Када је 2019. године избила јавна расправа у самом врху Српске Православне Цркве, владика крушевачки Давид је открио да у епископату и међу професорима Теолошког факултета постоји „самопроглашени дрим-тим и клан нових либералних теолога“ који заступају „кривоверја и неправославна исповедања вере“ (1). Епископ Давид је тада истакао за најрадикалнијег владику Максима, који је својом малициозном сумњом у поштење Светог Саве и истинитост добивене српске аутокефалности из Никеје, такође и својим дрским расрбљавањем и сакаћењем Српске Православне Цркве у Северној и Јужној Америци – постао својеврсни „Фронтмен и експонент Фанара“, посрнулог васељенског патријарха и модерног црквеног империјалисте, заправо трагичне марионете светских центара моћи, нашег несуђеног источног папе из Стамбола. Како је процес фанаризације истоветан са процесом ватиканизације – јер реч је о црквеном и духовном покрету којим се Христос свргава са позиције јединог Првојерарха, Главе и Начела свог саборног црквеног организма – он подразумева и процес дехристијанизације оног дела Цркве у коме ова надчовечанска и човекобожачка идеја метастазира, те нимало није чудно зашто је владика Максим са осталим српским фанариотима отпочео у исти мах да распиње Христа у црквеним доктринама, јеванђелским и библијским истинама, православној иконографији, а на рачун неопаганских ликовних и мисаоних израза, квазинаука попут дарвинизма и теорије еволуције, које одричу првосазданог Адама као боголико биће, икону Тросунчаног Бога, Праблаговест и Праеванђеље. Владика Давид само Максимово прегнуће да у православно богословље импутира своје паганојеванђеље о Адаму као мајмуноликом бићу, разумној икони неразумне животиње, назива „небулозама“ – али и примећује да је тај идентичан процес теолошке анимализације човека у Ватикану отпочео знатно раније, још у доба папе Пија XII 1950. године, када је еволуционизам оглашен за озбиљну хипотезу, да би потом постао и више од хипотезе у теолошкој збиљи потоњих папа Јована Павла Другог и Бенедикта XVI (2).
У одбрану српских фанаро-глобалиста, либерала и анархиста, источних паписта и њихових неопаганских теорија, одважно је тада устао почивши владика Атанасије Јевтић, као увређени родитељ своје пркосне чељади, али без икаквих ваљаних аргумената, већ служећи се празним реторичким конструкцијама, манипулативним психолошким механизмима, које епископ Давид успешно разобличава детектујући у њима „ред полуистина и лажи, ред подозрења и клевета, ред пропаганде и демагогије, ред непостојаности и хировитости, и најновије: кукавичлука и издајства сопственог Вјерују“ (1). Тада смо од крушевачког архијереја дознали и да је овај отац модерне српске литургијско-теолошке ренесансе, из својих уображених и нарцистичких, тобож васељенских и изворнохришћанских висота, још за времена земног живота патријарха Павла овога сматрао за неког архаичног, ограниченог и превазиђеног „Старог краља“, док је овај дуготрпељиви пастир њега очински корио говорећи му да је „најнепослушнији монах у Српској Цркви“, пророчки га опомињући, на себи својствен ненаметљив и загонетан начин, да се као такав временом може и сасвим одметнути од Цркве, чак постати њен злотвор и гонитељ: „Брате Атанасије, да си на другој страни, замислимо шта би се дешавало Цркви?“ (3) – што се, по епископу Давиду, управо збива те 2019, када упорна непослушност и охолост нарастају до колективне пошасти у бићу СПЦ. Давид је у овој полемици поменуо и већ познату уцену Хагом (4), којом је по сведочанству Косаре Гавриловић, Стејт департмент приволео владику Атанасија да сарађује у хуманистичкој модернизацији СПЦ, по програму кога он и није сакривао: „У Новој стварности – каноне мачку о реп“ (5). Епископ Давид напомиње да је Атанасије генерално имао „неуротични проблем у општењу са другима: проблем кидисања на друге“, да је „први у Српској Цркви почео да уводи и примењује језуитске и инквизиторске вештине, и то мишљу, речју и деловањем“ (1). Остаје нејасно да ли архијереј Давид овде мисли на Атанасијеве инквизиторске и језуитске обрачуне са себи неподобним владикама, калуђерима, свештеницима, вероучитељима, богомољцима, из ранијег периода – чиме бисмо дошли макар до посредног признања да је врх наше помесне Цркве, након Павловог упокојења, пилатовски дремао и саучествовао у Атанасијевим дивљачким прогонима и омаловажавањима Светосаваца.
