и горег степена но што си нас оставила“.[4] Треба приметити и да Николај то чини у време када Хитлер навелико позива Немце да се усправе и успротиве наметнутим ратним одштетама, да поврате све што су Версајским миром изгубили а што ће касније бити један од повода за почетак новог великог рата.

Коначно, треба пажљиво прочитати беседу „Национализам Светог Саве“ коју Николај изговара на Коларцу марта 1935. године где заиста упућује једну дискретну похвалу на рачун немачког вође (не именујући га), а који тада, у другој години своје владавине, неочекивано показује интересовање за хришћанство, пружајући снажан отпор ватиканском империјализму и покушавајући да организује „нешто налик националној цркви“ у својој држави, а што је била сензација за читав хришћански свет. Не само зато јер су такви покушаји ранијих векова окончавали на ломачи, већ и зато што Хитлер то чини у доба када међу западним владарима влада савршена равнодушност према хришћанским идејама и питањима. Хитлеров изненадни обрт оставља утисак и на Николаја који зато при крају своје светосавске беседе каже:

„...Ипак се мора одати поштовање садашњем немачком Вођи, који је као прост занатлија и човек из народа увидео, да је национализам без вере једна аномалија, један хладан и несигуран механизам. И ево у XX веку он је дошао на идеју Светога Саве, и као лаик подузео је у своме народу онај најважнији посао, који приличи једино светитељу, генију и хероју...“

Свети Сава у Милешеви

Осим што пренаглашавају Николајеве речи, учитавајући да је Николај овом изјавом управо канонизовао Хитлера за свеца, генија и хероја коме ни Сава више није раван, необољшевици са Пешчаника прећуткују и од својих верника вешто сакривају два важна податка из садржаја саме беседе. Први је да Свети Сава организовањем народне цркве, око које Хитлер тек нешто магловито покушава, поставља само темељ једне обимне светосавске националне реформе коју ће касније спровести у дело. Други је да та Савина реформа, ако Хитлер уопште стигне до ње, подразумева његово одрицање од свих нацистичких и расистичких идеја које је изнео у свом Мајн Кампфу. Јер Николај у свом говору Светог Саву назива јединственим европским учитељем здравог национализма и јасно супротставља Савину скромну народну државу – српском и мађарском империјализму оличеном у владама цара Душана и краља Андрије; Савину кротку и трпељиву мирољубивост – Стрезовој ратоборности; Савино широкогрудо родољубље у коме има свечовечанске љубави и за припаднике туђих вероисповести, раса и народа – шовинистичком и ограниченом национализму; Савин антирасизам, осликан у његовим верним потомцима из Првог светског рата, српским Солунцима који су своје крсне славе и војничке трпезе с радошћу делили са ратницима црне и жуте расе – расизму самих Европљана који су те исте људе из својих колонија довукли у рат, гнушајући се било каквог општења и зближавања са својим бедним робовима...

Николај те 1935. похваљује једино Хитлеров здрав отпор према црквеном империјализму оличеном у папству, његову неочекивану заинтересованост за хришћанство и решавање црквеног питања у својој држави, изражавајући своју наду да се Хитлер искрено окреће Христу и одступа од свог суровог зацртаног пута. И сасвим је свеједно да ли Николај то чини из свог искреног и помало наивног оптимизма, по коме ће две године касније, у доба конкордатске кризе, исто тако јавно изражавати наду да се српски комунисти искрено одричу безбоштва, пружајући им могућност да своје забрањене говоре држе у црквеним портама, због чега ће од југословенских власти бити прозиван. Или то чини зато што жели да за добивени орден и указану част Хитлеру узврати пастирском поуком, покушавајући да му павловски приђе, налазећи танану везу са Светим Савом, а све да би га одвратио са странпутице и упутио на Савин пут стваралаштва вечних друштвених и државних вредности. Или пак немачког вођу у својој беседи помиње само успут и са намером да српског кнеза одврати од склапања Конкордата са Ватиканом, да му укаже на важност чувања народне Цркве од римске агресије.

Свети владика Николај на Коларцу 1941. године

Николај је у марту 1935. године имао право на свој васкршњи оптимизам и на свечовечански покушај буђења Хитлерове савести, и то нико добронамеран не може да му замери. Не треба заборавити да Николај то покушава у доба када Хитлер у Европи још увек слови за озбиљног и поштованог државника са којим се присно комуницирало, дружило и пословало[5]. Не треба заборавити да Николај свој оптимизам изражава неколико месеци пре доношења Нирнбершког документа и годину дана пре спектакуларне Олимпијаде у Берлину на којој ће немачки вођа очарати човечанство гламуром, новоизграђеним стадионима, првим телевизијским преносом, беспрекорном организацијом. Николај свој говор казује чак три лета пре Кристалне ноћи и великог погрома Јевреја, исто толико пре прве немачке инвазије на једну суседну државу. Не треба заборавити ни да је у то доба у целој хришћанској Европи владао неописив страх од бољшевизма који је царску Русију довео до масовних сеоба, људождерске глади и ранохришћанског мучеништва, и који је већ почео све бучније да одзвања и по разним европским престоницама, експлозивом совјетске производње. Хитлер је читаву ову пометњу вешто користио, представљајући лажно себе заштитником хришћанске Европе. Тада је мало ко могао да предвиди да и он хришћанство планира да уништи, само, за разлику од бољшевика, као свог последњег противника...[6]

Илустровани лист, 1921. година

Николају нико не може да замери ни то што, као светац Божји, није успео те 1935. да проникне коначне Хитлерове намере са хришћанством, својим народом и читавом планетом. Прозирање у туђа срца и будуће догађаје је ствар Божјег откривења које није у сваком тренутку и по неком аутоматизму доступно светитељима. Љутити се на Николаја због тога је исто што и љутити се на Светог Григорија Богослова који у свом времену није препознао лукавство Максима циника, примајући га под свој кров и удостојивши га свога пријатељства, због чега се касније обраћао народу који му је то замерао: „Људи, немојте се љутити на мене што сам му чинио добро, не прозревши његову поквареност. Јер ми нисмо криви, ако не можемо да прозремо унапред нечију поквареност. Једино Бог зна унутрашње тајне људске. Осим тога, зар нам Закон Божји не наређује, да очински с љубављу отварамо срце своје свакоме долазиоцу? Спаситељ рече: Који долази к мени, нећу га истерати напоље. За мене је била велика ствар што Максим од јелинског идолопоклонства приђе крштењу, и што од Зевсовог служитеља постаде служитељ Свете Тројице. Притом се показиваше и врлинаст, иако лицемерно, као што се већ обелодани његово лицемерство и поквареност. Али није наше да такве ствари испитујемо, јер нам није дано да улазимо у тајне помисли људске, нити да знамо будућност, сем кад нам Бог тако нешто открије. Ми гледамо на лице а Бог на срце.“[7]...

