ЛЕТЊА ПАУЗА И ХУМАНИТАРНА АКЦИЈА – КЊИГА ЗА ДИМИТРИЈА

Драги читаоци, још увек ми пристижу ваше поруџбине за дечију књигу о патријарху Павлу, иако је од 1. јуна почела већ најављена летња пауза. Своју радњу сам привремено затворио (да бих се посветио изради нових издања) и тренутно не могу да продајем књиге, али могу да их од срца поклањам – свакоме ко помогне Димитрију. Овај мили младић из Пирота од тек 17 лета, у фебруару је као сувозач доживео тешку саобраћајну несрећу, и остао без ноге. Сада му је потребно дуго лечење и скупа протеза како би се поново усправио, корачао, живео... Молим вас да цену жељене књиге у током паузе уплаћујете на његов текући рачун, сликајте ми признаницу а ја ћу отприлике једном недељно слати пакете обичном поштом (200 динара) или Пост експресом (350 или 420, ако је пакет тежи од 0,5 кг).

Прималац: Димитрије Пешић
Текући рачун: 160-6000001965329-13

На овом линку су доступне и друге опције плаћања (преко картице, девизног рачуна, пејпала):

https://pokrenizivot.com/cir/korisnik/dimitrije-pesic-267

Живот и поуке патријарха Павла за децу од 7 до77

Поука сјајна 
У стиху и прози, 
Боже помози!

Да књига ова
Сачува ђака 
Од свеопштег мрака! 

Да свака мајка 
И бака седа
Сад проповеда – 

Нек читају деци
Те мудрости ретке
и брижне тетке. 

Драги читаоци, са великом радошћу вам представљам дечију књигу која је управо изашла из штампе са благословом владике Давида, ученика патријарха Павла. Књига носи наслов "Деда Павле жуди (и савете нуди) да будемо људи", израђена је у тврдом и шивеном повезу, богато је илустрована у пуном колору, на 112 страница у Б6 формату.

Цена је 700 динара, баш колико и недавно објављена књига за одрасле "Тако је говорио Павле" са попустом (више у коментару). Шаљемо обичном или брзом поштом (Пост експресом), поруџбине примамо до 1. јуна! (тада следи  пауза до јесени, када настављамо са радом)

Угрожена мајка и ми у времену злом – о случају Ане Михаљице

Недавна драма у Новом Саду нам је показала да је српска мајка, самохрана и сиромашна, најдискриминисаније биће у Србији. Државни режим је кроз своје социјалне институције захтевао од ње да коригује, не своја мајчинска осећања или владање, већ свој стандард, своја месечна примања како би деци, сем хране и одеће, пажње и бриге, бескрајне жртве и љубави коју им већ непрестано пружа, обезбедила и сигуран кров над главом, купила или закупила перфектан стан – да би јој у једном прикладном тренутку, када је избио мањи пожар у дому њеног оца, где је она повремено боравила са својом породицом или смештала селидбене ствари, социјални радници на препад отели синове уз помоћ полиције, уз вриску и плач, уз неизбрисиву трауму у дечијим душама, голготску бол у распетом мајчином срцу. Широј јавности је као покриће пласиран компромитујући видео запис нагомилане и испретуране гардеробе, русваја какав ватрогасци често сами стварају у запаљеним кућама приликом хитрог гашења ватре, док су избезумљена деца смештена у „сигурну кућу“ у којој је безбедност самих штићеника веома упитна, судећи по сведочанствима и фотографијама које су у међувремену процуреле из ове тајанствене и неприступачне установе. Крајњу безосећајност и лицемерје у овом случају демонстрирали су и наши дежурни борци и боркиње за људска права, филантропи и феминисткиње, борбени еколози и заклете демократе, светске просветно-медијске и хуманитарне организације, а који иначе сви од реда изражавају дирљиво саосећање према појединим мањинским заједницима, угроженим рекама и природи, рањеној животињи или згаженом цветићу – немајући сада ни једну реч самилости, јавне подршке и протеста због очигледне тираније и неправде, трагедије која је снашла једну угрожену и обесправљену, рањену и згажену мајку.

Овај сраман однос система ка једној жени и мајци представља праву слика такозване политике опстанка и опоравка умирућег српског народа, са којом владајући режим придобија своје присталице и гласаче. Ово је уједно и права „порука охрабрења“ будућим родитељима, данашњим студентима и ђацима који би да остану у Србији и овде оснују своје породице, а којима се кроз овакве примере јасно даје до знања да ће им, чим западну у прву животну невољу и егзистенцијалну кризу, чим изгубе посао и постану кредитно неспособни, чим их приватни извршитељи избаце из неотплаћеног стана на улицу – држава заувек отети децу из загрљаја. Ово је и права слика „поштовања“ које српски политичари постхумно одају незнаној српској херојини, управо сиромашној мајци која је кроз целу нашу историју, често у крајњој немаштини, ратовима и сеобама, у крајње „небезбедним животним условима“, изнедрила и однеговала највеће српске вожде и државнике, хероје и просветитеље, научнике, песнике и уметнике.

Новосадска драма нам је јасно показала да смо ми као нација и држава скоро сасвим рашчистили са нашим историјским наслеђем, са социјалним системом наших предака у коме би заједница преузела бригу о Ани Михаљици и њеној нејачи, огранизовала мобу и подигла овој угроженој породици скромну кућицу од темеља до крова, уз свеопшту радост, песму и весеље – систем у коме су постојале колективне утрине и кошеви уз помоћ којих су убоги родитељи могли да прехране своју децу до пролећа, у коме су еснафи очински преузимали бригу о сиромашним обитељима које би доживеле финансијски крах или пострадале од било какве стихије или болести, у коме би држава или Црква преузимали бригу о ратним сирочићима и одбаченој деци, до њиховог осамостаљења, и не помишљајући да их се одрекну, да их заувек изгубе уступајући их туђим народима и државама. Новосадска драма нам је показала да се Србија више него успешно интегрисала у модерну Европу, јер је у њеним институцијама већ присутан европски дух Ничеовог надчовека и римске инквизије, дух надмених начела и бездушних канона који тријумфују над сваком људскошћу, над дечијим и родитељским осећањима, јер у овим здањима немоћни и сиромашни грађани представљају нижа бића која губе сва људска права, чак и право на родитељство, право на љубав, док њихова деца постају робље које се нуди на тржници, баш као у славним данима европског колонијализма.

Ова промена владајуће свести и друштвених вредности, ова транзиција нашег социјалног система од предачког до европског, од свечовечанског до надчовечанског, од православног до неопаганског, од жртвеног и милостивог, до хедонистичког и грамзивог, експлоататорског – представља суштински разлог зашто данас имамо људе на водећим државним позицијама који без имало гриже савести, чак и са поносом, изгласавају и спроводе јањичарске законе, нудећи нашу децу по приступачној цени на страно тржиште као робу квалитетне генетике, отпремајући их у имућне империје где ће заувек били отргнути од свог корена и поднебља, душе и вере сопствених предака. Ово је суштински разлог зашто наш систем не региструје пожртвовану Мајку као вредно и богато, боголико биће, чак и тада када је у немаштини и невољи, када трпи насиље или страда у сеобама или стихијама – када јој је потребно наше саосећање и делатна љубав, а не јавно изругивање и компромитовање као у случају Ане Михаљице, у коме су, занимљиво, сложно учествовали и опозициони и позициони медији. Ово је и разлог зашто наши вајни експерти, владајући министри и социолози, психолози и педагози, не желе да признају да је сиромашна мајка коју данас заиста треба надзирати и кориговати кроз социјалне, просветне и медијске установе у Србији, првенствено она која робује сопственом егу, изгледу и каријери, која сиротује у пажњи и љубави ка сопственом детету, обасипајући га једино ласкама и даровима, скупоценим патикама и телефонима, брендовима и летовањима, стварајући од њега себи сличног амбициозног и фрустрираног нарциса. И зашто сви они не желе да истакну ону мајку која у тешким животним условима обасипа своју децу правим и непролазним богатствима, љубављу и пажњом, која често и саму себе заборавља и занемарује како би од својих чеда створила карактерне и пажљиве, скромне и трпељиве, милостиве и пожртоване људе – као образац мајке и нашег националног хероја који заслужује све могуће привилигије, или макар редовна месечна примања, управо она која држава исплаћује хранитељима а ускраћује сиромашним родитељима. Ово је суштински, идеолошки и духовни узрок због кога су службеници једне државне социјалне установе, у години када су се догодила два невиђена масакра и безброј вршњачких насиља у српским школама, почињена управо руком деце која су негована у сваком изобиљу и комфору – закуцали на врата једној скромној и пожртвованој мајци, чији синови никада нису испољили вршњачку агресију, дивљаштво и неваспитање, да би јој окрутно отели из загрљаја бескрајно вољена бића која представљају смисао свих њених животних борби и страдања, да би је смртно озледили и понизили, нанели бескрајну бол.

Реч је о потиснутом, идеолошком и ирационалном презиру ка свему искреном и истинитом, пожртвованом и племенитом, узвишеном и божанственом у мајкама и њиховој деци, у традиционалној породици и сваком људском бићу – против чега се треба борити јеванђелски достојанствено и одважно, аргументовано и чојствено: литијама и молебанима, протестима али и већ поменутим делима љубави, организованим мобама и пуним кошевима хране наших предака. Када буде заживео овај алтернативни социјални систем који је вековима успешно функционисао у нашем народу, када се у свима нама пробуди свест о томе да је сва наша имовина, материјална или интелектуална, наслеђена или стечена, привремена позајмица коју нам је наш заједнички небески Родитељ даривао да бисмо и ми једни друге несебично даривали, да бисмо се кроз ове различите дарове међусобно допуњавали, зближавали и орођавали, скромно и смерно остварујући смисао свог постојања, задобијајући живот вечни – тада ни један антипородични глобални или локални режим неће моћи тако лако да отима децу сиромашних и немоћних родитеља, зато што тада у нашим градовима и нашем суседству више и неће бити усамљених и заборављених невољника, зато што ћемо тада бити упућени једни на друге и живети као једна велика породица, као наши преци, Божји људи.

Жељко Перовић
Друга недеља Часног поста 2024.

Жељко Перовић: ТАКО ЈЕ ГОВОРИО ПАВЛЕ

Онога дана када је постао владика, Павле се сетио свог детињства и једне хладне славонске зиме у родним Кућанцима, када га је баба Деса, као ђака првака, раном зором водила у цркву и школу, да прослави свој први Савиндан. Причао је тада, пред епископима и окупљеним народом, о распеваној школској литији, служби свештеника и програму старијих разреда, али тек само као о неком декору или уводу у један мистични догађај који се заувек, чини се судбоносно, утиснуо у душу будућег патријарха. Њега је у потпуности очарао и занео зрачак сунца који се тог туробног и студеног дана однекуд појавио и ушуњао кроз прозор, слетевши право на лице и ореол Светог Саве – стварајући рефлексију од које му се чинило да сам Светац са славске иконе, украшене зимзеленим венцем, обасјава и згрева њих промрзле ђаке, и читаво село завејано снегом. Павле никада није одбацио овај идилични и светозарни доживљај као наиван и измаштан, сва његова потоња животна искуства и сазнања само су још више у њему утврђивала и продубљивала симболику ове импресије. Духовно и интелектуално узрастајући постајао је све уверенији да је Свети Сава заиста надвремени српски пастир кроз кога божански зраци и данас просвећују, отопљавају и радосте промрзлу народну душу – која то јасно препознаје и дубоко доживљава, због чега и сваког новог српског владику или патријарха вреднује и пореди са Савом. Зато и Павле на свом устоличењу њега истиче као највећи узор у свом будућем пастирском животу и раду.

Колико је у успео да се примакне најдражем српском Свецу, могла би већ да сведочи историја. Павлове мудре изреке и досетке данас се памте и проносе кроз народ са нежном љубављу и искреним поштовањем, баш као што су у старини проношена са трепетним уважавањем и детињим поверењем она предања о Светом Сави који народну душу милује, брани и снажи својом мудрошћу и праведношћу. И Павле је тако, разумно и простодушно, успевао да допре до свих нас који смо одрастали и живели у својеврсном паганском мраку, у тој духовној пустоши и дивљаштву, раскалашности и разврату југословенског „братства и јединства“, које је по речима самог патријарха било површно и лажно, зато што је изграђено на идеологији мржње, на органском презиру према класним непријатељима, који се касније тек само трансформисао у етничке и верске злобе и прогоне. И Павле је као Сава у свом времену био чувар чисте православне вере од разних секташа и јеретика који су вешто користили духовну празнину и природну наивност народних маса како би завели лаковерне – његова трилогија „Нека питања наше вере“, постала је наша нова Крмчија, нови том Законоправила Светог Саве по коме се сада равнамо, преиспитујући своја религиозна убеђења и навике. И Павле је попут Саве, мирио своју браћу и целивом братске љубави исцељивао расколе...