Нико разуман тада није желео продубљивање овог сукоба до неког новог раскола, какав се збио са претходним „јустиновцем“ 2010. године на Косову, због неких грдних финансијских малверзација, фамозне црквене пљачке столећа коју више нико не помиње, а што ће све српска историографија кад–тад разматрати објективно у неким будућим научним радовима, на основу чињеница које се данас још увек потискују, јер сметају сујетама или интересима актера, првенствено оним из високе америчке администрације, који су сам раскол и иницирали. Сви смо пожелели нешто сасвим супротно, понадали смо се коначном измирењу свих фракција и кланова, повратку у црквено јединство старих и нових расколника, успостављању свете и апостолске саборности унутар наше помесне Цркве, до које се не долази дипломатијом, диловима и опортунизмом, већ коначном победом Православља над свим хуманизмима и сцијентизмима, неопаганским кривоверјима и неправославним исповедањима, маловерним и малициозним сумњама у јеванђелске истине и саму етичност светитеља Христових, још увек присутним у српској теолошкој мисли, у нашој саборној црквеној свести. Коначном победом Православља над идејом надчовека која се није манифестовала једино у „непогрешивом“ теологу Атанасију, потом и „непогрешивом“ духовнику Артемију, већ и у колективном помесном „безгрешнику“ Синоду или Сабору – који до богочовечанске непогрешивости не долазе по неком аутоматизму, ступањем одређеног броја епископа на позицију једног самоидолатризованог црквеног тела, већ ступањем српских владика у апостолску простодушност и сиромаштво, бескрајну послушност и оданост свом сладчајшем Првојерарху Христу и његовим Свецима, да би тек тада Дух Христов непогрешивошћу озарио сабране српске јерархе, преображавајући и зграду српске Патријаршије у чудесну јерусалимску Горњицу. Храбром спознајом да патријарха Павла нису уздигли међу највећа светила српског народа ни Атина ни докторати, већ најпре они убоги српски богомољци којима је он десетак година био у беспоговорном послушању у манастирима Благовештењу и Рачи, које је свети владика Николај генерално сматрао сољу и квасцем српске црквености и српског бића – а који су након Павловог упокојења са фарисејским подсмехом и згражавањем, саборно исмевани и ниподаштавани као „незнавени“, „цркворушитељи“, „секташи“, „псеудозилоти“, „шпијуни“, „мутиводе“, „скоројевићи“, тек зато што су, сада је већ очигледно, сасвим оправдано дигли народну буну против кривоверних дахија и „Нове стварности“ у Српској Православној Цркви. Спознајом да је Првојерарх Христос своју помесну црквену заједницу успоставио на Стубовима: Сави и Лазару, Николају и Јустину, сада већ и Павлу – и да свако ко те Стубове охоло одбацује желећи да гради неко изворније, литургичније, светије, апостолскије, љубавније и православније Православље, на пешчаном стубу свог манијакалног ега – заправо уздрмава и узнемирава читаво ово црквено народно здање, а сам губи благодат Духа Христовог и окончава као отпадник, фронтмен и експонент, полтрон и пудлица неком од већ отпалих патријараха и папа, или неком од глобалних антихриста...