Необољшевички Пешчаник је идеолошки острашћен и доследно малициозан и када тврди да је Николај поклекао пред великим признањем, због своје ужасне сујете, да га је Хитлер просто купио тим орденом, те да му зато и Николај сада узвраћа хвалоспевом. Њихове злобне конструкције се, међутим, руше као куле од карата пред свим потоњим оглашавањима и делањима Светог владике Николаја[8]:

Свети владика
Николај 1937.

Јер већ крајем те исте 1935. године, Николај јасно разобличава фашизам називајући га опасном болешћу а његове носиоце лудачким генијима који десним путем вучу у пропаст: „Јесте ли интернационалист или фашист? То је данас посведневно питање? Шта ћеш ти одговорити на ово питање, скромни читаоче наш? Ти не можеш рећи да си интернационалиста, пошто интернационалист означава одрицање од народности, то јест одрицање од оне природне групације човечанства по језику, крвном сродству, историји и традицији. Одговори дакле: ја нисам интернационалиста. Но, ти не можеш реци ни да си фашист, пошто фашизам значи себичност и мржњу, фашист је ставио себи у дужност да обожава своју нацију изнад свих народа и изнад Бога, и да презире и мрзи све остале чланове као ниже и безначајне. Одговори, дакле: ја нисам фашист, одговори јасно и гласно: ја нисам ни интернационалиста, ни фашист. За мене су и интернационализам и фашизам два опасна запаљења која везују неминовној смрти, ако се благовремено не излече. Интернационализам је запаљење мозга, а фашизам је запаљење плућа. Мој мозак би био у запаљењу, када бих презрео очигледну индивидуалност појединих народа. Моја плућа би била у запаљењу, када бих ја дисао мржњом против свих народа изнад свог народа. Ви ме питате које запаљење више волим? Ја одговарам оно што би ми сви лекари у свету саветовали да одржим: ја не волим ни једно запаљење. Јер свако запаљење јесте смртоносно. Па шта си ти онда? Када ниси ни интернационалиста, ни фашист - шта си и шта треће можеш бити? Ја сам средњи човек, осредњи, каквих је већина у свету, какви су многи милиони Божијег народа на кугли земаљској: Ја нисам никакав лудачки геније, који вуче лево или десно у крајност, у јендек у пропаст. Ја сам обичан човек Божији који иде средином пута, утабаног вековима, опробаног покољењима, сигурном и поузаданом средином пута, чувајући се опрезно од крајности, од пропасти, од обронка, од јендека лево и десно украј пута. Ја волим свој народ, али га не обожавам. Ја сам уверен да су и други народи добри као и мој народ. Ја знам да је један исти Творац створио све народе и да он у сваком народу има обилату жетву добрих људи. На своме народу ја се не учим мрзети остале народе него, напротив, на своме народу као у некој школи ја се учим и вежбам волети све народе на земљи. Моја љубав према свима народима ипак не чини ме интарнационалним јер интернационализам негира све народе, сваку народност и сваку националну индивидуалност, а ја утврђујем своју љубављу у све народе, сваку народност и сваку националну индивидуалност. Ја сам човек средњи и осредњи као сваки сељак, сваки занатлија, не желим да ме ко зове генијем нити да будем геније. Јер видим да они који то желе вуку човечанство са средине пута не на тротоар него у јендек, да ће све крајности и левице и деснице проћи као сиви облаци, и да ће се род људски вратити опет на средину пута и наставити своје путовање средином пута. Овај пут, овај средњи пут назвали су Оци наши православни: Царски пут. Јер га је просекао велики Цар и Господар наш“.[9]

Грађански рат у Шпанији

Августа 1936. године Николај изговара беседу у којој се осврће на почетак крвавог грађанског рата у Шпанији, између Франкових фашиста (које ће касније војно помагати Хитлерова Немачка и Мусолинијева Италија), и републиканаца левичара (којима ће помоћ пружати Совјетска Русија, комунисти и анархисти из читавог света), не правећи никакву разлику између зараћених страна: „...Самозване месије европске испреле су ратне теорије политичке, економске и философске, које хоће да поставе на место истине и истинитог Месије Сина Божјег. Те своје теорије они сад пробају у пракси на леђима народа европских, а леђа народа пуцају. /.../ Питао ме је ових дана један човек шта се то ради на оном трећем полуострву на Средоземном мору. Одговорио сам му: ради се оно исто што и у Словцу пре годину дана. А знате ли шта су урадили у Словцу пре годину дана? Скупили су се синови човечији и кћери човечије уочи Нове године у словачкој кафани, на балу, да весело дочекају Нову годину. Док се народ веселио један опасан човек разбио је лампу у кафани. Настао је мрак у коме су се људи почели тући штаповима, столицама, столовима, чашама и флашама. Јаук и врисак, ужас и крв, није се знало ко кога бије. Сутрадан се кукало над мртвима и јадиковало над рањенима. Лекари, судије и адвокати из оближње вароши дуго времена после нису се могли пожалити на незапосленост. Слично томе бива сада међу браћом на оном трећем полуострву у Средоземном мору. Погашена је светлост хришћанске истине и милости, па у мраку брат не познаје брата, нити човек види човека, него бије и коље како ко кога стигне, све кроз разбукталу страст, а у име новоскованих теорија политичких, економских и филозофских, које треба опробати на народним леђима... Ја вас опомињем, браћо, у име свете народне цркве наше, и у име ових 400 имена на плочама оне браће и деце ваше који погибоше за јединство и срећу ове земље, чувајте се оних који свом снагом теже да угасе кандило вере Божје међу вама и који шапућу у потаји како ће да владају над глупом сељачком масом кад мрак, који они носе у својој души, мрак безбожности и бездушности завлада свуда и на све стране.“ [10]