Патријарх Павле је нарочито за нас младе, тих деведесетих, био спона са оним старим српским светом, као својеврсна пројава наших прадеда и чукундеда, којих се тек магловито или само из прича сећамо, који су као у неком резервату ишчезли у веку технолошког прогреса и моралног регреса – да би сада кроз Павла васкрсли и учили нас, своје отете и одрођене чукунунучиће, да наново ходамо кроз живот, предачки скромно и ненаметљиво, чисто и честито, радно и вредно, трезвено и независно. Павле нас је, као неки чудни и мили посланик из далеке прошлости, поучавао вечним и небеским заветима наших предака: Завету поштовања брака као божанске установе и породице као највеће светиње, Завету храбре српске Мајке која своје чедо заклиње: „Немој, сине, говорити криво, ни по бабу ни по стричевима, већ по правди Бога истинитога – боље ти је узгубити главу, него своју огрешити душу“, Завету о личној и колективној имовини, храни и природи као Божјој позајмици са којом треба владати одговорно, штедљиво и правично, разумно и милостиво, никада расипно и сујетно, саможиво и бахато; Завету покајања и праштања, поста и молитве, задужбинарства и литургије, Завету јеванђелског човекољубља и мирољубља, здравог родољубља које подразумева трпељиву, смерну и делатну љубав ка суседима и свим народима света, Завету чојства и јунаштва, праведног рата који је увек одбрамбен, увек милостив ка заробљеном или рањеном, немоћном непријатељу, увек подигнут из љубави према нејачи ради које се вреди жртвовати – баш као што вреди пострадати и ради вечних хришћанских животних, породичних и друштвених идеала, када су они угрожени, што је већ Завет кнеза Лазара опеван у стиховима „Земаљско је за малена царство, а небеско, увек и до века“....

Једноставно, тихо и неприметно – онако како је живео и говорио, корачао кроз овај свет – Павле се преображавао у лик са фреске или из тропара, кога народ већ прославља као „правило вјери и образ кротости“ због његовог светачког владања и веровања, коме зато и сам све искрено верује, кога жели да походи и додирне, да слуша и да следи, осећајући да нека вечна светлост и мир, топлина и милина кроз њега зраче, баш као сунчева рефлексија са школске иконе у Кућанцима. Отуда и онај чудесни испраћај његовог уснулог тела, када је река од више стотина хиљада људи прохујала кроз Саборни храм у Београду, не марећи за тадашњу пандемију нити за бескрајну колону која се протезала све до хотела Москва, одакле се морало чекати и по десет сати само да би се целивала увенула рука милог патријарха положеног на одру. Та захвална и одана народна душа убрзо је изнедрила иконе на којима је блаженопочивши Павле приказан као светац, скупа са свеже састављеним молитвама и раздраганим богомољачким песмама, које је патријарх волео и радо слушао, не слутећи да ће једног дана бити опеван у њима.

Отуда и ова књига, драги читаоче, у којој је као ћилим размотана мисао патријарха Павла у свим најважнијим људским и породичним, народним и државним, друштвеним и глобалним питањима, проткана бројним цитатима, осликана догађајима и анегдотама из његовог живота – као малено уздарје том сићушном човеку огромне вере, наде и љубави који је нас залутале упознао и повезао са нашим прецима и свецима, који нам је својим животом показао и доказао да се у најгорем времену и на најстрадалнијем месту – самим тим и у овој нашој раскућеној, осрамоћеној и убогој Србији 21. века – може и мора бити човек, да је итекако могуће остварити циљ и смисао сопственог постојања сада и овде, кроз смерно и стваралачко служење Богу и ближњима, са свешћу да наше животне невоље нису случајне, већ дубоко смисаоне и слојевите, благотворне и благородне, допуштене по премудрој Божјој љубави која све време бди и милује, тајанствено изграђује и усавршава одане и одважне, до спасења и вечног живота, до самог Господа Христа и Царства Небеског, које је патријарх Павле сматрао првом и најважнијом српском отаџбином и домовином, у којој сада благује, узносећи молитве за нас. 

+ + +

Књига "Тако је говорио Павле" је израђена у тврдом и шивеном повезу, на 304 страница у А5 формату. Малопродајна цена је 880 динара. Књигу можемо послати као препоручену тисковину, након уплате на текући рачун, у овом случају ми сносимо трошак поштарине. Друга опција је Пост експрес, овде ми сносимо део трошкова, тако да је укупан износ за плаћање куриру приликом испоруке 1150 динара.

О богомољачким песмама у Литургији – један закаснели одговог владики Атанасију Јевтићу, сада упућен његовим следбеницима

Прве литургије доживео сам на Дорћолу, у храму светог Александра Невског који је деведесетих година прошлог века привлачио младеж својим богатим садржајем. Неко је ту долазио због добрих пастира који су умели да се посвете забринутом и страдалном човеку, неки су заволели ову богомољу због квалитетних предавања која су одржавана у црквеном дому, а било је и нас који смо се овде стицали првенствено због песме, час србијански разигране и ритмичне, час византијски мистичне и тајноводствене, час хорски разнобојне и лепршаве по разради или креацији домаћих и руских композитора, час богомољачки искрене и простодушне, као песма аласа Христових на Галилејском језеру – била је то права благовест за нас музичке сладокусце, који смо тако разноврсно и раскошно могли да доживимо литургијског Христа, заједно са свецима и прецима различитих нација и вокација, који су и изнедрили све ове шаролике стихове и мелосе, у својим царским одеждама или сељачким опанцима, у својим теолошким урвинама или рибарским низинама, исихастичким тишинама или урбаним вревама. Био је то нестварни музички догађај за којим сам годинама чезнуо и не слутећи да ћу га пронаћи у једној цркви. Јер ја сам заправо и дошао из провинције у Београд, користиће си студирањем као покрићем, само да бих доживео нешто нестварно, ванпросторно и ванвремено на концертима које сам редом пратио по цену и да гладујем, узалуд лутајући по свим могућим клубовим и халама велеграда – јер моја музичка жеђ била је као она Расткова, њу није могла да утоли песма од овога света, која се и у најузвишенијим изразима и изведбама, увек враћа одакле је и поникла, у људску пролазност и илузију, меланхолију и таштину.

Потом сам открио манастир Сланце где ме је очарала уплакана Тројеручица и нежна душа оца Андреја која је и сама била једна божанствена песма и литургија око које смо се сабирали, тешили и крепили, причешћивали љубављу и добротом Христовом. У Сланцима су тада сви присутни гласно певали као у време првих хришћана, певница није имала улогу „стејџа“ већ неког особеног хоровође који је из јужне апсиде, као скривени пустињак из шкриње, водио песму. Такво литургијско заједништво и пуноћу нисам доживео у београдским храмовима, али истовремено ни искушења која овако спонтана саборна песма са собом доноси. Овај ранохришћански обичај знао је понекад да произведе и ранохришћанску бол у бубним опнама код оних који би стајали у близини неког распеваног антислухисте. Такође, уз ову ћудљиву и неуштимовану певачку дружину певница је морала да влада песмом сигурно и беспрекорно, а ту је већ био неопходан Никола, искушеник анђеоског гласа и савршеног слуха, за кога сам касније чуо да је отишао у Ковиљ жељан византијског певања, које овде није било благословено. Отац Андреј је био стари косовски заветник и чувао је српски литургијски мелос у свом манастиру као део светосавског завештања, сматрајући да је и он постао крстоносан и освештан зато што се одржао кроз векове наших страдања, прогона и робовања, зато што се и сам узнео у Небеса са свим нашим светим мученицима од Косова до Јасеновца, који су га певали и неговали, до којих и сада допире на светој Литургији.

Али ипак, најдирљивији литургијски доживљај чекао ме је у Пироту, где се породица у међувремену преселила из оближњег Цариброда. Као да је време застало, као да су до јуче крај црквене капије дежурале Брозове уходе, потказивачи и иследници, уредно бележећи свачије доласке – Стара пиротска црква у самом центру града била је још увек изолована и пуста. Једина гужва у њој образовала се крај јужне певнице где су стајале, никада не крочивши на певничку платформу, старе пиротске хаџике и богомољке, као већ догореле свеће воштанице, као жене Мироносице којима бели Анђео након распећа и погреба још увек није јавио да је Христос васкрсао, да је победио смрт. Ове старице су певале лепо и складно, тихо и дирљиво, неке чудне хорске напеве по својим избледелим сећањима, можда баш обрисе мелодија оних великих хорова из међуратне пиротске чаршије којима су махом дириговали мигранти из царске Русије. Ова нежна и крхка песма неодољиво је подсећала на пој ћелијских монахиња, нарочито током причасна када су певане богомољачке песме, овде поникле вероватно у то исто доба бујне градске црквености, када је Стара црква била седиште веома активне и бројне богомољачке подружнице „Покров Пресвете Богородице“, на челу са чувеним пиротским протом Љубом, полувековним старешином овог храма. Те народне песме светог владике Николаја представљале су за већину присутних, уз „Тебе појем“, врхунац духовног доживљаја свете Литургије, саборни излив најдирљивијих осећања, суза и уздаха, сете и радости, прозби и благодарја – као уздарје Господу Христу који се овог трена и сам безрезервно дарује у литургијској Тајни. Тек повремено би на нечију молбу из олтара излазио поп Јоца да својим снажним и продорним гласом за причастен отпева 136. псалм, који је у његовој изведби као васкршњи земљотрес потресао и она најтврђа срца, уздижући се притом и над целокупним богомољачким опусом, као песма над песмама. Ми млади који смо се овде временом окупљали са свих страна, на позив старешине храма оца Миће, почели смо у једном тренутку постепено да преузимамо песму и певницу, успостављаћи са старицама присан однос баке и унучета, изражавајући дубоко поштовање према њиховој простој али стаменој вери, чињеници да су оне овде узносиле песму Господу и пре нашег рођења, и касније у доба наших животних лутања и посртања, да су Христа ради претрпеле многе подсмехе и прогоне, биле третиране као нижа друштвена бића у доба владавине охолих безбожника. Зато смо крајње опрезно и смерно, пазећи да их не озледимо и не поценимо, по благослову оца Миће исправљали погрешну форму а разрађивали суштину пиротског Предања, одбацивали сујеверне и празноверне прираслице, кориговали оштећене мелодије, а сам причастен проширили новим богомољачким песмама цара Давида и владике Николаја – верујући са свима Светима да је у православном Предању, како општем тако и овом локалном, живо присутан Дух Свети који нас је овде и сабрао, да сва ова свештена обичајност не долази из историје, већ одозго из вечности од Оца Небеског, да бисмо је с љубављу неговати и пажљиво даље надограђивати, увек у литургијском заједништву са духовним ктиторима самог храма, са брижним народним пастирима, чувеним пиротским хаџијама и богомољцима, богољубивим чорбаџијама и занатлијама, ткаљама и сељанима – духовном аристократијом из небеског Пирота.

Овај наш однос ка свештеном наслеђу и старим пиротским богомољкама био је сасвим у складу са оним што је писало у тада тек објављеном зборнику „Живо предање у Цркви“, делу мог омиљеног владике Атанасија Јевтића из 1998. године, који је и сам открио једну величанствену „живу светосавску Цркву“ у питом селу Крњеву на граници равног Поморавља и брежуљкасте Шумадије (1,530), где су до осамдесетих година још увек одржавани богомољачки скупови, које је он доживео, којима је и припадао, очаран првенствено дивном боголиком личношћу сеоског богомољца Драгослава, неуког машин-бравара који је „без богословије уистину био богослов“, јер је „сваки боголики и христочежњиви човек, ако црте боголикости своје богоугодним подвизима у себи разради, по природи својој већ богослов и богослав“ (1,485). Владика је саткао дивно житије свом омиљеном српском богомољцу, напомињући да је његова главна животна преокупација и брига била „спасење душе своје и душа других, кроз молитву и Свету Литургију, кроз богомољачки живот и врлинско подвижништво, кроз породичне, црквене и манастирске народне богомољне скупове и саборе“ (1,486) – а примарна отаџбина „Царство Небеско и Црква прворођених записаних на небесима, вечни град Бога Живога – Небески Јерусалим, где је права отаџбина и свих Божијих људи“ (1, 482). Атанасије је све нас, тек поникле младаре у пиротској Башти Христовој, личним примером и писаном речју учио смерном поштовању простих богомољаца и Богомољачког покрета, сматрајући да њему тек предстоји „дубље пастирско и богословско проучавање и свестранија православна процена и оцена“, спрам оних погрешних и непастирских где се богомољство са неке академске висине површно одбације, што је он лично сматрао неправославним „одразом једног квази-научног менталитета“ (1,487) – саглашавајући се и са својим духовим оцем Јустином у тврдњи да се „не може спорити да су богомољци најцрквенији чланови наше Цркве“, зато што су „у своме животу спојили и развили највише битних елемената и карактеристика наше православне црквености“, зато што се „стваралачки елементи чисто православног живота, као што су: простота вере, молитвеност, пост, несреброљубивост, смиреност, кротост, христољубље, очито огледају у њиховом свакодневном животу. Прост и побожан народ наш изразио је своје поштовање ових њихових особина тиме што је богомољце назвао `Божијим људима`. Али, посматрани оком савремених скептика, богомољци изгледају као `занесењаци`; мерени протестантским умом наше интелигенције, они су предмет циничних подсмеха. Но за православног човека, они су велики знак времена, који се нама даје, да би пробудио успаване на мртвој стражи идеала, да би их васкрсао из мртвачког сна и распалио им душе огњеном ревношћу за напуштено дело Христово. ... Богомољачки покрет показује да наш народ срцем зна Христа и Православље, срцем зна шта православног човека чини православним. То је подвижнички ренесанс (=препород), и зато је православан, јер Православље не признаје никакве друге ренесансе сем подвижничке.“ (1,489) Атанасије овде нарочито истиче улогу владике Николаја који је за њега „нови Пророк Божији и Апостол Христов нашега доба, достојни следбеник и наследник Светих Отаца Васељенске Цркве и Светога Саве, Светог Оца Свете Српске Цркве“, који је зато „са пророчке и апостолске висине свога визионарскога духа, попут прозорљивог јеванђелског орла, до дубина сагледао сву духовну ситуацију свога Српског народа и стога је у покрету његових простих и побожних сељака видео провиденцијални Прст Божији“ (1,492), због чега је својевремено и упозоравао сабраћу епископе и свештенике да свако непромишљено одбацивање српског богомољства, може окончати христоиздајством: `Старајте се да разумете богомољце. Уздржите се од бацања камена на њих, јер можете лако ударити Христа. Не одбацујте их, да они вас не одбаце!`“ (1,493) ...