Коначни тријумф Православља над већ успостављеном и узнапредовалом, упредањеном и конвенционализованом „Новом стварношћу“ унутар СПЦ, на жалост још увек нисмо дочекали – али смо видели недоследност и заташкавање, двоструке аршине. Православље је привремено тријумфовало над владиком Максимом као „фронтменом и експонентом Фанара“ – а да истовремено никада није однело победу над владиком Јованом Ћулибрком који као „фронтмен и експонент Ватикана“ ништа мању штету не наноси српској Цркви и православној вери већ годинама, успоставањем свог солистичког јединства са римокатоличким бискупима, како у заједничким богослужењима тако и у свом кривоверном исповедању римског папе за „великог Пастира и Оца Цркве“ (6), својим крајње неумесним поређењем патријарха Павла и надбискупа Степинца, којим поткрепљује романтизовану конструкцију свог омиљеног папе Бенедикта о Степинцу као неком римокатоличком „будимо људи“ надбискупу, простодушном филантропу који је пркосио усташама спашавајући од сигурне смрти Србе, Јевреје и Роме, без икаквог прозелитског интереса, из чисте хришћанске љубави (7). Својом сумњом у још увек научно основане, ратне и поратне процене укупног броја јасеновачких жртава свих национа (око 600-700 хиљада), па тако и процене укупног броја страдалих српских жртава на читавој територији НДХ (око 700-750 хиљада), најављујући њихово преполовљење по својој вишеструко неоснованој симетрији са Пољском и Аушвицем (8). Својом тврдњом да је неморално износити и заступати ове владајуће процене, чиме посредно проглашава неморалним и Светог владику Николаја који је сматрао важним да управо једну од ових процена, засновану првенствено на немачким ратним извештајима, уведе у нашу црквену стварност пишући „Ђердан од мерџана“, свештену Службу „новомученицима српским, Седамсто Тисућа на број пострадалих за веру православну и српско име од усташа у Другом светском рату“ – чиме се Ћулибрк охоло узноси не само над Николајем већ и над многим врхунским светским и домаћим научним ауторитетима, историчарама и истраживачима, статистичарима и демографима, антрополозима који ове владајуће процене у својим радовима афирмишу као научно валидне, при чему нарочито треба истаћи Гидеона Грајфа зато што нас овај некрштени Јеврејин, сасвим несвесно и ненамерно, вођен искључиво својим научним и хуманистичким рационализмом, као помесну Цркву постиђује и уводи у један апокалиптични парадокс, бранећи владајућу процену укупног броја јасеновачких новомученика као научно могућу од једног српског владике који острашћено тврди да је она научно немогућа и неморална. Грајф нам сасвим заслужено држи и часове из елементарне етике, опомињући тако и сам врх Српске Православне Цркве, који Ћулибрка истиче за свог јасеновачког експерта, да је поштовање процењеног броја жртава питање људскости и савести, јер се свако брзоплето и ненаучно, навијачко и интережџијско умањивање владајуће процене – док год је она научно основана – „може сматрати другим, тј. поновним убиством жртава“, зато што се „порицањем жртве убијају по други пут, док се игнорисањем њиховог постојања скрнави њихово људско достојанство и уништава сећање на њих“ (9, 27).
Ћулибрк засигурно не би могао да најављује своја острашћена и квазинаучна, кроптоунијатска преполовљења потенцијалног мучеништва, суза и уздаха, боли и јаука јасеновачких жртава, из улоге вишеструког црквеног званичника за питања геноцида, да је на челу наше помесне Цркве патријарх Павле, који никада није доводио у сумњу ратне и поратне научне и црквене процене – можемо само да претпостављамо каквим би речима Ћулибрка „благословио“ свети Јустин Поповић, у улози васкрсле савести наше Цркве, васкрслог Аве и професора на Теолошком факултету у Београду, али и да се запитамо зашто та савест данас не васкрсава у његовим ученицима и духовним потомцима, присутним у епископату. Треба рећи да је Ћулибрк по овом питању неупоредив са раним владиком Атанасијем који је иза себе оставио дивно уздарје јасеновачким мученицима, написавши 1995. своје капитално дело против лажи и заборава „Јасеновац после Јасеновца“, управо разобличавајући ватикански и неоусташки ревизионизам, стајући у одбрану „приближно три четвртине милиона невиних људских жртава побијених у Јасеновцу, том нашем највећем општем Гробу, најмногољуднијем српском Граду под земљом“, расутом на „близу три стотине масовних гробница“, као градских махала и четврти (10, 16).