Вест о Конкордату и немирима у
француској штампу 1937. године

Идуће 1937. године Николај заједно са патријархом стаје на чело народног устанка против „најстаријег фашизма у Европи“ при чему долази до његовог зближава са српским комунистима. Склапањем Конкордата са Ватиканом, Милан Стојадиновић је желео да се по сваку цену приближи фашистичкој Италији, стављајући тиме православне Србе и њихову народну Цркву у подређен положај ка моћној римској црквеној администрацији. То изазива велико огорчење код народа, нарочито српског патријарха Варнаве који изненада смртно оболева због чега је организована београдска литија за његово оздрављење коју жандарми брутално разбијају хапсећи демонстранте, потом и свакога ко би јавно изјавио да је српски патријарх отрован. Против црквеног фашизма устају и српски комунисти због чега профашистичка југословенска влада оптужује врх Цркве за антидржавну делатност.[11] Занимљиво је да данашњи необољшевици из ових мучних дешавања извлаче једино Варнавине похвале Хитлеру док не примећују зближавање Цркве и комуниста, ватрене Николајеве говоре у којима тражи да се комунистима дозволи право јавног говора и где их очински грли, поучава и позива да приђу Цркви, тражећи од њих да се одрекну једино свог атеизма: „...Рекли су да српско свештенство пактира са комунистима. Тако су нас пребацили са крајње деснице на крајњу левицу. Али кад су страни новинари, који су били присутни овој крвавој литији у Београду, написали, да између српских свештеника и комуниста има само једно заједничко, а то је, да су и једним и другим разбијене главе од полиције, они су заћутали. Па не знајући, у какву категорију да нас ставе, најзад су нас оцрнели као антидржавне елементе, у издајице државе...“ [12]„...Прстенлије се љуте што долазе људи политички у црквене порте да држе говоре и оптужују нас што то дозвољавамо. Они кажу да су се црквене порте претвориле у политичке арене и саборе, што не сме бити. Ја сам спреман да им одговорим овако: ми не зовемо те људе да долазе, а ако они долазе, ваше је да пазите. Али ту има лека, дозволите да држе зборове где хоће, па неће долазити у црквене порте да држе зборове. Даље ја ћу им рећи ово: данас Српска црква служи за част, јер се слободна реч у Југославији може данас чути само у цркви и код цркве. Једино огњиште слободе то је Српска православна црква за наш народ. Они кажу да смо се здружили са комунистима и да хоћемо да оборимо ову државу и ову земљу. Ми кажемо ово: ми видимо шта комунисти раде на делу наше браће Руса у Русији. Ми са комунистима нисмо, али ми имамо једну поруку комунистима, односно свима нашим радницима и који јесу и који нису комунисти: браћо радници, ви немате бољег пријатеља од Српске мученичке православне цркве, одбаците учење о безбожништву, о томе да не постоји Бог, о глупостима атеистичким и примите веру у Бога и приђите светој националној цркви православној, и црква ће вам помоћи, и црква ће вас благословити. То је што ми имамо да кажемо, да кажемо комунистима, а ми не тражимо њихову потпору са њиховим мислима и убеђењима, него ако се промене, ми ћемо их примити у окриље цркве православне. Они кажу да опозиционари њихови користе ову прилику за себе. Ми поздрављамо добродошлицом и њих и њихове политичке партијске противнике, и све ако долазе овде на ове зборове цркве православне као родољуби српски, ако долазе као синови православне цркве. Као такве ми их познајемо и поштујемо, као такве им примамо, као са таквим ми се дружимо и благосиљамо, као што благосиљамо и цео наш остали народ.... /.../ ...Народна песма каже: „Ђе несреће ту и среће има!“ Гоњење Цркве повратило је све и свакога цркви. Опасност од Конкордата, као и свака опасност, сјединила је народ. Партизанство међу Србима избледело је. Људи који нису годинама говорили међу собом, пружили су једни другима руку измирења. Пијанство и коцкарство ишчезава. Озбиљност замењује лакомислени живот омладине. Угашена кандила по кућама запаљена су. Домаће молитве повратиле се. Појачала се жеђ за дубљим познавањем вере. Појачала се глад за духовним књигама. Песме црквене и духовне замењују песме вулгарне и непристојне. Кафански живот је ослабљен. Домаће огњиште оживело. О, Боже слава ти и хвала! Чак и комунисти почињу се враћати вери Божјој; почињу разликовати националну цркву од интернационалне. Нека се поправљамо, па макар још страдали и страдали. /.../ Пробуђена је вере Србинова, јер је ударена. Пробуђена је свест национална и збијајући се у редове јаче него икада, ми кажемо: назад капиталисти, назад интернационалисти, назад сви ви који служите као ћуприја римском папи, најстаријој интернационали у Европи, најстаријем фашизму у Европи, најстаријој диктатури у Европи. И зато ја хоћу да вас позовем да ово што смо рекли, саберемо у неколико речи: верни вери Божјој, верни цркви православној, верни краљу Петру II, верни Југославији, верни брат брату и друг другу, верна Шумадија Македонији, Македонија Црној Гори, Црна Гора Босни, Херцеговини и Далмацији, верни сви који воле истинско златно прстење а не лажно прстење. Да будемо верни свим вредностима нашим националним, да се поштујемо, да Краља поштујемо, да будемо браћа! И кад смо такви, ко ће противу нас?! Закунимо се да ћемо радити противу свега што служи интернационалној фашистичкој цркви и да ћемо бити верни свему ономе што рекосмо. Закунимо се не дизањем руку, то је фашистички поздрав, не песницом, то је шпањолски поздрав, него овако: три прста увис, Србине! Сви Ваљевци, Жупљани, Планинци, сви рођаци ових погинулих јунака, потомци светог Саве кажите: „Како рекосмо, тако нам Бог помогао!...“[13] „...Милост је велика сила и ми са милошћу можемо ублажити многе крајности у нашем народу без теорија: социјализма и комунизма. Ми Срби можемо лако бити милостиви, јер имамо примера за милостињу. Ми имамо примера милостиње у нашим витезовима и јунацима: Краљевић Марко неће да иде на славу бегу Костадину, јер вели: Био сам ти на слави и видео сам да си нахранио и напојио многе бољаре, али када су ти дошла два дечака, ти их отера и ничим не почасти“. Наше песме народне кипте похвалом милосрђа, на пример она песма „Две јетрве“, како јетрва умире, а оставља свога Мирка да га храни добра и милостива стрина, да храни Мирка као и свога Маринка. Наш народ има милости и према птицама. Краљевић Марко соколу болном крила је превијао и ране завијао. Па наше народне приче преливају се похвалом милосрђа, а осудом немилосрђа. Наш народ је добро знао да је срећа тада и тамо где се милост и истина сретну и правда и мир целивају. Ја ово четворо овако замишљам: истина је као велики и бистри извор, а милост и правда као две бујне реке које се уливају у сребрнасто језеро које се зове: мир. Црква наша је одувек желела мир и молила Бога за мир. Бојала се је свега онога што носи немир и руши мир. Интернационале су рушиоци домаћег мира и зато се је Црква борила противу њих. Изједначити све није праведно. Није право да буде једнако зло и добро, једнако способан и неспособан, поштен и непоштен. Нисмо ми сви Краљевић Марко, нити су све жене Милица. Нису сва имена Милица, Милица, Милица, већ се разликујемо, сви имамо индивидуалност своју. Наша црква је у последње време видела три интернациоалне болести, три ране на телу нашег народа. Ударише ове три заразе на наш народ, хоће да му тело разоре и умрве. Многи, који су позвани да мотре на тело нашег народа, виде само једну рану. Виде само једну интернационалу, која прети нашој Цркви нашој Држави. Но Црква види три интернационале: црвену, жуту и црну интернационалу. Они мисле да је само црвена интернациола опасна, а ове друге или не виде ил не знаду, па и не мисле о њима. Истина: црвена хоће зло. Она је глупа: хоће да нас учини једноликим, да нас учини луткама. Црква види још и црну интернационалу, која хоће да све цркве националне уништи и да учини интернационалну цркву. Има још једна интернационала - то је жута, а да није ње не би било ни црвене. Жута интернационала јесте интернационални капитал, картел-капитализам. Капитализам је зло, које гоји црвену интернационалу. Ми смо са Русима – народ словенски, и браћа смо, али се доста разликујемо. Ми смо доста пропатили и имамо више искуства него они. Наш народ цео јасно и тачно зна, све ове три болести. Он их познаје. Морам и хоћу да кажем: онима који су позвани да мотре на организам народа нашег: о слепци, о бедници, зар не видите три ране, три болести, већ сте све снаге средили у борби против црвене, а ове две: жуту и црну подржавате, а оне нас хоће да униште. Ми који имамо љубави према нашем народу, ми страхујемо од све три интернационале, и од црвене, и од жуте и од црне. Опасан је и црвени ветар, но опасан је црни пришт, но опасна је и жута грозница. Од жуте грознице болују у Африци и умиру читави предели. Многи не разумеју наш став, зато што они не виде ове две интернационале, које нам прете. Чуде се и гњеве на нашу Жичку епархију и на мене жичког епископа, а ми, браћо моја, видимо тако јасно оно што говоримо и што тврдимо...“[14]