Зато ме је и пренеразило када сам чуо да је управо он, само десетак година након овог величанственог прослављења српског богомољства као сржи наше живе црквености, устао против певања богомољачких песми на Литургији, као против неког безакоња којим се нарушавају црквени канони и ремети дух најузвишенијег богослужења – којим се верници одвраћају од литургијског Христа и вечне стварности, а заводе на овоземаљску сентименталност, површну и лажну побожност. У једној расправи која се 2007. размотала на страницама „Православља“, владика бањалучки Јефрем је покушао да умири владику Атанасија, подсећајући га на чињеницу да је управо његов духовни отац Ава Јустин својим монахињама у Ћелијама благословио певање богомољачких песама током причасна на Литургији, да је тада знао да заплаче, тврдећи да је у појединим остварењима Николај превазишао и самог Јована Дамаскина, због чега Јустин такве богомољачке бисере и уврштава у своју Догматику, чиме постаје већ очигледно да је Атанасије по овом питању ушао у дубоки духовни и теолошки раскорак са својим Авом: „Владици Атанасију сметају `побожне песмице` које се певају уместо причасна, који су `есхатолошки усмерени`. Међу тим `побожним песмицама` свакако су и пјесме св. владике Николаја, за које је о. Јустин, са сузама у очима говорио „Нека ми опрости свети Дамаскин, али Николај га је превазишао!` Једну од таквих `песмица`, `Царица тишине` св. владике Николаја, отац Јустин уврстио је у свој трећи том Догматике, у поглављу о Мајци Божијој (можда је зато Догматика оца Јустина избачена са Богословског факултета у Београду, да би умјесто ње била наметнута Зизјуласова)“. (2)

У својим одговорима Атанасије је апсолутно игнорисао Јустина, заправо, успео је чак и да га сукоби са Николајем, победоносно износећи у јавност његов поговор за прво издање Духовне лире из 1925. године, у коме млади охридски епископ напомиње да ове песме није написао и објавио са амбицијом да се равна са великим светитељима који су писали црквене песме, још мање да богослужбене стихове замени сопственим: „...Црквене песме писали су велики светитељи и Духом Божијим надахнути људи, као св. Јован Дамаскин, Козма, Јосиф, Теофан, Павле Аморејски, Роман Слаткопојац, Андреја Критски, Амвросије и други. Те су песме утеха и светлост души хришћанској. Никакве песме у свету не могу се сравнати са њима. Па ни песме у овој Духовној Лири нису написане да се сравњују с њима, а још мање да их замене, него само да заинтересују читаоца за њих и доведу га до њих. Ако само толико успе, писац ће бити благодаран Богу. Неопходно је још напоменути, да није дозвољено читати Духовну Лиру на богослужењу нити при ма каквом црквеном обреду.То није намена ове књиге. Њена намена је – приватна употреба, приватно читање и размишљање у самоћи или кругу пријатеља и познаника, ради учвршћења у вери, просветљења кроз веру, одушевљења за веру и радост у вери. Нека би Господ Духом својим Светим озарио читаоце ове књиге, а милошћу Својом опростио писцу погрешке и недостатке. Амин.“ Атанасију је на крају преостало једино да тријумфује: „Сигурни смо да би свети владика Николај још мање допустио да његове песме замене псалмски Причастен – толико онима који имају очи да виде и уши да чују.“ (3)

Тиме је јавна расправа по овом питању замукла и чинило се након свега, да сада само крајње неразумна, духовно слепа и глува особа може да запева богомољачку песму на Литургији, пркосећи канонском поретку и светитељу Николају, губећи своју душу и живот вечни. Међутим, мене ова психолошко-реторичка опсена нимало није поколебала. Био сам уверен да је Атанасије крајње острашћено злоупотребио младог Николаја, његову скромност и опрезност, пастирску жељу да овим поговором, у првим годинама своје мисије међу тада још увек распуштеним богомољцима, истакне разлику између правих богослужења и њихових богослужбених импровизација које су они обављали и у храмовима где би немарни свештеници прескакали службе – да је Атанасије овај листић истргао из целовитог искуства Цркве, које нам благовести да су Николајеве песме премашиле његова почетна очекивања и намену, да су управо постале надвремене „песме утехе и светлост души хришћанкој“, налазећи тако и своје скромно место у увек живој и стваралачкој Литургији. Није ми се допало ни како је Атанасије безобзирно заобишао и поништио Аву Јустина као духовника и теолога, потом и све Николајеве директне духовне потомке, угледне српске старце и игумане у чијим се манастирима и данас пева Духовна лира на Литургији – како је заправо језуитски конструисао један имагинарни богослужбени раскол у коме је све њих окренуо против литургијског Христа и свих његових Светитеља скупа са Николајем, удобно сместивши самог себе у позицију неког божанственог литургијског зналца и судије кога треба беспоговорно слушати, који непогрешиво разлучује болесно од здравог, мртво од живог, мрачно од светозарног, пролазно од вечног у Литургији, користећи се притом језивим инквизиторским справама у полемикама, крајње примитивним увредама и дисквалификацијама какве нису виђене у историји православне Цркве. Коначно, мене владика Атанасије засигурно није могао да поучава шта је јефтина и пролазна песма а шта црквени „евергрин“ и „добра ствар“ која макар и сасвим проста и неука, покреће душу и разгорева „искру благодати“ у срцу верника, што је суштински смисао свих богослужбених песми и мелодија по светом Теофану Затворнику (4), а што се у случају богомољачких песама јасно препознаје у добрим и непролазним литургијским плодовима њихове употребе, почев од поменутих благородних расположења која побожни народ већ стотину година приноси литургијском Христу, до распеваних ђака са веронауке који су уз ове песме научили најважније хришћанске истине и постали део литургијског сабрања, певајући стихове из Духовне лире током причасна уз надзор својих вероучитеља – а што је владика Атанасије све површно и препотентно игнорисао, из позиције мени добро знаних музичких снобова којима је билдовање сопственог култа личности увек било важније од дубоког смисла и праве вредности самих песама.

У то доба још увек нисам имао ни знања ни вештине да сва ова запажања и утиске преведем у разложне анализе и убедљиве тврдње, али сам ипак одлучио да напишем своје протесно писмо владики Атанасију, шта год да се касније догоди. Било ми је драже да изгорим као незнавена вештица на ломачи његовог лажног неопатристичког огња, неголи да егзистирам у његовој литургијској стварности која је по мом мишљењу била гора од Брозовог атеизма – зато што је овога пута саме епископе и теологе уздизала до позиције неких недодирљивих и непогрешивих маршала, сводећи ниже свештенство на слепе следбенике и извршитеље, секретаре и комесаре, жбирове и ћате, улизице и полтроне, а нас вернике на бесловесне „аксионаше“ и „аминаше“, програмиране ботове који под командом климају главом и зевају пред Путиром – и оно што је најважније и најгоре, зато што су ови „православни маршали“ у једној тако накарадној, нарцисоидној и човекобожачкој црквености, својом позом заклањали и прогонили ону чудесну и премилу личност литургијског Христа која је мене сасвим очарала и преокренула, у чијем се црквеном Телу по први пут у животу осетих као дете безбрижним и слободним, осмишљеним и целовитим, вечним и вечно вољеним... (5) Своје штуро и збрзано, али од срца написано писмо, послао сам на адресу манастира Тврдош некад у јесен те 2007. године, одговор ми је стигао уочи Никољдана:

____________________________________

Преосвећеном епископу Атанасију поводом текста о побожним песмама

Са забринутошћу и стрепњом читам Ваше „дијалоге“ са другим владикама па Вас молим да они буду блажи или барем не јавни јер овакви уносе велики немир и бригу у народу. 

Пишем Вам поводом објављивања писма светог владике Николаја у прошлом броју Православља (бр. 976 од 15. нов. 2007.) и морам да приметим да је оно извучено из контекста времена и да наш свети владика Николај није те 1925. године могао да наслути две ствари:

1. Да ће и он, аутор побожних песмица, бити придружен списку Светих Отаца које наводи у свом поговору.

2. Да ће управо те песмице имати тако велику улогу у духовном препороду нашег рода све до данашњих дана и да ће са правом моћи да понесу епитет "песама утехе и светлости души хришћанској".

Поштовани владико, позивам Вас не на „дијалог“ већ да, темељно како ви то умете, испитате душу нашег народа по овом питању. Проверите код новообраћених какав су снажан и неизбрисив утисак те песмице остављале на њих при првим доласцима на св. Литургију. Испитајте колико суза исплаче Србска душа када их певнице запевају. Проверите колико покајања, топлине и љубави покрећу у души народној. Нису оне ту случајно.

Ако је Свето Предање присуство Светог Духа, Који сабира свако поколење у истини (+ еп. Данило Крстић), шта су нам онда те песме којима нас је Бог сабрао? Нису ли нам и оне, предате од побожних бакица, управо Свето Предање?

С поштовањем,

Жељко Перовић
Пирот
____________________________________

Пред светог Николу, 2007. ман.Тврдош
ПГ. Жељку Перовићу, Пирот

Драги брате у Христу, свако Вам добро од Господа. Хвала на писму. Али, брате мој, што се бојите истине – против незнања и онога што и ви заступате као своје мерило. Причасни у св. Литургији су пробрани Псалми - Реч Божија, којом су и молили се и певали и плакали (трезвено, не сентиментално) кроз векове Православни Хришћани свуда по васељени, и данас.

Свети Николај је и тада био Светитељ и његово поштовање св.предања је светоотачко, а не „побожних бакица“ како Ви пишете.

О „души народа“ Ви говорите, а ми смо стражари над том душом (Јез. 33-34)

Толико за сад. – Христос се роди.

+ Еп. Атанасије
___________________________________

Било ми је жао што сам своје писмо написао тако младалачки наивно и непажљиво. Није требало помињати старице већ старце – искусне духоносце пред којима би се свако спочитавање лажне, сладуњаве и површне религиозности показало као охоло и безбожно – требало је опет и опет поменути аву Јустина, претходно позвати ћелијске монахиње које су ми ево и сада, док ово пишем, у краћем телефонском разговору потврдиле да је Ава Јустин овде благословио певање песама из „Духовне лире“ за причастен на Литургији, да јесте тачан навод владике Јефрема о његовим честим сузама током умилног појања богомољачких песама, које је веома поштовао и волео (6). Не досетих се да позовом ни разбориту схиигуманију Ефросинију из оближње Темске која и сада памти да им је Павле у два наврата долазио, да су она и њене монахиње певале богомољачке песме на Литургији и касније у трпезарији, на радост патријарха који је овде говорио о важности богомољачке песме (7), нити да је он проводио годишње одморе у свом омиљеном манастиру Благовештењу под Кабларом где се за причастен користила Духовна лира и Охридских пролог, нити за оца Авакума из Сланаца који ми је говорио да је Павлу од свих богомољачких песми „Знаш ли ко те љуби силно“ била омиљена, нити многих Павлових ђака из Призренске богословије, попут проте Мирослава Николића из Крушевца који ми ових дана пише: „Владика је готово увек био за певницом заједно са нама богословима током Литургије, по који пут тада смо за причастен певали и богомољачке песме“ (8). Не сетих се да кажем ни да се богомољачке песме тако певају у готово свим српским манастирима чији су игумани и игуманије били директни духовни потомци светог владике Николаја, некадашњи богомољци које је он лично монашио и руководио – што би све још боље поткрепило моју тврдњу да се Николајева напомена из 1925. односи на ранији период тада још увек анархичног и неартикулисаног богомољачког покрета, ради оних богомољаце који су у храму или у по домовима организовали неке сопствене парацкрвене службе и обреде. Требао сам још боље да аргументујем тврдњу да Николај у својој 45. години није придавао духовни и црквени значај својој Духовној лири, чињеницом да је он био јако скроман и критичан према сопственом стваралаштву и у својој позној старости, сматрајући да су његове књиге „слабе и старе“, да поједине „нема смисла прештампавати“, да је он и у Америци осећао стид зато што се још увек јавља са својим делима поред „толиких учених наших богослова“, да је принципијелно био против употребе својих ауторских служби у цркви, без претходног одобрења „надлежне цркве власти“ (9)

Али да сам се и свега тога досетио, да је мени свегрешном Господ даривао речи свеца и анђела, ја не бих успео да допрем до савести владике Атанасије те 2007. године, као што то ни данас не успевам код својих познаника који следе његову мисао, сматрајући да је певање богомољачких песама на Литургији погрешно и безаконо. Суштински проблем јесте у томе што они своју религиозну и литургијску стварност заснивају на логици и разуму, који не може да појми Господа Христа као тајанствено присутну првосвештеничку Личност на овом богослужењу. Када би надишли своје скучене гносеолошке оквире, мирећи се смерно са својом интелектуалном ограниченошћу и битијном ништавношћу, они би вером прихватили ону једину праву и православну, светоотачку јеванђелско-литургијску стварност на којој је инсистирао и патријарх Павле, а где се олтар за време причасна преображава у простор надвремене Тајне вечере, остатак храма у само предсобље древне јерусалимске одаје, где ми верници за тренутак остајемо сами са свима Светима, молитвено ишчекујући да се Господ појави са благодатним Огњем кроз двери, како би и нас, са својим свештеницима и кроз своје свештенике, позвао да приступимо Његовој Тајни, ако смо приправни, умивени и украшени, покајањем и врлинама Његовим. Та свест да у олтару траје тајанствена Вечера, то ишчекивање Христа, јесте сама суштина причасна, и певање псалама или богомољачких песама је овде тек само помоћно средство које народном духу помаже да се уздигне до ове чудесне стварности, дирљивим и умилним мислима и осећањима. Прави духовни пастири попут аве Јустин и Николајевих ученика, попут многих данашњих епископа и свештеника, овде допуштају прикладне богомољачке песме имајући свест о оном најважнијем, иако су у олтару заокупљени Тајном вечером, они и отуда пастирски брину о духовном расположењу своје пастве.