Треба приметити да је владика Максим морао горко да се покаје зато што је довео у сумњу етичност Светог Саве, док Ћулибрк истовремено бива амнестиран од сваке одговорности и сваког покајања доводећи у сумњу етичност нашег другог Саве, равноапостолног Николаја – не само као аутора Службе у којој је изнета „неморална“ бројка српских новомученика – већ и као аутора збирке ратних беседа познате под називом „Речи српског народа кроз тамнички прозор“, у којој Ћулибрк неспорно детектује „класични међуратни антисемитизам“, константујући да је Николај био контроверзан, што би у овом случају значило да је имао право на своје ексцентричне, расистичке и човекомрзачке испаде, под условом да је ова проблематична збирка заиста његова, да му није постхумно подметнута (11). Ћулибрк и у овом случају пркоси Цркви, најпре Ави Јустину који значајан део ове збирке цитира, управо величајући Николајеву тамничку мисао као светоотачку, богонадахнуту и богомудру, потом и патријарху Павлу који Тамничке списе помиње као аутентично Николајево дело (12)...
Владика Давид је један од ретких јерарха који у Цркви светога Саве и владике Николаја, мученика патријарха Варнаве и исповедника Јустина, римокатолицизам светоотачки храбро и прецизно дефинише као јерес (2). Давид се такође оглашава и по питању јасеновачког ревизионизма, сумњајући да ће наука икада моћи да утврди тачан број жртава, због чега и изражава своје начелно поштовање ка „устаљеном броју жртава“, који не треба ни увећавати ни умањивати „врашким рачунаљкама“, нарочито зато што овај процењени број поткрепљују изјаве и сведочаства „самих усташа егзекутора“, такође и „извесних особа високо позиционираних у Трећем Рајху“, конкретно „немачких SS-официра“, али и „повећег броја римокатоличких свештеника усташа-кољача, па римокатоличких часних сестара тровачица српске деце у дечјем логору у Јастребарском, као и суме римокатоличких прелата, колаборатера и квислинга“ (13).
Владика Давид региструје јерес – коју Ћулибрк својим свештеним покретом и речју исповеда. Давид региструје и „врашку рачунаљку“ – коју Ћулибрк држи у рукама. Давид региструје немачке ратне извештаје – које Ћулибрк у свом криптоунијатском ревизионизму свесно игнорише. Давид региструје повећи број Степинчевих клирика у улози убица српских новомученика – које Ћулибрк опет вешто маргинализује и потискује у својој криптоунијатској хипи-васкршњој агриографији лишеној „морбидних перспектива“ (14). Међутим, владика Давид из неког разлога избегава синтезу у којој би идентификовао Ћулибрка као носиоца ових неправославних исповедања и врашких ревизионизама – као што то чини у случају Атанасија и Максима. По овим неједнаким апологетским аршинима, може се закључити да Цркву и не треба нарочито бранити од унијатских „ћулибркизама“, као што је треба штитити од фанариотске „максимовштине“ (1), да је овде више реч о неком Ћулибрковом загонетном и авангардном дискурсу кога већина нас не успева да протумачи, да је Ћулибрково саслуживање у римокатоличкој богомољи и исповедање римског папе за Пастира и Оца једне свете, саборне и апостолске Цркве Христове заправо тек само куртоазно и необавезујуће ласкање јеретицима које се не дотиче суштине вере, један легитимни дипломатски вокабулар и религиозни бонтон, од кога ми непотребно правимо баук, тумачећи све буквално и пренаглашено, хистерично – да у врху наше Цркве не постоје никакви фронтмени и експоненти Ватикана, нити дрим-тимови и кланови који у папама регистрију реалну хришћанску црквеност, да у светосавској Цркви не егзистира ватикански човекоцентрични екуменизам, као озбиљна болест која свакодневно жалости и повређује нашега Сладчајшега Првојерарха Христа и нашег милог апостола Саву, а коју као такву и хитно треба лечити: одважном светачком вером, храбром надом, огњеном љубављу.