Грачаница, Надежда Петровић

 У 1938. години великих наоружавања и припремања за нови европски рат, Николај још једном истиче мирољубиви и стваралачки карактер светосавског национализма: „...Ја благодарим Богу што сам Србин, иако има Срба свакојаких. Благодарим Богу што сам Србин зато што ни један Србин није измислио топ, и ни један Србин није измислио пушку, ни један Србин није измислио ону страховиту и отровну косу, којом се косе људи, а која се зове митраљез, ни један Србин није измислио хаубицу, Дебелу Берту, авион, запаљиве и отровне гасове, та убилачка средства. Оно, истина, и ми смо се тим средствима служили, али ми их нисмо измислили. Прихватили смо се и послужили смо се оружијем непријатеља у одбрану своје вере и своје Отаџбине, својих права, своје слободе. Шта је Србин измислио? Србин је измислио преслицу и ралицу, један наш велики Србин – научник измислио је телефон, други један Србин – научник користећи пад Нијагаре пронашао је електрику да да светлост народима. Србин је измислио разне справе за свирање и дивне шаре. Ништа деструктивно Србин није измислио. Србин није измислио ни једну телегубну и душегубну справу. Понављам и подвлачим: наш је Народ, Српски Народ, конструктиван, а такав је јер има јаку веру, јер је скроз поштен и неизмерно родољубив... Колико је вере, снаге и родољубља требало да се изађе из послекосовског периода! И због свега тога ја благодарим Богу што сам Србин. Благодарим Богу и зато, што нам је дао Светог Саву и свету славну династију Немањића, која нам подиже толике задужбине, која нам даде Свету Студеницу и Свету Жичу, ту нашу чудесну народну причу...“ [15]

Синагога у пламену, Немачка 1938.

Након Кристалне ноћи и великог погрома Јевреја у Немачкој, на самом почетку 1939. године Николај у својим посланицама „болесни национализам “ назива „експериментом лудости“[16] и изражава стид због свих несрећа које се збивају у неправославним и православним земљама, окривљујући за њих: „гордост техничку, гордост научну, гордост расну, гордост организациону, философску, књижну“, препознајући у савременим збивањима апокалиптичне појаве у којима се јасно назире лик немачког вође: „...Ратови, револуције, бунтови и масакри од разбуктане злобе људске. Нису ли то све знамења последњих времена? А да би пророчанство о последњим времену било очигледније, у наше дане јавиле су се и лажне месије са својим јеванђељем силе и насиља, мржње и освете, грабежи и пљачке. Одбацујући јеванђеље милости и доброте, одбацујући Христа као неку „слаботињу“, они проповедају крштеним народима веру у крв и челик, у отров и огањ...“ [17].

Почетком 1939. године уредник Жичког благовесника поставља питање своме епископу „Да ли сте ви за демократску или фашистичку осовину?“ на које Николај одговара: „Зар ми немамо своју осовину? Наша је осовина од Јегејског мора до Тихог океана, или од Солуна до Владивостока. То је појас православних народа, којим је подељена земља на две хемисфере, на источну и западну. Посматрајте ову осовину у светлости географије, и у светлости историје, и у светлости идеализма, па ћете сами видети, да тајна Божијег руководства светом почива на овој осовини. То је духовно морална осовина, потребна целом свету. Од два земљаска царства православном свештенику није лако изабрати једно. Но његов избор је лак и брз чим се пред њ поставе два царства: једно земаљско, а друго небеско. Њему је и дужност и радост да изабере царство небеско. Када човек није задовољна са два понуђена предмета – шта он чини? Наравно, он тражи треће. Постоји ли трећа осовина коју би ми сви без колебања и с радошћу и чистом свешћу могли прихватити?...“[18]

Наполеон и Хитлер

Те исте 1939 о Васкрсу, Николај прави паралелу између Наполеоновог племства и нацистичког племства, говорећи како је доласком на власт Наполеон учинио своју браћу и рођаке племићима, кнежевима и краљевима, што све ишчезава с његовом наглом пропашћу: „... Због тога нам изгледа сасвим смешна и бесциљна борба коју многи крштени људи у наше дане воде за задобијање или одржавање једног бедног племства, заснованог на крви и телу, или на имању и богатству, или на физичкој и бројној снази свога племена и народа, или на ма каквој сујети лакокрилих машина људских. Место да се поносе Христом, неки од њих се горде прехришћанским крвожедним прецима...“[19]

О Видовдану 1939. Николај држи два чувена говора у којима разобичава словенофобију коју Немачка од тада почиње интензивно да промовише, позивајући Србе, Хрвате, Словенце и остале честите поданике Југославије на слогу и јединство, као једином браном пред овом опасношћу[20]. Говор је штампан у свим читанијим београдским и загребачким листовима и изазвао велику пажњу, те у Раваницу стижу честитке чак и од социјалиста, своје одушевљење јавно исказује и Хрватица Марија Димец Шкреблин[21].