Добар пастир заједно са Авом Јустином препознаје да су српске богомољачке песме на причасну много делотворније од оних бескрајних солажа из Општог пјенија које једино виртуоз може да отпева са певнице без грешке у речима са стотину нота, док народ духовно дрема као на концерту – уместо да сви певају оно што је свима блиско и приступачно, што већину оживљава и разгаљује, осваја својим једноставним и непосредним, искреним и динамичним музичко-религијским изразом, што је уједно у складу и са „древном литургијском праксом“ на којој инсистира Ава Јустин у свом преводу „Божанствене Литургије“ пишући да – „народ пева причастен“ као и сва остала одговарања и литургијске песме, да би у поговору још једном нагласио „народ, сав православни верни народ Божји“, јер тако практично исповедамо да је „Црква живо Тело вечноживог Богочовека Христа“ у коме „сви саборно живимо и саборно се молимо“, јер тако изражавамо „саборни карактер Свете Евхаристије“ (10). Добри пастир заједно са владиком бачким Иринејем макар препознаје међу богомољачким песмама и оне које припадају „дивним духовним плодовима и цветовима који су током векова родили и процветали у градини литургијског и народног молитвено-доксолошког песништва православне хришћанске васељене“ (11). Он се духовно саглашава и са професорима филологије и музикологије са Теолошког факултета у Београду, др Ксенијом Кончаревићком и др Драганом Ашковићем који нам откривају да је сам жанр богомољачких песама: „по својим перлокутивним ефектима (дидактичко, емоционално-доживљајно, аскетско, етичко деловање, ефекат конституисања заједнице, ефекат оприсутњења есхатона), близак богослужбеним, тачније химнографским жанровима (тропар, кондак, стихира, акатист, канон), са којима у оквиру сакралног функционалностилског комплекса образује књижевноуметнички стил” (12). Добри пастир у богомољачком опусу и сам препознаје садржаје који сасвим одговарају амбијенту надвремене Тајне вечере која се током причасног одвија у олтару (нпр: „Говори Господе“, „Исусе радости моја“, „Теби, само Теби“, „Знаш ли ко те љуби силно“, „Љубав“, „Кога ћу да хвалим?“, „Слава Богу на Његову дару“...), при чему не треба занемарити ни оне песме из Духовне лире за које немамо народне мелодије а које би могле бити велики изазов за богољубиве српске композиторе (нпр. „Тајна Причешћа“, „Хвалите Господа“, „Христе, живи Хлебе“, „Не одступам од Господа“, „Христос Оживитељ“, „Жури душо ка Господу“, „Шта је најслађе?“, „Не одели ме од Себе“, „Цар љубави“, „Тајанствени гост“, „Ко то куца?“, „Очекивање Господа“, „Умножи радост моју“, „Исусе мили“)... Добри пастир препозне у богомољачким песмама и израз аутентичне побожности једног народа који има право на своју колективну личност, на своје стваралачко присуство у светој Литургији, а која је и сама сва животворна и благородна, због чега је и кроз векове „надограђивана текстовима који су били паралитургијски, али су временом прихватани и легализовани“, по речима Ашковића, који сам сматра да се „богомољачке песме уклапају у поменути стваралачки процес и принцип“ (13). За доброг пастира богомољачке песме нису никакви уљези и разбојници који желе да свргну царствене песме на Литургији, већ њихова даља обрада и разрада „у српском стилу и искуству“ (14), отприлике као што су у давнини наши народни песници препевали поједине јеванђелске мисли у десетерачке стихове, које патријарх Павле у својим посланицама и беседама чешће користи од јеванђелског оригинала, попут „Немој, сине, говорити криво. Боље ти је изгубити главу, него своју огрешити духу“ – не зато што су му мајка Јевросима и незнани поета важнији од Христа и Јеванђелиста, већ зато што је у овим стиховима остварена народна умотворно-мелодична разрада Јеванђеља Христовог, која нам је блиска и која нам истовремено духовно оприсутњава све оне наше претке који су се овим стиховима крепили и по њима владали у доба вековног робовања и страдања ради Христа, када нису могли у слободи да развијају своје хришћанско и црквено стваралаштво – због чега је и њихова заоставштина данас тако скромна, али зато и дубока, искрена и дирљива, попут оне „незнавене“ уметности првих хришћанских мученика којој су само надобудни јелински снобови могли да се подсмевају...

И владика Атанасије и његови следбеници добро знају да канони нису мртве норме, јуридичке одредбе и строге команде по којима се у животу и на богослужењима треба владати програмирано и дресирано, из страха од казне и прута, већ низ благодатних путоказа које треба пажљиво тумачити и преводити до модерних прилика, који су написани са примарним циљем да нас родитељски упозоре и опомену на опасност скривених духовних замки и странпутица, да нас одрже у благодати Духа Светога и Телу Христовом. Нико није могао боље од Атанасија, на пример, да нам каже да 59. канон Лаодикијског сабора (363-364), који и данас његови следбеници експлоатишу у доказивању да је Духовна лира злотвор у Литургији, а где стоји „да не треба у Цркви говорити посебне песме, нити неканонске књиге, него само канонске књиге Старога и Новога Завета“ (наше подвлачење) – не треба схватати буквално јер би у том случају из овог богослужења требало ликвидирати не само богомољачке песме, већ и све јектеније и возгласе, тропаре и кондаке, стихире и молитве, једном речју сав литургијски садржај сем Псалама, Јеванђеља и Апостола, који једини испуњавају поцртани услов ригидно тумаченог канона. Владика Атанасије би најбоље могао да нам објасни и да је 59. канон изречен у време када је Цркви претила својеврсна јудаизација, због које ће само двадесетак година касније уследити оштра пастирска реакција светог Јована Златоуста из Антиохије у његових осам антијудејских беседа, где подробно разобличава све оне лажне хришћане, агресивне поборнике јудејског екуменизма који су међу православним верницима пропагирали јудејске обичаје и постове, празнике и учења – из чега се већ може наслутити због каквих су искушења лаодикијски Оци написали 59. канон и од каквих то „посебних песама“ и „неканонских књига“ желе да сачувају православна богослужења (15). Да је заиста био истинољубив, храбар и карактеран каквим се градио, владика Атанасије би много већу пажњу обратио на 32, 33, 34 и 37. канон Лаодикијског сабора који су итекако актуелни у данашњој Српској Православној Цркви – које управо Ава Јустин разматра у својој Догматици и једном писму из не тако давне 1971. године, желећи да скрене пажњу српским епископима, свештеницима и студентима теологије, на опасност молитвеног заједничарења православних са представницима римокатолицизма који Јустин јасно сврстава у хришћанске јереси, због чега и призива лаодикијске Оце из есхатона да кажу тадашњим али и данашим јерарсима, управо Атанасију и његовој дружини, да се „с јеретицима, или расколницима, не треба заједно молити“ (кан. 33), нити „примати благослове од јеретика“ (кан. 32), нити празновати са њима (кан. 37) – јер ово духовно заједништво представља практично исповедање неког троликог божанства у различитим модалитетима, практично одрицање од Бога из православног Символа вере, издају Христа и рушење Цркве (16)... Да је владика Атанасије заиста био доследан Јустиновац, каквим се представљао, он би нам из канона Лаодикијског сабора актуелизовао и оно што је душекорисно за савремене хришћане , те би нас заједно са лаодикијским Оцима опоменуо да није прилично да одлазимо у кафане и кафиће (к.24), нити у раскалашна позоришта којима би данас могао био пандан комични и голишави садржај са интернета (к.54), он је могао са лаодикијским Оцима да успостави и обавезно познавање Символа вере наизуст, за сваког ко намерава да приступи Тајни крштења у Српској Православној Цркви (к.46), такође и да нас гојазне, сластољубиве и размажене позове да заједно са њим испостимо целу Четрдесетницу на сувој храни (к.50), и нарочито да нас подсети да постоје и „кајући “ хришћани који долазе на Литургију али се никако не причешћују, који су заједно са „оглашенима“ у то древно доба излазили из храма након читања Јеванђеља, не дочекавиши оно најважније (к.19)...

Зашто се владика Атанасије и његови следбеници тако волшебно трансформишу из литургијских слободара и уметника у хладне и бескрупулозне законике и џелате; зашто управо оне најактуелније каноне каче „мачку о реп“, док се истовремено као пијани плота држе оних који се не односе на наше тренутне прилике; зашто Аву Јустина тако безочно својатају и експлоатишу, док га у оном најважнијем игноришу и ниподаштавају, чак сврставају у сентименталне рушитеље канона; зашто у својим конструкцијама тако дрско сукобљавају светог владику Николаја са његовом духовном децом, угледним српским игуманима и старцима, свештеницима и богомоцима – јесте једна веома озбиљна и широка тема која ће надам се, бити предмет темељног научног рада неке будуће, много одговорније и објективније генерације српских теолога. Већ сам рекао да је срж духовне трагедије владике Атанасија и његових следбеника у религиозности која је заснована на разуму и логици, на охолом интелекту коме је мучно и тескобно у уму Христовом (17), кога понижава јеванђелско-литургијска стварност заснована на наивним уверењима и емоцијама, доживљајима и чудесима. Из овог рационалистичког и егоцентричног гледишта немогуће је појмити Богочовека Христа као живо присутну Личност у Литургији и Цркви, што је уједно и разлог због кога Атанасије у свом учењу генерално запоставља могућност карактерног причешћивања особинама и врлинама Христовим, на чему Ава Јустин нарочито инсистира и заснива своје целокупно теолошко стваралаштво, као усталом и сви свети богослови. Христос наших модерниста је удаљен на пристојном растојању одакле не спутава њихов охоли ум и разуздани его, Он седи са десне стране Оца и отуда преко небеског кетеринга шаље своје Тајне, које свештенство прихвата и конзумира у олтару. Из ове духовно сакате и човекоцентричне Тајне вечере потиче клерикална, готово езотерична мистификација и аутоматизација Литургије, самим тим и тренутка причешћа свештеника, коме као таквом не приличе просте и емотивне богомољачке песме, већ једнако тајанствени и узвишени, софистицирани и интелигентни, обичном народу туђи и недокучиви напеви, по рационализованим стиховима из псалама који овде имају функцију хладних мисаоних формула којих се ваља строго држати.