Зато приступам писању овог осврта, чврсто решен да он буде и моја последња критика упућана кривоверним епископима, најпре зато јер у себи немам светачке вере, наде и љубави, а ни светачког смирења, већ само мноштво охолости и маловерја, срџбе и греха. Осврт пишем јер је наметнут мојој хришћанској савести, јер нико други неће или не сме да га напише, јер дубоко верујем да је насушно потребан нашој Цркви, којој сам одан, коју искрено волим. Владику Јована не критикујем као припадник или симпатизер неког од завађених црквених кланова у незајажљивој борби око превласти и надмоћи – тако блиској конспиративним груписањима и окретним превирањима у паганизованом Ватикану – тако мрској и туђој оним простим рибарима, који су понекад заиста улазили у међусобне размирице, али никада из сујете и властољубља, већ једино из ревности ка чистоти вере, ради општег добра Цркве, увек остајући као деца смерни и простодушни, братољубиви и саборни. Владику Јована критикујем из јеванђелске љубави, вољан и да му се јеванђелски извиним, ако негде грешим. И као што га сада корим, тако сам спреман и да га браним, ако ли сутра на њега насрну као на правоверног исповедника, достојног и светог српског владику. То исто важи и за владику Григорија о коме сам прошле године критички писао због самоиницијативног и добровољног увођења аусвајса у литургијску стварност (15).
КОНТРОВЕРЗНИ И КСЕНОФОБИЧНИ АУТОР НИКОЛАЈЕВИХ
ТАМНИЧКИХ БЕСЕДА – ПО ВЛАДИКИ ЈОВАНУ ЋУЛИБРКУ
У гостовању владике Јована Ћулибрка на хрватској телевизији N1 марта 2021. године било је речи о раду мешовите верско-научне комисије на истраживању улоге надбискупа Степинца и његових клирика у усташком геноциду над Србима, Јеврејима и Ромима током Другог светског рата. Водитељ емисије Пресинг се тада, ваљда из жеље да пошто-пото конструише ма какву симетрију у геноцидности, досетио светог владике Николаја и почео да чита његове познате цитате из Тамничких беседа, у којима Николај као модерне христоубице, главне инспираторе и учеснике у коначној дехристијанизацији Европе, сем богоборних Европљана, окривљује и богоборне Јевреје, у улози лажних просветитеља и филантропа, креатора радикално антихришћанских идеологија и нових стварности. Ћулибрк је тада енергично прекинио новинара и чинило се да ће рећи нешто аргументовано у одбрану Николаја и Тамнице, међутим он је одважно преузео реч тек да би се са водитељем „лако сложио“ да у Тамничким беседама неспорно има елемената „класичног међуратног расизма“, тј. мрачног и масовног зоолошког презира ка недужним људима, ка нижим расама и етносима:
"То је објављено 1985. године. За време живота владике Николаја нико није приметио да је антисемита... Ово је нешто што је објављено тридесет година након његове смрти. Ми можемо сад расправљати, да ли је ово оригинални текст, да ли је Николај у праву, да ли је у криву, ово је класични међуратни антисемитизам, око чега ћемо се лако сложити. Али извините, оптуживати човека за антисемитизам, због нечега што је објављено тридесет година након његове смрти, мало је чудно... (Николај) јесте човек који је знао да каже контроверзне ствари. Нико није савршен." (11, 25:40)