1939. на конференцији у Амстердаму Николај се обраћа европској хришћанској младежи својом беседом „Три авети европске цивилизације“ у којој јасно повезује Ничеовог Надчовека и Хитлеров нацизам:„...Ничеов надчовек у стварности ни по чему не представља неку величину, осим кад се на хартији испише великим словима - Надчовек! А васионска празнина, у одсуству Бога, била је тако огромна, да је ни милиони надљуди нису могли испунити много више него милиони атома, или милиони надуваних мехурића. Мехурићи су прснули, Ниче је полудео, а аветињска празнина без Бога остала и после смрти Ничеове, да је до у наше испуњавају сизифовским напором уображени и обоготворени надљуди и - што је још кобније - уображене и обоготворене наднације. /.../ У даљем садржају беседе Николај доказује сродност између Ничеизма и Марксизма, како у њиховом заједничком родитељу Дарвинизму, тако и у њиховој заједничкој негацији љубави, милосрђа, морала и самога Бога Христа. Николај позива европску омладину да устане у одбрану европске части и Хришћанства, као једине праве и трајне вредности коју Европа крије у себи.[22]

Слика из Првог светског рата - обешене сељанке у Мачви

1940. Николај говори о Првом светском рату, империјалистичким освајањима и језивим злочинима над цивилним становништвом, које Хитлерова Немачка сада понавља, као тврдоврати човек своје непокајане грехе, покоравајући те године више европских држава: „...Пре четврт столећа воз историје људске ушао је тунел. Увукао је за собом и нашу земљу и наш народ. У страшном судару светова српски народ је страдао више него и један други народ. Но поред незапамћених жртава и невоља Срби су очували унутарњи мир и достојанство, и то у таквој мери, да су задобили признање, дивљење, похвалу и љубав свих савезних народа, који су с њима долазили у додир, па чак и непријатеља, без обзира вере и расе. Ми нисмо стављали заробљенике на муке. Нисмо рушили ни скрнавили ничије богомоље ни светиње. Нисмо затварали људе у жице и гледали како на хиљаде скапавају од глади и болести. Код нас су били непознати злогласни „лагери“. Ми нисмо масакрирали ни вешали ничије свештенике, ни сељаке, ни жене, ни децу. Нисмо буљуцима живих људи наређивали да ископају јаму па да их живе погребавамо. То су чинили с нама душмани наши, људи друге вере, друге културе, друкчије прошлости. То су чинили они бедници у чијој су души били угашени сви они божанствени жишци душевности и човечности, који су горели тихо у душама нашим. А ове наше благе жишке нису могле погасити све ратне буре и муке, ни сви они паклени ужаси, у које ми никада не би могли поверовати да их нисмо доживели. О ти ужаси! Ја и сад не могу да мислим, да су их људи могли људима нанети. Ја држим, да их је началник пакла, сатана, преко људи приредио српском народу. Знате ли зашто? Јер је видео у души српској оне божанствене жишке упаљене као светлеће пламенове; он који ништа толико не мрзи колико те жишке, и коме је једино задовољство да те жишке гаси и од људи прави сулуде играчке своје...“[23]

Свети Сава на платну Уроша Предића

Исте 1940, у доба Хитлерових освајања Данске, Норвешке, Холандије, Белгије, Николај истиче безазлени национализам Светог Саве који је туђе државе, расе и народе освајао једино својом свечовечанском љубављу: „Благодарећи Светом Сави Срби су остали верни идеалу братства међу Словенима као једној степеници ка општем братству међу свима народима овог Божјег света. Када кажем благодарећи Светом Сави, ја хоћу да кажем благодарећи оном узвишеном идеалу светости који је свети Сава показао и упечатио у српску душу и у српску историју. Мали народи могу се одржати у свету само великим идеализмом. То држи баланс њиховој физичкој маленкости. Тај баланс, ту равнотежу, српски наорд неће никада изгубити докле буде волео и ценио светог Саву и докле му буде од срца и из душе певао: „Ускликнимо с љубављу светитељу Сави“... Може нам неко и позавидети на Светом Сави. Заиста он представља за нас тако велики морални капитал да би било чудо да нам странци не позавиде. Но ту завист ми можемо ублажити на тај начин, што се нећемо само гордити нашим чудесним просветитељем, него ћемо дејствовати по примеру његовом да помогнемо свима којима можемо помоћи, и да посејемо свуда добру вољу као што је он сејао. Сетимо се Савине верности и оданости према Грцима. Па се опоменимо његових великих трудова за добро и напредак бугарске цркве и државе. Ја знам да бугарски народ до данашњег дана гаји велико поштовање према светом Сави. Није ли нас он и са Мађарима измирио и спријатељио у време краља Андреје? Са овим храбрим народом ми смо у прошлости имали и пријатељства и непријатељства. Но довољно смо искусили и једни и други и сазнали да смо обоји били срећнији када смо живели у пријатељству. Мени је жао што се нико од наших учених људи не сети да напише књигу о Светом Сави и исламском свету. Заиста цела би се књига о томе могла саставити, како су султани у Египту и Вавилону свечано предусретали и испраћали Светог Саву и како и код наших муслимана до данашњег дана постоји велико поштовање према Светом Сави. Нису сви муслимани били Синан-паше. Овај је однео тело свечево у Београд и спалио, али и до данашњег данам многи муслимани долазе на празан Савин камени ћивот у Милешеву да траже лека у болести и утеху у невољи...“[24]

Крајем 1940. Николај држи беседу у Саборној београдској цркви где нацистичком начелу „ми се руководимо само интересима свога народа“ супротставља стару српску молитву „Помози Боже свима па и нама“ као начело светосавског национализма: „...Та кратка молитва народна, нарочито је значајна за ово тешко време које обремењава све народе света било телесним, било душевним, било обојим патњама. Ми чујемо данас људе од утицаја како говоре: ја гледам само себе! Или како саветују друге: гледај само себе! и државнике који изјављују: ми се руководимо само интересима свога народа! У оваквом времену пада као мелем на рану молитвена реч нашег сељака: Помози Боже свима па и нама. Колика универзалност, и каква красота душевна! Сав Достојевски изречен је у овој једној реченици. Наш мали народ моли се Богу за све народе Божје на свету, велике и мале, и за сва људска бића на овој планети, па тек онда за себе. Са овог крвавог и стешњеног ограшја на којега је Судба поставила, наш народ упућује поздраве и добре жеље преко Свевидећег свима народима и племенима које је Он саздао, целој фамилији човечанства. Страдалник разуме страдалнике. Паћеник уме да саосећа патњи. Само са оваквом широкогрудошћу може се човечанство извести са распућа на прави пут и повести светлијој и достојанственијој будућности. Остане ли се при садашњој тесногрудости, себичности и охолости, личној или колективној, онда неће бити задржања у срљању ка пропасти. И смех сатане над родом људским, сада потајен, постаће гласан. Али ће се у том случају и ускорити онај дан. Дан Гњева, када ће се сва земља затрести, сунце помрачити и силе небеске покренути да затрубе и објаве Суд...“ [25]