Будућим расветљавањима модернистичке прелести прилажем једно лично запажање. Постоји нека чудна сличност између Димитрија Љотића и владике Атанасија по егу и месијанству, харизми и судбини, иако је реч о људима сасвим различитих религиозних израза, темперамената и образовања. Обојица су дали неизмеран допринос у областима сопственог интересовања и стваралаштва, први током међуратног периода у националним и државним питањима, други у српској и васељенској теологији, црквеној историји и агиографији. Обојица су својом харизмом и генијалношћу, светачким владањем, успели да очарају и придобију многе угледне и велике личности, духовнике и интелектуалце, који се због ове чулне опсене нису подробно удубљивали у њихова религиозна убеђења, заснована на снажном човечјем уму и духу који Христа удаљава у Небеса, прихватајући отуда једино његове обожене испоруке, што су за првог безличне Идеје, за другог безличне Тајне. Та карактерна удаљеност Христова обојици даје простор да се размахну, она уједно ствара потребу за замеником и посредником, управо викарусом Христовим, што они и постају у својим илузијама, сматрајући то својом одговорношћу и жртвом. Да би истакли своју месијанску улогу обојица ниподаштавају све оно што је претходило њиховој појави, Љотић за љотићевце израња из једне конзервативне и учмале племенске Цркве као нова инкарнација светог Саве – који је и за владику Атанасија последња грандиозна фигура у Српској Православној Цркви, након чега она тоне у мрак разних рђавих руских и западњачких утицаја, до његове светозарне појаве. Обојица око своје ауре граде својеврсне надцркве, које су узвишеније и одважније, исконскије и православније од шире црквене заједнице. Оно што је у почетку могло бити јасно само пажљивом истраживачу постаје очигледно у судбоносним догађајима и трагедијама, за Љотића је то почетак Другог светског рата, распад државе и нације, док би за Атанасија то могао бити моменат сучељавање са моћницима из Стејт департмента о коме сведочи Косара Гавриловић – од тог тренутка у њима се јасно пројављује надчовек који више нема стрпења, који жели да господари а не да служи, јеванђелски принцип самопожртвовања смењује принцип жртовањања неподобних и непокорних, за Љотића су то Јевреји и сви остали идеолошки противници, за Атанасија „незнавена“ сабраћа епископи, свештеници и верници. Код обојице се од тада уочава и дубоки раскол између савести и идеје, Љотић је растрзан између Николаја и биолошког опстанка сакрализоване нације, Атанасије између Јустина и своје рационализоване Литургије – из овог духовног расцепа проистичу сви парадокси у његовом тумачењу канона, Јустина и светих Отаца. Али оно што је најважније, код обојице су у последњој животној фази уочљиви трагови макар и делимичног преумљења, као последица „саломљење гордости, немоћи пркосне воље, малаксавања дијалектике разума, истрошености заблуделе маште“ како дивно примећује Исидора Секулић у коначном Раскољникову (18) – томе дориносе и велике геополитичке промене, пад империја за које су они везали опстанак сопствених религиозних идеологија. У време када је пропаст „хришћанске“ Немачке био неминован, Љотић се све више окреће Цркви, патријаху Гаврилу и владики Николају, коме у једном писму чак обећава да ће бити последњи слуга – баш као што се и владика Атанасије последњих година све чешће целовито саглашава са Јустином, у време када се руши његова илузија о Цариграду као недодирљивој теолошкој сили и непогрешивом носиоцу црквене свести. За нашу тему је најважнија његова беседа о светом владики Николају изговорена у Тврдошу на празник свеца 2020. године, где заједно са Јустином назива Николаја новим васељенским Златоустом и равноапостолним Савом, сам наглашавајући да се српски народ одржао благодарећи јеванђелском раду светог владике Николаја, да је он био и остао „велики песник“ и да му је „свака реч била као Псалтир“, што већ може значити да је и његове, некада „сентименталне“ богомољачке песме можда почео да вреднује духовно као Јустин. (19)

 
Међутим, и Атанасије је попут Љотића остао недоречен и недовршен као особа исувише снажног ега да би се сасвим одрекла својих заблуда, да би уједно и својим острашћеним следбеницима јасно дао до знања да не треба наставити погрешним путем – ништити све што је српско и светосавско у нашој црквености зарад неког илузорног васељенског повратка у наднационални искон, иза кога заправо стоји Вашингтон и пројекат источног папизма, увежбани дует секуларног и црквеног фашизма, последња инкарнација султанлука и фанариотлука из Стамбола. Зато и овај закаснели одговор владики Атанасију адресирам на савест његових следбеника, никако са становишта неког непогрешивог судије и осуђивача, већ грешног богомољца који је и сам раскољен између света и Неба, сујете и Христа, који се зато и осећа за све кривим јер све је повезано као океан, како би то рекао Достојевски. Излаз из наших нових посртања и раскола у СПЦ видим једино у заједничком покајању и молитви, у братском праштању и измирењу, али и у духовно-литургијском повратку патријарху Павлу који је Господа Христа доживљавао као живо присутног Првојерарха Цркве и Литургије, који је умео да се носи са црквеним и друштвеним искушењима свог времена, мудро водећи свој народ ка Небеском царству које је сматрао примарном српском отаџбином и домовином – свакако и у богомољачким песмама које макар повремено треба певати у Литургији, зато што су Духом Светим надахнуте и зато што их је свети Јустин управо овде у причасном запечатио у својим Ћелијама, да би све нас бескрајно сујетне и гордељиве Србе подсећале да се до најузившенијих литургијских и теолошких урвина и милина не може доћи без богомољачких суза и уздаха, да је свако литургисање засновано на „премудрости овога света“, на „разуму разумних“ и „високим речима“ мрачно безумље пред Господом (ср. 1. Кор. 2,1-5, Рим. 8,5-7), да се литургијски Христос може спознати једино срцем, духовним видом који се отвара нишчетом и покајањем, простодушном вером и искреношћу маленог детета, које је и желео да пробуди у нама својим песмама из Духовне лире, свети владика Николај.

Уочи Сретења, 2024.


На фотографијама: Деца Старе цркве у Пироту певају богомољачке песме светог владике Николаја за причастен у Литургији 2013. лета Господњег.

(1) Владика Атанасије: Живо предање у Цркви, Братство св. Симеона и Видослов тврдошки, 1998. године. Треба рећи да владика Атанасије у овом делу нашој јавности скреће пажњу и на румунског старца Клеопу, што ће изазвати велику популарност његових поука у православној Србији. Такође, Атанасије ове 1998. године још увек сматра Догматику свог духовно оца Јустина „до данас најбољом у Православљу“ (451), пре свега у 2. и 3. тому, где се Јустин „пројављује као аутентични православни неопатристички теолог, библијски мислилац и литургијски подвижник“, као „верни али стваралачки настављач апостолске киригме и живог предања Светих Отаца, пронетих и проживљених и промишљених кроз свој лични и саборно-црквени а увек савремени проблематизам, те зато актуелизован трајном јеванђелском животном темом о боголикости човека, о његовом греху и палости, смртности и богоудаљености, али истовремено и о реалном спасењу свецелог човека и рода људског у Христу. ... Можемо слободно рећи да је Ава Јустин овде био прави следбеник и ученик великог Апостола Павла и великих Отаца хришћанског Истока: Светог Атанасија Великог, Светих великих Кападокијских Отаца, Светих Јована Златоуста, Јована Дамаскина, Григорија Паламе.“ (463) Атанасије наглашава и да је „познати православни теолог Георгије Флоровски посебно запазио и високо оценио ову 2. књигу Јустинове Догматике, па ју је препоручивао својим студентима теолозима на предавањима у Харварду и Принстону у Америци. Исто је говорио и Владика Николај (Велимировић): да је Јустинова Догматика најбоља у свету...“ (465)
(2) Јефрем, еп бањалучки: Свету Литургију очувати и служити неизмјењену, Српска Православна Црква, Вести, 28. септембар 2007. (spc.rs, приступљено, 31. јануара 2024)
(3) Еп. Атанасије: Побожне песмице у Св. Литургији, Православље бр. 976 (стр.3), 15. новембар 2007.
(4) Из дела светог Теофана Затворника: Храм, Предањске студије (predanje-ms.blogspot.com, пр. 31. јан. 2024) „Улога црквених песама је управо то – да се посредством њих распламса искра благодати која се крије у нама. Ову искру дају Свете Тајне. Да би се она распламсала и претворила у пламен, уведени су псалми и духовне песме. На искру благодати оне делују једнако као што ветар делује на обичну искру, смештену унутар неке гориве материје (38, стр. 408-409)“.
(5) Тада нисам знао да је овај мој интуитивни младићки доживљај Цркве сасвим у складу са учењем владике Атанасија из деведесетих, који још увек није усвојио фанариотско-хуманистичку црквеност, који још увек следи свог духовног оца Јустина, заједно са њиме доживљавајући Цркву као „Тело Богочовека Христа“ у коме се „достиже, и нама људима даје на делу, опитно и животно, благодатно-доживљајно, чудесна Личност Христа Богочовека као Творца, Промислитеља, Спаситеља и Обожитеља, али се даје кроз литургијски организам и структуру и службу и живот Цркве као богочовечанске благодатне заједнице, у којој Христос увек остаје све и сва, све у свему, и ми у Њему.“ (Живо предање у Цркви, стр. 465)
(6) Разговор са ћелијском монахињом која је била задужена за јављање на телефонске позиве 23. јануар 2024. (без благослова да се представља својим саговорницима), аудио запис од 2:01 минута.
(7) Мати Ефросинија каже да су током причасна тада певале: „Шта се оно тамо у долини јавља / То побожни народ Господа прославља / Примиче се Страшни Дан / Богом изабран“. Она подсећа да је и потоњи патријарх Ириниј, као владика нишки много волео бомољачке песме и увек тражио од ње да запева. Кад јој поменух којим поводом се занимам за ову тему, рече да је и у време комуниста богомољачка песма била гоњена, одмах се досетила и пригодних богомољачких стихова: „О учена браћо, школовани људи / Дал школа у вама праву веру буди / дал нађосте Христа у велике школе / ил` падосте у мрак безакоња доле.“ (Аудио запис телефонског разговора, 18:40 минита, 22. јануар 2024)
(8) Порука од 22. јануара 2024. године (послата заједно са фотографијом владике Павла и ђака богословије за певницом током богослужења у Призрену).
(9) 1946: „Да ли хоћу да Вам дам дозволу за прештампавање? Бог с Вама! Зар не знате, да ја никад нисам ништа полагао на своје ауторско право? Колико хоћете и како хоћете прештампавајте. Само имајте на уму, да су моје књиге и слабе и застареле“ (Три српска мученика, стр. 54, Лио 2014); 1951: „Што говориш о `Рату и Библији`, овде би се можда и нашао неки примерак. Но та књига је тако застарела, да је нема смисла прештампавати“ (СД 13/660); 1952: „Мене је већ срамота, да се само ја јављам с књигама, код толиких учених наших богослова“ (СД 13/684); 1954: „Ова се служба не може употребљавати у цркви, док је евентуално не би одобрила надлежна црквена власт, дотле је она само за приватну лектиру“ (О служби коју је посветио Јасеновачким новомученицима „Ђердан од мерџана“, СД 13/724)
(10) Божанствене Литургије, превео Архим. Др Јустин Поповић, стр. 67 и 232, ман. Ћелије, Београд, 1978.
(11) Молитвена песмарица „Појте Богу нашему, појте...“, Увода реч еп. Иринеја, Беседа, Нови Сад 1998.
(12) Драган Ашковић и Ксенија Кончаревић: Молитвена песма у систему сакралних жанрова (на материјалу српске богомољачке традиције 20. века), Зборник Матице српске за славистику, 81/2012, с. 99.
(13) Ашковић, Драган: Паралитургијске песме код Срба, Докторска дисертација. стр. 274, Академија умјетности Бања Лука, 2010. (преузето из рада Гордане Бранковић: Причасне песме између навике и иновације, Црквене студије, 15/2018, стр. 907-918, Ниш)
(14) Мисао светог владике Николаја из предговора за „Светосавље као философија живота“ Аве Јустина, СД 4/176, м. Ћелије, Београд 2001. „Светосавље није друго до Православно Хришћанство српског стила и искуства, изражено у богоугодним личностима, превенствено у светом Сави Немањићу“.
(15) Лиодикијски сабор (4. век), Саборност (kanoni.sabornost.org, приступљено, 31. јануар 2024). Да је овај сабор сазван између осталог и као реакција због експанзије оновременог јудејског екуменизма, може се наслутити и из самог броја канона који су директно посвећени овој теми (29, 37, 38, 39...).
(16) Догматика православне Цркве III, СД 19/234, Такође и 1971. године у свом „Одговору на анонимну дописницу“ СД 20/635: „Шта је наша Јерархија учинила после јудинске одлуке Московске Патријаршије о интекомјунијуму с римокатолицима, донетој 16/29. децембра 1969. године насупрот свим Светим Догматима и Канонима Православне Цркве? Том нечувеном у историји Православне Цркве и њеног догматског Предања одлуком у заједничарењу у Светим Тајнама са јавним јеретицима васцело Богочовечанско тело Православља је дубоко рањено, сви Оци и Сабори поругани, Догмати и Канони Цркве погажени, Предање одбачено, Истина презрена, Црква Христова – Невеста Чиста поваљана у отровну каљугу јеретика. А ми, шта смо ми као Црква на све то учинили и шта предузели? Ништа. Не односе ли се с тога и на нас речи Св. Григорија Богослова: `Ћутањем се издаје Бог` и Црква Божја). Ако икада, у овом судбоносном случају, наши Епископи Богом постављени и првенствено позвани да чувају веру, дужни су били неизоставно заузети светоотачки исповеднички став одбране Православља од оних који њиме тргују и воде политику под паролом лажно назване `љубави` – јер постоји и лажно названа љубав, као што постоји и `лажно названи гносис` – знање, разум: 1 Тим. 6, 20. Нажалост, они нису тако поступили. Напротив, они и сами учествују, неки речима, неки делима и црквеним актима, а неки пасивним ставом у скрнављењу Истине и продаји јеретицима светиња Цркве Божије. Нису ли и они, следујући одлуци те исте Московске Патријаршије о признању тајне брака извршене од стране римокатоличког свештеника, и то исто играње са Светим Тајнама и благодаћу одлуком својом потврдили на седници Архијерејског Сабора пре неку годину? Нису ли још, насупрот изричитим Канонима Светих Апостола и Светих Отаца – Апост(олски) 45. и 64. Канон; Лаодикијски 32, 33, 34. и 37. Канон, молили се заједно са јеретичким великодостојницима и њихове `благослове` примили по храмовима београдским кад су им они долазили у `братске посете`, или по њиховим зборницама кад су ишли њима? Нису ли неки наши богослови и професори, ваљда из незнања, проповедали и проповедају не Богочовечанско, саборно, истински икуменско Православље, него `екуменизам` протестантског синкретизма и еклектизма, у коме од вере Отаца нема ни трага, већ сам бесплодни европски хуманизам и бесомучни европски антропоцентризам?“
(17) Свети владика Николај: „Чујте шта још апостол Павле каже: а ми ум Христов имамо (I Кор. 2, 16). Благо ономе од нас, ко може за себе да каже, да има ум Христов! Благо ономе, ко је свој смртни, лелујави, земаљски ум одбацио и заменио га крепким умом Христовим! Тај ће сав бити испуњен светлошћу неизреченом, и сав свет овај видеће потопљен у једну велику светлост, као Мојсеј купину у пламену. Тај ће лако ходити кроз кланац овога живота, јер ће пут бити осветљен највећим светилником, највидовитијим оком, најчистијим умом. Јер Господ говори: Ја сам видело свету: ко иде за мном неће ходити по тами (Јов. 8, 12). Христос је видело наше; Христос је око живота нашег. Ко хоће да позна живот и да види пут правога живота, тај мора кроз то око гледати. Свако друго око је више или мање кварно, потамљено и упрљано, те као наочари, или увећава или умањује, или приближује или удаљује предмете. Само кроз око Христово види се све како јесте, и на небу и на земљи, и у човеку и у стварима. Зато ће и најтеже одговарати пред Богом они, којима је дано, да све гледају кроз Христово око, па не гледају.“ (Недеља трећа по Педесетници, Омилије, СД 6/143)
(18) Зборник: Срби и Достојевски, приредио Владимир Димитријевић, стр. 63, Чачак 2023.
(19) Епископ Атанасије Јевтић: Беседа о Светом Николају Жичком, Жички благовесник, октобар-децембар, 2020. (преузето са eparhija-zicka.rs, приступљено 31. јануара 2024)