Овом константацијом Ћулибрк се заправо олако сложио са Мирком Ђорђевићем, Јованом Бајфордом, Филипом Давидом и осталим ауторитетима са Пешчаника који су одавно већ „доказали“ да су Николајеве Тамничке беседе мрачне и ксенофобичне, расистичке и човекомрзачке, али користећи се једино квазинаучним сплеткарењем, дрским чупањем Николајевих цитата из њиховог оригиналног контекста и целокупног Николајевог философско-религиозног система, како би их извитоперили у својим накарадним, безбожним и криптонацистичким тумачењима, својим петпарачким скандализовањима, окретним психолошким и реторичким варкама – и коначно завели пажњу неупућених читалаца са суштине Николајевих мисли на груби и архаични стил писања којим се он у свом времену користи, а у коме именица „Јевреји“ има уопштено и полисемично значење, које данас треба пажљиво од случаја до случаја тумачити и прецизно преводити – баш онако како нам тај исти дволични Пешчаник препоручује у случају Маркса и Енгелса, проглашавајући „замлатама“ сваког ко „суштинска питања марксизма“ своди на „ефемерне ствари“ попут „расног дискурса“ и „стила писања“, а којима се ови служе истичући аријевску расу, али износећи и прилично грубе и понижавајуће оцене на рачун читавих група и народа, нарочито Срба и Словена: „Маркс и Енгелс су расисти таман онолико колико су то могли бити, илустрације ради, многи од водећих европских, па и српских интелектуалаца те или нешто касније епохе – од Стојана Новаковића до Јована Скерлића – који су писали о `некултурним Турцима`, `турским варварима`, `дивљим Арнаутима` и слично. Назвати их све расистима било би претеривање.“ (16)
Ћулибрк се лако сложио са Бајфордом који тврди да је антисемитизам код Николаја присутан и у многим његовим предратним делима попут Охридског пролога, Нових беседа под гором, Индијских писама или Приче о вуку и јагњету (17, 30-31). Бајфорд се позива и на квазинаучне студије себи подобних светских научника по којима испада да је тај идентични Николајев антисемитизам присутан и код првих хришћана и светих јеванђелиста, такође и код светог Јована Златоуста или Јустина Философа, да је целокупна европска геноцидност заправо један „панхришћански феномен“, и да ова зла пошаст извире из самог бића изворнохришћанске Цркве, из њених најважнијих доктрина и учења, из њена четири Јеванђеља која представљају „расадник из којег су изникле идеје које су надахнуле починиоце Холокауста“, „стабло које никада није престало да храни модерни европски антисемитизам који се из њега разгранао“ (17, 169-171) – те морамо да се запитамо до које мере је Ћулибрк спреман да се олако слаже са фабрикованим квазинаучним тврдњама тек зато јер су оне постале мејнстрим у безбожним светским и домаћим елитама, олако одбацујући једно по једно светоотачко дело као ксенофобично, олако проглашавајући једног по једног хришћанског апостола и свеца за контроверзног?
Сложивши се олако са необољшевичким квазинаучницима и лажним просветитељима, секуларним свештенством са Пешчаника и Хелсиншког одбора, Ћулибрк је ушао у озбиљну неслогу са светим Јустином Ћелијским који руши његов пилатовски покушај проглашавања Тамничких беседа за потенцијални фалсификат, тобож подметнут и сасвим непознат до 1985. године – јер сам Јустин те исте беседе већ 1973. унавелико цитира у својој студији „Православна Црква и екуменизам“, која представља својеврсну разраду и допуну Николајеве ратне збирке, при чему самог аутора не назива контроверзним, већ равноапостолним, богонадахнутим, златоустим, богоумним, христопросвећеним (18). Треба рећи да је Јустин и сам за свој рачун по садржају и набоју писао исто оно што и Николај у тим тамничким цитатима који данас представљају омиљено штиво српских необољшевика и хрватских водитељка (као пример видети Јустинова тумачења Мт. 27, 24-25 или 1 Сол. 2,14-16) – те би Ћулибрк доследно и у овим случајевима морао регистровати неспорни „класични антисемитизам“, а потом смишљати теорије о фалсификатима или једноставно признати да је и Ава Јустин имао „the dark side of the moon“, мрачни и неиспитани кутак своје контроверзне светачке личности из кога је произносио сопствене ксенофобичне класике...