Каин убија брата Авеља

О новој 1941. Николај се осврће на претходну годину ратних окршаја и освајачких похода у којима препознаје каиновски покушај усрећивања себе злочином и братоубиством: „...Прошлогодишња песма човечанства необична је по томе што она није била састављена само од људских гласова. Напротив, нељудски гласови оне немуште немани што се зове ратна машина била је главна нота у тој песми. Али у тој ноти – није био Бог. Та неман – израз напрегнутости интелекта и закржљалости срца – рикала је и букала и звркала целе године на три континента. Али Бог није био ни у тој рици и буци. Па где је био Бог? Био је у оном танком гласу савести свих народа који је говорио: ово не ваља. Злом се не постиже добро. Давно и давно Каин се преварио у томе. Братоубиством он себе није усрећио као што је мислио него баш унесрећио. И ево његов печат још није скинуо са чела свих људи. Његов метод на жалост још није застарео. И докле се год не одбаци Каинов метод, и не замени методом Исусовим, Каин ће увек бити модеран. Да, он је и у овом веку најмодернији човек. Ја знам да је било Европејаца који су говорили да је Исус застарео. Но ја не знам оне који су говорили да је Каин застарео. Зато се у Европи ништа и не мења, осим оружја и бојишта. И ништа се у Европи неће променити на боље, будите уверени, ни после овога рата, ни после десет ратова, докле сви Европејци не буду прогласили Каина за најзаосталије људско биће а Исуса за најмодернијег човека. Тек онда ће поздрав Срећна Нова Година звечати из људских грла као сребро а неће дрхтати на уснама као иронија пуна зебње, сумње и бола. Без те радикалне промене у методама не може бити срећан ни један дан а камо ли једна година за људе и људски род. Сви они који мисле да каиновским путем усреће себе или свој народ, као и они који хоће да каиновским методама остваре идеал Исусов, разориће се као човек који баца мрежу у воду да улови месец...“[26]

Почетком 1941. Николај трага за духовним узроцима новог рата у Европи и очигледној пропасти западног света (овај оглед ће касније разрадити у својим тамничким записима). Европа је по Николају, сваки свој научни проналазак и сваку новооткривену вештину користила да би исмевала и наново убијала Христа, имајући свесрдну помоћ западних теолога и свештеника који су, пратећи ово научно христоубиство, цепали лист по лист из Светог Писма, проглашавајући га погрешним, лоше интерпретираним, плодом утицаја старих митологија (то данас у Србији из истих побуда чине теолози-обновљенци). Николај у овом научно-теолошком христоборству види узроке новог европског рата, преноси страшно пророчанство Достојевског о европској пропасти, а сам још увек изражава свој жарки оптимизам: „...Западна опозиција Богу хтела је да дође тобож до једног истинитијег појма о Богу мимо и насупрот Христа и Христовог открића вечне Истине, па је пала у слепи пантеизам или у још слепљи натурализам, у квази научну митологију. Место јеванђелског морала истакла је неку хуманост, без Бога и Божјег закона о владању, па је произвела један бруталан и себичан род, од кога би се и хуманисти старе Атине уплашили. Хтели су избећи све идеале хришћанске и заменити их мутним изразом „култура“, па су хтели помоћу народних теорија сузбити веру Христову. Једном речју, хтели су одстранити, елиминисати Христа потпуно и свецело из живота хришћанских народа, из културе, из просвете, чак и из историје, па су завалили себе и своје народе у мрак, у крв, у очајање. Ударили су на Христа као на камен, на коме се свако добро може зидати али о кога се може најстрашније разбити, по ономе пророчанству: Сваки који падне на тај камен разбиће се, а на кога он падне страће га (Лука 20,18). У том и јесте и пад Запада, и – ако се не поврати Богу и Христом не препороди – његова коначна пропаст, по Фјодору Достојевском. То ми, а не Достојевски, говоримо условно: ако се не поврати Богу и Христом не препороди. Достојевски је пак предвиђао безусловну пропаст Запада. Он је био визионар и у својој пророчкој визији, на жалост, он није могао сагледати западно човечанство као покајано, Богу повраћено и Христом препорођено. /.../ Видимо код западних народ – бар у садашњем времену међусобних сатирања ратом – извесне знаке покајања и обраћења Богу. Читали смо о томе, како је француска влада, у целом свом саставу, ишла у главну цркву Париза на молитву Богу. То је догађај недогођен за последих ваљда пола столећа. Читали смо и о томе, како је енглески краљ у мају месецу ове године позвао цео свој народ на молитву Богу за помоћ и заштиту. Наравно, по нашем православном поимању, то је нешто но то није довољно. Уз молитву треба да иде покајање и завет, покајање због учињених греха, због опозиције Богу и Христу, и завет да ће се с том опозицијом раскрстити у будућности. Пуно покајање, са одлучним заветом и вапијућом молитвом може покренути увређенога Творца на пуну милост. Опозиција Богу мора се обратити у служење Богу...“[27]

Са демонстрација у Београду 27. марта 1941.

Крајем марта 1941. године Николај са патријархом Гаврилом одлучно иступа против Тројног пакта који потписује профашистичка влада и подржава пучисте 27. марта. Три дана касније по својој великој жељи служи у цркви светог Лазара у Београду на Булбулдеру где изговара похвалу српској омладини: „После молитвеног петодневног сабора у Жичи, где се народ Богу молио за светост на путу у садашњим приликама, нарочито сам желео да служим овде, у храму посвећеном светом мученику кнезу Лазару, јер је време сада да се обратимо молитвом нарочито нашим српским многобројним светитељима за заштиту и помоћ... Служио сам у задужбинама кнезу Лазару у Раваницци, Лазарици, Горњаку и светом Роману, али то су само његове задужбине посвећене другим светитељима. Међутим, овај храм је посвећен самом њему, који је на Косову преминуо, али није умро, него је остао бемсртан. Вук није погинуо, али је умро заувек. И само је он остао мртав за оба царства, земаљско и небеско, док је чак и тело светог војсковође косовске војске остало неиструлело и нераспаднуто до данашњег дана и увек, у Сремској Раваници... Без народа свуда незгода: и у уметности, и у култури, па чак и у политици. Нигде се није показала истинитост речи „глас народа глас Бога“ као у нашој историји у свима временима, па и у догађајима од пре неколико дана. Све нас старије неизмерно радује омладина наша, на коју је толики резил од старијих поколења, као да нема одушевљења, националног ни верског. Међутим, омладина је била баш та која је, у многим хиљадама и хиљадама, најрадосније поздрављала младога Краља, радосна што један Омладинац, вршњак њен, узима круну вођства и управе над овим народом и над овом државом. То је било читаво октривење за све оне који су са сумњом и тугом посматрали нашу омладину. Сви они морају променити своје мишљење, па видећи нашу одушевљену омладину, светлије гледати у будућност нашу. И ја се нарочито лично радујем, и из овога храма светог кнеза Лазара свим срцем и душом поздрављам нашу омладину, благосиљам и кличем јој: Живела и славна била...“[28]

Након окупације Николај бива под сталним надзором и присмотром Немаца, означен од нових власти као англофил и германофоб. Његова слобода кретања је ограничена на конак манастира у ком је заточен, што он тешко подноси и због чега оболева. За сво време окупације Николај није потписао ни један издајнички документ који му је потуран, јавно исповедајући своје антифашистичке ставове и пред немачким стражарима и пред високим Хитлеровим чиновницима. (О Николајевом тобожњем колаборационизму биће речи у неком од идућих текстова)

Након ослобођења Николај у Америци пише антифашистичко дело „Земља Недођија“. Занимљиво да овде 1946. године први пут бива нападнут од неког „брата свештеника“ из Брозове Југославије због „величања Хитлера“ на Коларцу. Права штета за нас је што Николај никада није одговарао на личне увреде, те је епископу Дионисију, поводом изнете клевете, само кратко отписао да не жели да узлази у расправу, да је говор на Коларцу одржан у Светосавској 1935. години и да је сав написан у част Светога Саве, изражавајући притом и чуђење због наопаког и рђавог тумачења[29]. Николај умире 1956. и годину дана касније амерички Конгрес доноси резолуцију у којој изјављује саучешће српском народу, изражавајући дубоку жалост Председничког дома због смрти епископа Николаја „највећег сина нашег достојног српског савезника у два светска рата и духовног вође српског народа у Југославији“[30]
...