Кућа у нашој крви - изузетна књига о Јасеновцу на поклон читаоцима! (поговор за ново издање Владимира Димитријевића)

Морам признати да сам ову књигу читао у једном даху, не могавши до самог краја да се одвојим од ње – зато што је сва и написана надахнуто, као одваљена од срца, као изливак душе. Јер Димитријевић овде не живи у неким давним временима, он није заточник мучних људских сећања и сведоџби, већ трепетни исповедник оног свештеног предања које – по патријарху Павлу – силази „одозго”, из вечности од Оца небеског, и које као такво не може бити засновано на људском злопамћењу и осветништву, већ на божанској мудрости и доброти, на љубави која све интензивно доживљава и све бескрајно памти, желећи свима једнако спасење: Хрватима и Србима, Папи и Ћулибрку, Пилселу и Дубравки, Голдштајну и Ристићу, сваком ко у прелести сопственог или колективног егоманијаштва и месијанства, мекуштва и полтронства, закривљује јасеновачку историју у правцу сопствених или колективних илузија, статуса и одржања.

Јасеновачки новомученици су живо присутни у надвременој литургијској стварности Владимира Димитријевића, он их доживљава као своје најмилије рођаке и дирљиве свеце, они су у његовим молитвама, тугама и радостима, чак и у његовим сновима. Из таквог органског заједништва и духовног суживота, проистекла су и ова јединствена философска ткања и дубока научна трагања, за крајњим смислом и пуном истином о Јасеновцу – која до темеља руше све бесмислене, површне и лажне конструкције српских и хрватских југоносталгичара и евроутописта, подривајући истовремено и њихово површно и лажно, час балканско час глобалистичко „братство и јединство“, засновано на политичко-декретистичкој ликвидацији већег броја јасеновачких новомученика као неподобних, са циљем да заувек нестану из српске науке и културе, из народних енциклопедија, из дечијих уџбеника историје.

Зато, када би ме неко сада упитао шта је најважније прочитати о Јасеновцу, истог трена бих му препоручио и даривао ову књигу, као најкомплетнију и најнадахнутију јасеновачку читанку – непожељну и забрањену у окупираним српским образовним установама, школама и факултетима, „националним“ медијима под суптилном врховном управом и контролом изразито антихришћанских и србофобичних светских центара моћи. Рекао бих му и да „Кућу у нашој крви“ треба пажљиво изучавати и чувати, памтити и преносити са колена на колено, као породични завет и Јасеновачко јеванђеље – до ослобођења које ће засигурно доћи, ако ми своје народне завете одржимо, ако останемо Христови и Савини, Лазареви и Вукашинови, чак и као мањина у већ расхристовљеној и разбаштињеној народној маси, што је случај какав смо већ имали у недавној историји, за време владавине развратног опсенара и манипуланта, лажног месије Броза. Јер истина која је изложена у овој заветној књизи није саткана тек само од љубави и усрђа, од темељног рада самог аутора и многих еминентних српских научника, врсних интелектуалаца и експерата са којима Димитријевић овде нашироко разговара и расправља – она је првенствено саздана од крви причешћених православних Срба који су као јагањци невино страдали у бројним логорима комплеса Јасеновац, од Крви Христове која је жуборила њиховим венама – и која је вечни Огањ што пече и сажиже сваку лаж и свако лицемерје, док народу Божјем осветљава пут доброте и правде, до победе и васкрсења.

Жељко Перовић

+ + +

Драги читаоци, књигу Владимира Димитријевића можете преузети у електронском облику овде. Аутор нам је омогућио да одређени број примерака поделимо бесплатно и у штампаној верзији, као поклон при куповини било ког издања из наше интернет књижаре  (у појединачној или збирној вредности преко 1000 динара). За више информација и договор пишите нам на: znamenje@gmail.com

Реаговање на активно учешће појединих свештеника, теолога и верника у предизборној кампањи владајуће партије у Пироту

Имам потребу да кажем, као верник Српске Православне Цркве, као писац бројних популарних верских књига за децу и одрасле – да нимало нисам поносан на чињеницу што живим у граду у којем се обнавља мноштво верских објеката, да би потом они служили као експонати у предизборним кампањама, или још горе, као паравани за владајући непотизам, криминал и насиље над обесправљеним и пониженим грађанима, који често и заувек одлазе из Пирота да би прехранили своју нејач. Жао ми је што први грађанин Пирота – коме сам све ово својевремено и лично али узалуд говорио – у томе има подршку одређених свештеника, теолога и верника, да ли кратковидих, да ли уплашених, да ли и самих већ припадника те привилеговане, безосећајне и надмене интересне групе грађана, која је спремна да гази по туђим животима, како би дошла до запослења и донације. Жао ми је што ово не пише неко од виших и позванијих из Цркве, који романтично проповедају о томе колико је важно сједињавати се са Христом, што чешће и редовније у тајни Причешћа, а сами нису спремни никад и нигде да се карактерно сједине са Њим, када Он разобличава фарисеје, када брани светињу од пробисвета, манипулатора и интережџија, како у древном Јерусалиму, тако и у модерној Србији.

У име Божје правде и истине, ја рекох и душу спасих.
Жељко Перовић 

На дан светог Филарета Милостивог, лета Господњег 2023.

Да ли смо ми који се не причешћујемо на свакој Литургији „посматрачи и осуђивачи“?

Јутрос је након литургије у својој беседи, један мени јако драг свештеник, са којим беспрекорно сарађујем већ двадесет година, у жељи да истакне важност причешћивања, прилично грубо и верујем ненамерно, прозвао нас који долазимо на сваку литургију а не приступамо редовно светој Тајни –„посматрачима и осуђивачима“. Имао сам потребну да му касније кажем да блажени патријарх Павле никада није тако грубо етикетирао, већ да је овом питању приступао много опрезније и мудрије – да је, на пример, знао да каже да уздржање од причешћа може бити израз љубави ка Господу, у случају када верник не жели да ожалости свог Спаситеља прилазећи му неспремно, али да може бити и израз застрањења, у случају када ову Тајну игнорише, јер је сасвим равнодушан ка Христу. Рекох да је Павле исто тако говорио и да често причешће може бити израз здраве ревности коју нипошто не треба реметити, али да опет може бити израз оног истог равнодушног немара, када верник светој Тајни приступа без припреме и по некој устаљеној навици, као обичном јелу и пићу... Поменух и да међу нама, јутрос непричешћенима, има и оних који активно учествују у црквеном животу, као појци или чтеци, мисионари или добротвори, а за које је груби и непримерно рећи да су тек само мртви статисти у живом организму Цркве Христове. Рекох и да ми који се причешћујемо десетак пута годишње, не распредамо међу собом надмено и презриво, о томе зашто се овај или онај причешћује на свакој литургији, да међу нама генерално влада мишљење да је овде реч о једној интимној одлуци срца и душе, у коју је непристојно залазити. Поменух и Свете Оце који су у духовној стварности регистровали чин причешћивања Духом Христовим, доступном и ван Чаше Спасења, ономе ко искрено и предано приступа Господу у покајању и молитви, у његовим светим врлинама, било у свакодневном животу, било на богослужењу...

На крају смо се, као и увек разумели, заправо нашли у речима апостолским којих се отац сетио: „Онај који једе нека не осуђује оног који не једе и који не једе нека не осуђује оног који једе“ (Рим. 14,3). Међутим та незграпно и невешто изговорена реч о непричешћеним „посматрачима и осуђивачима“ заиста јесте присутна и чујна у постпавловској Српској Православној Цркви, можда већ и као неко доминантно мишљење – она провејава и из саме тврдње да свако ко пости све постове, може и треба да се причешћује на свакој литургији без неке нарочите припреме, а коју јавно износе многи угледни архијереји и популарни свештеници. Међутим, тај став је у раскораку са ставом већ поменутог патријарха Павла, као већ осведоченог доброг пастира и просветитеља српског народа – самим тим у раскораку и са Светим Оцима, са којима је Павле смерно и опрезно расуђивао у свим питањима наше вере.

Зато је и важно да непрестано обнављамо своје сећање на патријарха Павла, да читамо и тумачимо његове мисли и поуке о светој Литургији и Причешћу, а у којима нас он позива да се чувамо фанатичних и трагичних крајности, које су у својој бити хуманистичке и безбожне, а од којих једна сада прети да овлада нашом саборном црквеном свешћу. Оно што је можда и најважније, Павле нас све скупа, било да смо опрезни или одважни пред Тајнама Христовим, позива на покајање и смирење, на слогу и разумевање у нашим различитостима, практичним изразима јединствене православне вере. Та смерна и покајна слога нам је итекако потребна и важна у овим бурним и страдалним, апокалиптичним временима, у којима нимало није лако, у којима ће све теже бити православни хришћанин. На крају крајева, сетимо се и како смо недавно, у доба мистериозне "пандемије" сви једнако били прогањани и исмевани као "лизачи кашичице" од стране бесовитих мрзитеља Христових – њима тада није било битно колико често ми приступамо Христу, њихов суштински проблем био је зашто не одступамо од Њега... Ове мисли и поуке представљају радну верзију одељка из књиге на којој управо радим а која носи назив „Тако је говорио Павле“ (коришћени извори за изнете цитате биће наведени у штампаном издању).


Патријарх Павле о Литургији и светом Причешћу

Оног тренутка када је Бог постао Човек, вечност је упливала у време, због чега је отпочела једна чудесна богочовечанска стварност, у којој је целокупни јеванђелски живот Господа Исуса Христа постао надвремено реалан, делотоворан и спасоносан, што се нарочито манифестује у божанственој Литургији, која не представља неку историјску репризу или мртву представу јеванђелских збивања, већ живи наставак и актуелизацију ове бескрајне божанске жртве, а која се на овом богослужењу кроз векове тајанствено остварује, у којој сада и ми верници активно учествујемо – говорио је патријарх Павле – пружајући истовремено и светоотачка тумачења појединих литургијских мистичних или симболичких радњи, црквених празника.

Врхунац свете Литургије је тренутак причешћа Телом и Крвљу Господа Христа. Реч је о свештеном чину који је сам Христос, по свом бескрајном човекољубљу, установио на Тајној Вечери уочи свог крсног страдања, претварајући вино и хлеб у свој људски састав, а све из пламене жеље да оствари најприснију заједницу са својим створењима свих времена и народа, да нас смртне и пропадљиве кроз ову Тајну освети и обесмрти, такође и да нас међусобно ороди, успостављајући тиме и крвну свезу између нас и Светитеља, присутних и славних у његовом црквеном Телу. По патријарху Павлу, у том чину причешћа кроз нас се освећује и обесмрћује целокупна природа, јер је сва творевина заправо позвана у вечну заједницу са својим Творцем, све осим греха и зла – због чега Литургија истовремно изражава и наш брижни и пастирски, еколошки став ка овој планети.

Зато је патријарх Павле говорио верницима да је без причешћа немогуће задобити спасење и живот вечни, позивајући се на речи самог Господа Исуса Христа: „Ако не једете Тела Сина Човечјег, ни пијете Крви Његове, живота нећете имати у себи. Ко једе моје Тело и пије моју Крв има живот вечни, и ја ћу га васкрснути у последњи дан“ (Јов. 6, 53-55). Патријарх је упозоравао и да наша равнодушност ка овој Тајни открива да смо тек само формално хришћани, да у том случају затворена уста пред овом Тајном осликавају наша затворена срца и душе пред самим Господом, који узлад чека и куца пред њима.