Рећи да је Николај декларисани фашиста због исказане похвале на рачун Хитлеровог отпора ватиканском империјализму и покушаја да организује нешто налик националној цркву у својој држави, исто је и што спочитавати фашизам Стевану Јаковљевићу зато што 1938. године похвално пише о Хитлеровој аргарној реформи[31], Црњанском зато што изражава отворене симпатије према социјалистичким идејама у раном италијанског фашизму, Иви Андрићу зато што 1923. године признаје да фашизам, једним делом, представља и величанствени револт националне свести и просвећених класа против безумног црвеног терора заведених маса и московских агитатора [32].

Перцепција необољшевика са Печаника је селективна и дволична, баш као код „брата свештеника“ који четрдесет и шесте тражи фашистичко труње у старој Николајевој беседи а не види како Брозови агенти на његове очи врше масовна стрељања, брутално убијају више стотина његових честитих колега, затиру литије и јавна водоосвећења, крсне славе и благдане, скрнаве иконе, погане Божје храмове.

Необољшевици са Пешчаника имају нарочиту моћ да се погрузе у један магловити историјски тренутак и да у марту 1935. све јасно виде и све тачно предвиде шта ће се збивати идућих година. Али њихова проницљивост изненада ишчезава када је потребно да у своме времену и својим очима сагледају фашизам код моћних западних држава које деценијама већ уназад уништавају и уназађују слабије државе, а све да би њихове наднације живеле лагодно, отворено притом признајући да бране своје интересе у туђем дворишту, тражећи и „правичну расподелу“ природних богатстава у свету, на чему је и Хитлер својевремено инсистирао.[33]

То је само један од доказа да је Николај у праву када тврди да су фашизам и марксизам два рођена брата од истога оца Дарвина. И да, иако крвно завађена, браћа могу и да се измире, ако се договоре око расподеле плена. Тако савременим бољшевицима деценијама уназад нису сметали западни неонацисти, јер у њиховим походима и сами успевају да се овајде, пленећи душу окупираног народа, како би је ломили и преваспитавали у својим медијским, просветним и културним гулазима. Тако ни неонацистима нимало нису сметали нови бољшевици јер у окупираним земљама проповедају своја најрадикалнија учења, убијајући у људима родољубива осећања, свако поштовање према својим прецима, према својој историји и држави, тој војно-бирократској машинерију коју треба пошто-пото размонтирати и уништити. Ова савршена синергија трајала је до наших дана када су се рођена браћа, чини се, опет закрвила.

Слика из српске штампе 1923:
Бољшевик који је хтео кришом да
покраде Саборну цркву у Москви,
приликом бекства кроз прозор
се нехотице обесио у њој.

Необољшевицима са Пешчаника не смета Николај зато што је фашиста већ зато што је реакционар. Фашизам је само етикета коју покушавају да му налепе како би неутралисали његову реакционарну делатност у савременој Србији. Њима не смета ни „Национализам Светог Саве“ зато што у њему има некаквог фашизма већ зато што у њему има снажног и здравог отпора фашистичко-бољшевичкој окупацији Србије, што је и доказано у овом малом прегледу Николајевих светосавских обраћања од марта 1935. до априла 1941. године. Фашизам је само етикета коју покушавај да налепе, како би дисквалификовали овај још увек делотворни програм народног отпора и устанка.

Јер како савршено покорити народ коме је и дан-данас светосавски неподношљива и сама помисао да му туђин буде владар, који још увек држи као свету заповест слоган „Своје чувај, туђе не дира“, коме је још увек срцу мила народна држава и слободна отаџбина? Како у светосавском народу развити љубави према страним инвестицијама и безгранично поверење ка моћним страним корпорацијама, када их он још увек светосавски сматра бездушним, када им се подсмева и руга, држећи их за лукаве непријатеље који се с осмехом увлаче у његову земљу, како би му разорио све националне светиње? Како преваспитати народ који још увек верује да је Свети Сава савремен, и не само савремен већ и човек будућности, јединствени Европљанин од кога горди европски народи и сада имају много шта да науче? И како поред тако савременог, живог и присутног Саве, утопити његову народну цркву у сивило екуменистичког империјализма? Како раслабити и дегенерисати Србе ако они још увек светосавски верују да је циљ васпитања, просвете и културе стварање снажних и племенитих карактера? Како разорити традиционалне породичне вредности у народу који још увек светосавски верује да брак мушкарца и жене представља икону брачне љубави Христа и Његове Невесте Цркве, док породицу поштује као живи храм и последњу светосавску тврђаву, коју ни врата ада неће разорити?

Трагедија српских необољшевика је у томе што читав свет посматрају очима свога оца Дарвина те зато у његовој збиљи и историји препознају једино зверињак у коме снажнији прождире слабијег, и где слабије звери понекад успевају да се уједине и да савладају моћнике проглашавајући владавину чопора, што они сматрају прогресом. Њихова дарвинистичка логика не може да прихвати егзистенцију божанског Бића које при стварању света целокупну природу доводи у стање питомо и доброћудно, незлобиво и нетрулежно, са намером да се она успиње ка Њему, милована његовим божанским енергијама, предвођена царствујућом и боголиком човечјом врстом, до коначног сједињења са Њим. И да та хармонија ишчезава у тренутку када човек диже прву револуцију против свог милостивог Творца и Монарха, одлучујући да мимо њега гради земљски рај у својој маленој људској комуни. Да у том првом безбожном земаљском рају, његов снажнији син Каин убија свог слабијег брата Авеља, да би окупирао његов простор мислећи да ће тиме себе усрећити. И да се те прве револуционарне и фашистичке идеје, побуде и покрети првих људи као талас проносе и разлежу по природи, органски повезаној са човечјим мислима, емоцијама, делањима. Да тада целокупна природа трпи прво насиље од људске врсте, ни крива ни дужна постаје зверињак по чијим законитостима научници и филозофи упорно граде своје погубне теорије, од Дарвина до данашњег дана.