Међутим, Павле није позивао вернике ни да приступају овој Тајни по некој устаљеној моди или животној навици, као свакодневном јелу и пићу, олако и површно, неодговорно и непромишљено, самољубиво и размажено, тек само својим уснама и сентиментом (који увек и у свему проналази човекоугодничка оправдања), нити пак примитивно верујући да Причешће само по себи аутоматски спасава, да поседује неко магијско дејство – већ нас је позивао да Тајни приступамо светоотачки трезвено и одговорно, не заборављајући ни речи апостола Павла који нас опомиње да сваки онај ко недостојно приступа овој Тајни „суд себи једе и пије”, због чега и многи након причешћа слабе и оболевају, двоструко умиру и за овај свет и за живот вечни (ср. 1. Кор. 11, 29-30). Павле је сматрао неразумним фанатицима и све оне који су по сваку цену тражили што хитније увођење причешћа свих верника на свакој литургији, који су олако одбацивали претходну исповест, а ванредни пост уочи причешћа чак називали „ђавољим изумом” – док је са друге стране једнако критиковао и оне „старотарце“ који су се залагали за аутоматизовани пост уочи причешћа, као неки обавезни а заправо празни и формални, запрложени обичај, у коме се уздржање од мрсне хране сматра довољним и јединим условом, а занемарује оно много важније, уздржање од злих и грешних мисли, емоција и покрета...

Избегавајући ове две рђаве и опасне крајности, са једне стране равнодушно фарисејско уздржања од спасоносних Тајни Христових, а са друге, безглаво и суицидно сентиментално срљање у „Огањ који спаљује недостојне“ (ср. Јевр. 12,29), патријарх Павле следи мисао апостола Павла и трагајући за правом мером припреме и учесталости причешћивања, а која нипошто не може бити општа, стандардизована и декретна, већ крајње лична и индивидуална, јер апостол сваког позива да самог себе помно сагледа и дубоко преиспита, огледајући се у Господу Исусу Христу коме намерава да приступи, јер је овде реч о успостављању једног целовитог и органског заједништва, у коме наш унутрашњи осећај, наша савест и срце, ипак имају коначну реч, у сагласју са мишљењем искусног духовног пастира који нас исповеда и саветује. Као пример Патријарх је истицао прве хришћане који су приступали Причешћу без икаквог приморавања и наређења, већ једино из снажног осећаја да без Господа не могу егзистирати, а што се манифестовало и у њиховом свакодневном светачком владању, првенствено њиховој спремности да сваког трена пострадају ради Христа. Зато патријарх Павле као најважнији услов за причешће Тајнама Христовом истиче подвиг покајања и смирења, такође и нашег драговољног украшавања врлинама Христовим, где треба уврстити и ванредни пост од три или седам дана, по препоруци појединих Отаца и Сабора, наравно, само под условом да је он смисаон и целовит, управо богочовечански, онакав како га је сам Христос упражавао и за нас облагодатио. Зато патријарх Павле никоме не намеће и неку општу меру учесталости причешћа, већ само упозорава да она по православном учењу не би требала да буде мања од четири пута годишње у четири велика поста, увек што достојније, иако смо свакако недостојни. Зато Павле каже и да уздржање од причешћа може бити израз племените ревности и искрене љубави ка Господу кога не желимо да ожалостимо, али истовремено напомиње и да је велика грешка одвраћати од честог причешћа онога у коме често приступање овој Тајни, потхрањује ревност у будном стражењу над својим мислима, речима и делима, у стицању врлина и светог живљења.

Патријарх даје и низ практичних савета, подсећа да су први хришћани сматрали насушно важном тајном исповест уочи причешћа, којој су савесно приступали ради разрешења грехова почињених делом, речју и мишљу – због чега је он и савременим православним Србима препоручивао свакодневно помно преиспитивање себе и свог живота, чупање сваког злог духовног корова који се појавио у нашој души, потом и саму исповест код свештеника, како не бисмо неисповеђени, нечистог срца и душе пристипили светој Тајни. Павле напомиње да храну и пиће не би требало узимати већ од бденија претходног дана, најкасније до поноћи уочи причешћа, да грешник који је хулио на Бога и Светињу, а сада је смртно болестан, може бити причешћен ако се искрено каје, с тим што би касније, ако оздрави, требало да издржи епитимују, одређену временску забрану приступања причешћу – коју је Павле, попут Светих Отаца, сматрао драгоценим и неизоставним лекарством у животу хришћана, практичним изразом искреног покајања, решености да се коначно рашчисти са сваким злом. Павле и брачницима говори да је тајна њиховог заједништва скривена у тајни њиховог заједништва са Господом Христом, због чега је важно и да се причешћују Његовим Тајнама заједно у одређене дане, ради освећења своје брачне везе. Павле сматра лицемерјем и срачунато избегавање причешћа на велике празнике попут Божића или Васкрса, због бојазни од потоњег претеривања у јелу и пићу, а које по патријарху не сме да постоји ни као могућност у увек умереном и побожном празновању хришћанских благдана, због чега он и саветује онима који се из тог разлога причешћују нешто раније, у последњим данима поста – да се са таквом свешћу и потиснутим намерама, ни тада нипошто не требају причестити:
 

(О смислу свете Литургије) Тај највећи домет човечности, по речи Меше Селимовића, „умрети за другог”, Христос је остварио својом крсном жртвом, управо целим својим животом и радом, који кулминирају на крсту и васкрсењу. Та Његова жртва бескрајне љубави и човекољубља, продужена кроз векове, остварује се и манифестује у свакој Литургији. Она није понављање, него наставак и актуелизација те јединствене Жртве. Ми у њој учествујемо не као гледаоци, већ као судионици: са Ангелима смо и пастирима при Његовом рођењу, са Апостолима и грешним људима при Његовом одласку на Јордан и крштењу, слушамо Његову беседу на Гори, учествујемо у Његовој агонији у Гетсиманији, под Његовим смо Крстом са разбојницима, и на Тајној Вечери са Апостолима, са женама Мироносицама смо сведоци Његовог Васкрсења и Вазнесења, заједничари смо силаска Духа Светога и раздавања животворне благодати. Све то се остварује кроз наше литургијско служење и причешћивање Његовим Телом и Крвљу. Тиме остварујемо најприснију заједницу са Сином Божијим, очовеченим, распетим и васкрслим за живот света, и тако стичемо живот вечни. Јер је Он рекао: „ако не једете тело Сина човечјега и не пијете крви Његове, живота немате у себи. Који једе моје Тело и пије моју Крв, има живот вечни и ја ћу га васкрснути у последњи дан” (Јн. 6,53-54). Тиме, такође, остварујемо и најприснију заједницу у Христу између нас људи, као и са свима Светима од века, и са свим Божијим створењима, са свом творевином. Света Литургија је и наш истински еколошки став према целокупној творевини. Јер све је позвано у освећење и обесмрћење, све осим зла, греха, смрти и разарања. Дозволићете ми да се не сложим да је Литургија „затворена књига” за наш народ. Напротив, она је отворена Трпеза Царства и живота вечног. То је једна иста Литургија Светог Василија (нешто дужа) и Светог Златоуста (нешто краћа). 

Треба схватити да Литургија није пука представа Христовог живота, него је то иста она Жртва која је једном принета на Голготи. Људи треба да познају и символику Литургије: да је изношење Еванђеља излазак Христа на проповед, да свећа која иде ипред Еванђеља означава Светог Јована Претечу, који је дошао у сили и слави Илијиној. Читање Светог Писма је проповед Господња, итд.: символика је везана за Христов живот од рођења до васкрсења. Народ делатно учествује у Литургији молитвом: док се врши проскомидија, помињу се ближњи, а то треба чинити и после освештања Дарова. У јектенијама се учествује кроз „Господи помилуј!” а у анафори кроз: „И молитимсја, Боже наш”; касније кроз „Достојно!” Везивати мисли и осећања за молитве које се читају: прво мисли, а онда осећања. 

(О важности причешћивања) У Еванђељу читамо: „Ако не једете Тела Сина Човечјег, ни пијете Крви Његове, живота нећете имати у себи. Ко једе моје Тело и пије моју Крв има живот вечни, и ја ћу га васкрснути у последњи дан“ (Јов. 6, 53-55). Из ових речи Господњих јасно се види како неопходност приступања Светом Причешћу, тако и корист од тога. Као што дете после рођења, да би остало у животу и расло, мора да се храни, тако бива и са хришћанином. Родивши се духовно у Светом Крштењу, у Тајни миропомазања добивши благодат за даље узрастање, ми свој духовни живот одржавамо божанском храном – Светим Причешћем. Њиме превасходно долазимо у најтешњу везу и јединство са Христом Животодавцем, постајемо „сателесници“ с Њим. 

(О важности активног учешћа на Литургији, о две рђаве крајности) Макар из осећања дужности да поред своје личне молитве, вршене насамо, да се нађемо на заједничком богослужењу, које је Христос такође наредио рекавши: „Где су два или три сабрана у Име моје, онде сам и ја међу њима” (Мт. 18, 20). За искрено верујућег хришћанина, зар може бити мала ствар да се нађе у броју оних међу којима је Христос? Без таквог расуђивања тешко ћемо стићи до осећања потребе редовног приступања Светој тајни Евхаристије, која за нас значи живот и васкрсење у последњи дан (Јн 5, 53–54). Тешко ћемо схватити и другу неопходност да Светом Причешћу приступамо што достојније, јер који му приступа недостојно „суд себи једе и пије”, како опомиње Апостол Павле (1. Кop. 11, 29). А без тога остајемо само номинално хришћани, још са затвореним вратима срца и душе пред којима стоји Христос и куца, и Његово куцање не чујемо од вреве света око нас и у нама. Или Га чујемо али немамо спремности да Га пустимо да Он вечера с нама и ми с Њим, те и даље духовно гладујемо (Откр. 3, 20).” 

Свети апостол Павле каже да испитује човек себе и тако једе од Светог Причешћа и пије из Путира. Јер који само једе и пије, суд себи једе и пије: Јер многи, кад би испитивали себе, не би прилазили Светој Чаши. А и због тога што неки недостојно прилазе због тога су, каже, многи болесни, а доста их је и умрло. Е, то су две крајности које морамо да знамо. Ако се не причешћујемо или ако се причешћујемо недостојно, наше тело јасно осећа. Тело јасније осећа што је оно што је рђаво у њему. Зато је потребно да се тело ослобађа тога и да душа постаје чиста. 

Молим вас, поготово све вас браћо и сестре, да прилазећи Светом Причешћу трудимо се пре тога да се спремимо свима врлинама, поготову смиреношћу. У Старом Завету један муж благочестив говори о својој супрузи благочестивој, па поред других врлина и особина каже: „У теби“, вели, „нема лажне врлине“. Молим вас све, и вас хришћанке да то имамо у виду, да ваша лепота буде унутра. „Сва је лепота кћери цареве унутра.“ И макар тога дана када прилазите Светом Причешћу да се уздржите од улепшавања поготово од кармина, јер треба примити Свето Причешће и морате мислити о тој ствари! Макар тога дана да се трудите да се оставите лажне лепоте. Стварати у себи стварну лепоту, мушко или женско. То је то што ево понављам стално – потребна је унутрашња лепота, душевна, врлине срца и душе правог хришћанина. 

У наше време дошло се дотле да се као припрема за причешће схвата телесни пост, те неки свештеници постављају само то питање: Јеси ли постио? А не питају о гресима које су чинили, за које треба искрено да се покају и добију разрешење. Шта значи изостављање главнијег, по науци Светих, поста духовног, нека нам кажу макар само речи Светог Атанасија Великог: „Није успео онај који пости само од јела, него онај који је отступио од сваке зле ствари; томе се рачуна пост. Јер, ако неко пости, а не држи уста своја да не говоре зле речи, или гнев, или лаж, или заклетву, или говори против ближњега, никакве он нема користи, него губи сав труд”. Тога формалног, примитивног односа телесног поста према светој Тајни Причешћа морамо се на сваки начин ослободити. 

(О светоотачким канонима који препоручују причешће у четири годишња поста и о већим празницимна, о благословеном посту уочи причешћа у дана мрса) Овај пропис налазимо и у 228. канону Номоканона при Великом Требнику и у Извјестију учитељном: „Парохијски свештеници нека поучавају своје парохијане оба пола да се у чистој савести спреме (за причешће), ако је могуће на празнике, а свакако у четири годишња поста“. Уколико неко жели да се причести ван постова, треба да се припрема целу седмицу постом, и трезвеношћу: „А ово ако није нужда. У нужди три дана, или само један да посте припремајући се исповедању грехова својих“. 

(О важности две паралелне истине – прва је свест о неопходности причешћивања, друга свест да се Тајни не сме приступати као обичној храни) Поред настојања да у свести верних буде свагда присутно и живо еванђељско учење о неопходности приступања Светом Причешћу, да би „живели вечно“ (Јов. 6, 51), Православна црква, кроз целу своју историју, паралелно је развијала и другу новозаветну истину – да се тој највећој и најсветијој Тајни не сме приступати како било, као обичном јелу и пићу. 