Свети владика Николај

Светосавски национализам се не заснива на Дарвиновом већ на Савином поимању света и човека. Он се не темељи на социјал-дарвинизму, на крви, територији и снази једног народа, већ на јеванђелском реализму и племству Христовом, на огњеној жељу једног народа да нађе и оствари смисао и вредност свог постојања у своме Творцу, у Богу Сину кроз кога је све створено и који по бескрајној љубави својој постаје човек. Светосавски национализам не распаљује народну гордост и сујету, већ управо подразумева народну свет о својој нишчети и пролазности, свест о Богочовеку Христу као јединој вечној народној и овоземаљској вредности. Зато светосавски народ силно жели да се Њиме причести, да буде леп и благородан као Он, да стекне Његове карактерне особине у којима су скривени непресушни извори божанских енергија, извори народног освећења. Зато је спреман да храбро корача Његовим трновитим путем страдања, дубоко верујући да ће с Њиме и васкрснути у живот вечни. У светосавском национализму нема места за шепурење нити за егоизам и зато је Хитлер тако равнодушан према њему те 1935. године. Зато га не воле ни остали европски народи, ни многи српски десничари, зато смо га и тако ретко савршено остваривали у својој историји.

Да би схватили суштину и аутентичност светосавског национализма, српски необољшевици би најпре морали да скруше свој обоготоворени рационализам који њихову логику сужава и видике ограничава на већ дефинисане теорије и изме. Тада би се можда и остварила давна Николајева жеља да српски левичари одбаце атеизам, настављајући да укоревају све рђаво, неправедно, корумпирано, лицемерно у држави, у црквеној јерархији, у српском друштву, што је и Јеванђељем заповеђено (Мт. 18,15-17). Тада би ишчезла и њихова садашња деструкција, србофобија и паклена мржња која их и наводи на лаж и сплеткарење. Тада би они постали савест Србије, витезови њене вечне Истине, Правде и Љубави.

(Наставиће се)

Пише: Жељко Перовић

_____________________________________________________

[1] Мирко Ђорђевић, Пешчаник, pescanik.net/136-emisija/ (приступљено 7. јула 2020)
[2] Тако Николај 1925. године подиже споменик у част 400 ђака и омладинаца који су 1915. године ухваћени у збегу и побијени изнад Охрида, тражећи да се на споменику убице не именују већ да се само исклеше јеванђелски, молитвени и праштајући цитат „Јер нису знали шта раде“ (Политика, 22. септембар 1940)
[3] Проблем раса, март 1926. Вера и живот, Београд, књ. II бр.3 (СД 10/169)
[4] О светској кризи, Београд 1932 (СД 9/704)
[5] Ширу слику поштовања Хилтера и државничко-културно-пословној сарадњи са нацистичком Немачком пре рата даје др Владимир Димитријевић у књизи „Оклеветани Светац – владика Николај и србофобија“ Лио, Горњи Милановац 2007. (Поглавље: „Западне демократије“ и Хитлер)
[6] Тек касније ће Хитлер јасно рећи „Рат ће се окончати. Последњи велики задатак нашег доба биће решавање црквеног питања. Тек тада ће нација бити сасвим сигурна… Кад сам био млад, мислио сам да је једино средство: динамит. Тек касније сам схватио да са таквим стварима не треба журити. То мора да сатрули као гангренозни уд. Морамо доћи до тога да за предикаоницама нема никог осим будала, и да међу верницима буду само бабе. Здрави млади људи су са нама.“ (Из књиге др Владимира Димитрјевића „Оклеветани Светац – Владика Николај и србофобија“, Лио, Горњи Милановац 2007)
[7] Житије Светог Оца нашег Григорија Богослова, Ава Јустин: Житија Светих за јануар, svetosavlje.org
[8] Овде су нанизани само изабрани исечци изабраних беседа. Целовити приказ Николајевог антифашизма и антинацизма прераста оквире једног чланка.
[9] Између левице и деснице, Мисионар бр. 12 из 1935. (Касније Пастирски глас, Крагујевац 1. јануар 1938)
[10] Беседа на освећењу цркве у селу Врдилима, Политика, 29. август 1936. стр 9 (СД 10/660)
[11] Тако министар Драгиша Цветковић изјављује у Сврљигу: „Црква је наша народна и зато морамо сви да је чувамо од оних елемената, који се данас увлаче у цркву и хоће да је руше и да оборе њен углед. Поред њих смо ових дана у Београду видели чудне ствари: Комунисти, атеисти и политичари, који никада не улазе у цркву, забринули су се за православну цркву и њен опстанак.“ (Време 2. 8. 1937. стр 4.)
[12] Говор Епископа Николаја у Горњем Милановцу у недељу 29. августа 1937. године, сепаратно издање (СД 10/280)
[13] Говор Епископа жичког Др Николаја Велимировића у Ваљеву 26. септембра 1937, сепаратно издање (СД 10/247)
[14] Освећење дома за изнемогле старце и старице и дечијег хранилишта у Краљеву, Преглед епархије Жичке бр. 11/12 1938. (СД 10/366)
[15] Проповед у Врњачкој бањи, Пастирски глас, Крагујевац, 15. август 1938. (СД 9/672)
[16] У сенци од челика и дима – беседа на Нову годину (СД 10/372)
[17] Посланица Свештенству епархије жичке о Божићу 1938, Преглед, Краљево 1938. (СД 9/109)
[18] Наша осовина, Жички Благовесник бр. 2, 1939. (СД 13/93)
[19] Поздрав Епископа Николаја православном народу Епархије жичке о Васкрсу 1939. (СД 9/230)
[20] Два видовданска говора у манастиру Раваница 1939. (СД 9/341)
[21] Сабрана дела 1/456-457 и 1/458, Глас Цркве, Шабац 2013.
[22] Три авети европске цивилизације, Хришћанска мисао, Београд авг-септ. 1939. (СД 10/622)
[23] Огњиште вере у мраку данашњице, Саборска беседа, Мисионар 9-10, 1940.
[24] Печат Светог Саве, Жичка Ризница, Крагујевац, 1940. (СД 9/298)
[25] „Помози Боже свима па и нама“, беседа одржана на парастосу добровољцима и свима преминулим и у ратовима палим члановима Београдске Трговачке Омладине у Саборној цркви 8. децембра 1940. (СД 9/384)
[26] Беседа на Нову годину, Братство, бр. 1, Сарајево 1941. (СД 9/533)
[27] Опозиција Богу, Календар Братство за годину 1941. (СД 9/685)
[28] Владика г. др Николај о нашој омладини, Политика, 31. март 1941.
[29] Писмо Епископу Дионисију, 20. фебруар 1946. године (СД 10/704)
[30] Др Владимир Димитријевић: Оклеветани Светац – Епископ Николај и србофобија, Лио, Г. Милановац 2007. (поглавље: Владика Николај и Запад)
[31] Нова наследна сељачка имања у Немачкој, Време, 22. јануар 1938.
[32] Југословенска њива, Загреб, април 1923. Из: Нацизам и антинацизам – јуче, данас, сутра, приредио Бранимир Нешић, Catena Mundi, Београд 2012.
[33] Хитлер изјављује да је ратни циљ Рајха „правична расподела добара у свету“, Време, 31. јануар 1940.