(О истом) Неопходно је стално приступати овој Тајни ради задобијања живота вечног. Друго, исто тако важна ствар је да због узвишености и светиње њене не смемо јој приступати како било, нити допустити да би се „унизила до просте свакодневнице”. 

(О фанатицима који по сваку цену желе да успоставе причешћивање свих верника на свакој литургији, који свету врлину поста уочи приступања Тајни сматрају „ђавољим изумом”) ... Исто је тако неразуман став неких ревнитеља да се што пре дође до причешћа верних на свакој Литургији, који захтевање поста пред причешће проглашавају ђавољим проналаском да се причешће онемогући ... Чувати се, дакле, једне и друге крајности, подсећајући се свагда савета Светог Григорија Богослова: „Не буди строжији од закона, правилнији од правила и већи од заповести”. 

(Верницима који прилазе светом Причешћу без претходне исповести) Купате се и перете да будете споља чисти, а не водите рачуна да вас греси духовно прљају. Ово очишћење важно је колико и купање.  
 
(О важности редовног исповедања уочи причешћа) С једне стране, ако се не причешћујемо, живота нећемо имати. С друге стране, ако приступамо недостојни живота нећемо имати. Свакако да нико од живих људи и од Светих, нису сматрали себе достојним те највеће вере наше, али се морамо трудити да уз помоћ благодати Божије будемо што достојнији, што чистији, да на тај начин покажемо своју веру у Господа животом својим чистим по науци еванђелској. Зато је потребно да кад год учинимо неки грех да то исповедимо да не бисмо неисповеђени, нечистога срца и душе прилазили тој највећој Светој Тајни. Свакодневно да човек испитује себе и свој живот, који је тога дана провео и своја дела на тај начин сагледа, оно што је зло чупа из душе, тај коров који је у њој узрастао под наговором злог демона и рђавих примера и рђавих већ навика. Да на том месту усадимо врлину супротну том греху, да бисмо на тај начин кад дође Рођење Сина Божијега ми принели Њему на дар чисте и свете душе као злато очишћено. Ако не можемо да принесемо као мудраци злато и ливан и смирну, можемо и треба да му принесемо још драгоценије, своје чисте и свете душе. 

(О благословеном ванредном посту уочи светог Причешћа током мрсних дана) Мишљење да је пред причешће довољно постити три дана свакако је настало према речима преподобног Никодима Светогорца у тумачењу 13. канона Петог васељенског сабора, али је онда реч о припреми за причешће изван времена одређених постова, тј. за време мрса. 

Кад бисмо испитивали себе онда бисмо били достојни Светог Причешћа. Обично, ми смо између двеју неминовности: не причешћујемо ли се Светим Причешћем, не можемо имати живота у себи: при­чеш­ћујемо ли се недостојно, исто тако. Нико од нас није достојан те највеће Тајне. И свети себе нису сматрали достојним, али трудити се да то будемо борбом са грехом, са злом у себи, то је оно што је најважније.

Треба се чувати греха пред Причешће. 

Разуме се да је наша дужност осећати да смо недостојни да будемо пред Сином Божијим, да даривамо Свето Причешће, али треба се трудимо да будемо што достојнији. Његово Свето Причешће у нама чисти нас од греха и учини да будемо снажнији и да будемо достојни Царства Божијег. 

(О стицању богочовечанске смерности и врлина, као најважнијој припрема) Молим вас, поготово све вас браћо и сестре, да прилазећи Светом причешћу трудимо се пре тога да се спремимо свим врлинама, поготово смиреношћу. 

Први хришћани прилазили су потпуном вером Господу Који је рекао: „Ако не једете Тела Сина Човечијега и не пијете Крви Његове, немате живота у себи. Ко једе Моје Тело и пије Моју Крв има живот вечни и ја ћу га васкрснути у последњи дан” (Јов. 6, 5354). Стога су прилазили Светом Причешћу не по неком наређењу, него непосредно из осећања да без Њега не могу духовно живети, онако као што дишемо спонтано. Долазили су свагда недељом и празником на Литургију и на позив ђаконов: „Са страхом Божијим и вером приступите”, сви су у реду прилазили и причешћивали се. Звали су се „свети” и били заиста светог живота. Нису приступили само они који из околности личног или породичног живота то нису могли учинити, или који су учинили неки грех док се нису исповедили и добили разрешење. Престарелим и болесним верницима ђакони су односили Свето Причешће њиховим кућама и онде их причешћивали. За време поста постили су и причешћивали се, за време мрса мрсили и причешћивали се. 

(Опет о првим хришћанима, њиховој спремности да се причесте Тајнама али и страдањима Христовим, јер бити хришћанин тада, значило је бити спреман на телесну патњу и смрт) Било је у прво доба, у најстарије време, кад су живели Апостоли, хришћани су се звали Свети, јер су се причешћивали на свакој Литургији. Тада је Литургија била само суботом, недељом и празником. Онда их је било мање, па су они заиста били Свети и звали су се Светим, јер је у то доба бити хришћанин било је тешко. Ако вас непријатељ препозна, онда је готова ствар. Бити човек хришћанин значи бити увек спреман на смрт. Тек кад је дошла слобода, под царем Констнатином, било је да се каже, како сви, тако и ми. Па су једни наставили да се причешћују редовно, а други су остајали да се мало боље припреме. У доба Светог Јована Златоустог, то је 4. век, одрасли му поставе питање: Да ли се треба причешћивати често ил ретко? „Ја кажем, вели он, ни често ни ретко. Ако си достојан, свагда, а ако си недостојан, никад”. Наравно, ми никад нисмо довољно достојни. И апостоли су себе сматрали недостојним.  ... али трудити се да то будемо борбом са грехом, са злом у себи. То је оно што је наважније. 

(О томе како је и зашто у ранохришћанској Цркви уведен ванредни пост уочи причешћа током мрсних дана) „У старо доба Цркве сви верни су се причешћивали сваке свете литургије. Не спремајући се за то постом. Тако је за свештенство остало до данас. По светом Јовану Златоустом су оци видећи, да многи прилазе светом причешћу како било, одредили да се спреме постом. И тако је уведен пост пред причешћивање верних. За свештенство је остало по старом, јер они иначе морају да се спремају за служење свете литургије духовно, молитвом и богомислијем. Да ли се верни морају спремати 7 дана постом пред свето причешће (кад ван постова хоће да се причесте) вели се у 32. гл. Типика: „Кад неко хоће да се причести светим тајнама Христовим треба целу седмицу да држи пост, молитву и трезвеност, и онда да се причести светим тајнама”.

(О моралном паду међу раним хришћанима након задобијања слободе, а који се манифестовао двојако: једни су приступали причешћу редовно али немарно, други су одлагали причешће зато што одлажу искрен и целовит живот у Христу. О причешћивању четири пута годишње током четири велика поста, као најнижној граници у Православљу) Кад је дошла слобода хришћанству од цара Константина, масовним приласком хришћанству незнабожаца, не као раније само из дубоке вере у истинитост науке Христове и готовости на сваку жртву за Њега, него из опортунизма – јер је хришћанка мајка царева, мноштво велможа и народа – те морални ниво живота хришћана пада. Једни верници прилазе Светом Причешћу редовно, али „како било, више по обичају и заведеном реду, него са расуђивањем и свесно”, како се жали Свети Јован Златоуст. Други су одлагали Причешће док се боље припреме, али су припреме такође одлагали из неодговорности да сваког дана искрено живе по вољи Божијој. Уместо Причешћа добијали су анафору, антидор (грчки антидорон = уместо дарова, уместо причешћа). Све до седмог века многи верници приступали су Светом Причешћу редовно, сваке недеље. Доцније то чини све мање верника, те је све мање хлеба освећивано за Причешће, а све више за анафору. У доба Теодора Студита, у деветом веку, већ се не освећује за причешће цео хлеб, него вади само Агнец из једне Просфоре. У 15. веку Свети Симеон Солунски саветује такође на редовно причешћивање, или да им бар не прође између једног и другог више од 40 дана. Најзад, Православно исповедање вере поставља као крајњу границу вернима причешће четири пута годишње у четири велика поста. 

Свети Златоуст каже да је битна достојност, а не учесталост причешћивања.

Уздржање од честог причешћивања може, дакле, потицати из ревности и љубави према Господу. Но исто тако и из хладноће у вери и љубави, као и неготовости да сваког дана искрено живимо по вољи Божјој, свлачећи старог, грешног човека и облачећи се у новог, сазданог по Христу (Еф. 4, 22, 24), као што је умногоме данас. 

Несумњиво да и данас има душа, чија их вера и љубав према Господу побуђује да редовно приступају Светој Тајни Причешћа. Та ревност истовремено потхрањује у њима будно стражарење над својим мислима, речима и делима. Не дозволити им често, особито на велике празнике, приступање Светом Причешћу значило би хладити њихову ревност. Такође, кочити њихово духовно узрастање због лишавања плодова достојног причешћивања, а они су, по оцу Јовану Кронштатском, „очишћење, освећење, обновљење, победа над страстима, мир душевни, слобода, смелост радост у Духу Светоме…“ 

(О важној улози духовника у одређивању мере наше припреме и учесталости причешћивања) Свакако да се одлука у овом тако важном питању не би могла правилно донети мимо пастира, који као исповедник треба да зна духовно стање чланова своје пастве. Тај принцип постојао је у Цркви од почетка, као што нам сведочи не само одлучивање од Причешћа, налагање дужине и строгости покајања и јавне исповести за јавне грехе, покајна дисциплина првих векова, него доцнија установа посебних исповедника с прописима о исправци појединих греха, све у вези са приступањем животворном Телу и Крви Господњој. 

(О истом) Коначна одлука да ли поједини верни може да приступа Причешћу често, особито на велике празнике, или чак сваке недеље, као што је било спочетка, или да се од Причешћа уздржи колико времена и са каквим покајањем, свакако треба да буде у сагласности са парохом, управо исповедником. Према стању у коме се верни налази, он ће одредити колико ван поста треба да пости, да ли пуних седам дана, како тражи црквенословенски Типик (гл. 32), три, или само један дан; да ли уз јело на води само (сухоједење), или и на зејтину и риби. Затим, које још духовне припреме уз то да врши: интензивнију домаћу и црквену молитву, читање Светог Писма, милостињу, метанија, исповест итд., или га треба припустити уз све то но без пошћења уопште, као што и сада чине свештеници и као што је било у старини.

(О избегавању причешћа на велике празнике због бојазни од потоњег преједања и опијања) Разлог да се верни који бдију над својом душом не причешћују на Божић, Васкрс, Петровдан, јер треба да после Причешћа узимају посну храну, не налази се у канонским прописима (Разуме се да после причешћа у четири прописана поста сви су дужни да пост наставе до његовог краја). Бојазан да ће онај који има страха од греха, неуздржањем у те дане опити се, или прејести, не може се прихватити. Ако верник зна да онај који живи у сластима, преједању и опијању, неће ући у Царство Небеско (Рим. 13, 13; 1 Кор. 6, 10), те да се од тога мора свагда чувати, како да се не чува на те велике празнике! Ако ли се пак одаје тим гресима и иначе, не треба да прилази Светом Причешћу никако док се не покаје и не исправи. 

(О причешћу при самом чину венчања) Од најстаријег доба, света тајна брака вршена је увек у вези са светим причешћем, Евхаристијом, том највећом тајном наше вере. Већ Тертулијан, крајем 2. века, сведочи да брак који Црква склапа „утврђује принос свете литургије и печати благослов”. ... При тајни брака, најпре је вршено венчање, па су онда брачници присуствовали светој литургији, на којој су се причешћивали и тако достизали пуно јединство са Христом.

(О важности заједничког причешћивања брачника) Да свим пастирским средствима порадимо на томе да верни схвате да њихов брак треба да „буде у Господу” а не „у страсној жељи”, као код незнабожаца (1 Кор. 7,39; 1 Сол 4,5), па отуда да желе да јединство у браку остваре у Господу, причешћем Његовим Телом и Крвљу. 

(Опет о истом) У наше време, најбитније је у овој ствари подизати свест код верних о значају светог причешћа у свим приликама живота, те настојати да му се приступа и после венчања, ради освећења своје брачне везе и достизања јединства са Христом, а преко Њега до јединства бранчника једног са другим. 
 
(О крајњем року за узимање хране пред свето Причешће) Постоји одређени моменат од кад се не може окушати јело и пиће због сутрашњег приступа Светом Причешћу. То је време примања освећеног хлеба и вина на бденију; у изнимним случајевима поноћ уочи дана причешћа. 

Ако би тежак болесник исповедио пред причешће да је хулио на Светињу, на Бога, па и на Духа Светога, а за то се каје и од Бога моли опроштај, треба га свакако од греха разрешити и причестити. Ако оздрави, у договору с њим, наложити му извесну епитимију коју може да врши, како би се утврдио у исправци, одбацио дела тамна и обукао оружје светлости (Рим. 13, 12), што је стварна ознака искреног покајања. 

У току трајања тешке болести болесни се може причестити више пута. ... Не треба оклевати с давањем Причешћа болеснику и због узетог јела, или лека, одлагати ово до сутра. Због могућности да болесник сутра умре, одлагање би значило стављати на коцку како савест и одговорност свештеника, тако и потребу болесника за „најпотребнијом попутнином”. 

На дан светог краља Милутина, лета Господњег 2023.