Поставља се питање како смо уопште доспели до тужне збиље у којој један модерни српски владика не уме да чита и тумачи свог сопственог Свеца у 21. веку, већ се олако приклања суду његових клеветника, те бива притешњен да невешто сумња у Николајево ауторство, у његову етичност? Зашто Ћулибрк не препознаје у „Тамничким списима“ ону светоотачку, духовну и апостолску вредност коју препознаје један Ава Јустин? Или макар аутентичност Николајеве мисли коју препознаје патријарх Павле, пишући да је Николај „са горчином указивао у својим записима из Дахауа“ на наше ратно и поратно страдање, као на Божју казну због свенародног отпадништва од Цркве у међуратном периоду? (12)
Разлог може бити Ћулибрков криптоунијатски хуманизам, његова човекоцентрична еклисиологија. Иако владикује епархијом и литургише, синодује и саборује – Ћулибрк као да није духовно присутан у телу Богочовека који је себе претворио у Цркву (19) да би у њој и данас био мистично присутан на овој планети, па тако и од човечанства једнако вољен или омражен, прослављан или прогањан, као и у јеванђелским временима. Ћулибрк не посматра очима Христовим, не расуђује умом Христовим, не доживљава емоцијом Христовом – те зато и не успева да спозна слојевити богочовечански однос према некрштеним Јеврејима који Николај остварује из мистичног Тела Христовог, а који у свим манифестацијама подразумева творачку и божанску љубав, било да је она изражена кроз милост и топлину, било кроз укор и разобличење.
Да заиста духом обитава у органској Цркви, Ћулибрку би било јасно да сам Христос кроз свог свеца Николаја у ондашњој Краљевини милује оне питоме и незлобиве Мојсијеве Јевреје, другује и братими се са њима, несебично их помаже у новцу и храни у њиховој охридској сиротињи. Да крајем 1939. пише владичанску посланицу којом заповеда верницима Жичке епархије да један дан божићног поста и молитве посвете и за јеврејски народ, напомињући да је дужност хришћана да молитвено пости за онога који је у невољи. Да ове наше Јевреје назива српском браћом и септембра 1940. у Прибоју на Лиму, у доба када је читава Европа већ киптела од демонског антисемитизма. Да сам Христос кроз Николаја позива Србе те исте 1940. да се угледају на своје јеврејске суседе и покушају да их достигну у народној слози и јединству које они успевају да одрже упркос својој малобројности и вековним прогонима, такође и да обрате пажњу на породичне врлине код тадашњих Јевреја, сматрајући их европским првацима у поштовању светиње брака и породице. Да сам Христос кроз свог свеца Николаја током рата спашава и сакрива у Љубостињи од нациста и сигурне смрти Јеврејку Маргиту и њену ћерку Елу Нојхаус. Да сам Христос у „Жетвама Господњим“ кроз свог лелићког Пророка позива Србе да очекују једно величанствено изненађење управо од ових некрштених, честитих и породичних, истинољубивих и правдољубивих Јевреја, јер ће они постати носиоци и лученоше православног хришћанства у последњим историјским збивањима, када побожност свих нас православних народа буде готово сасвим утихнула, постајући фарисејски празна и формална... (20, 223)
Ћулибрку би тада било јасно и да сам Христос кроз свог свеца Николаја изражава жал због оних Јевреја који пред Зидом плача узалуд произносе свој аристократски сентимент, богаташку тугу, безнадежну и безизлазну религионост засновану на чекању месије по мери и вољи свог колективног ега, каквог никада неће успети да измоле и добију од Оца небеског. Да сам Христос кроз свог апостола Николаја 1928. учтиво полемише са врховним југословенским рабином Исаком Алкалајем, великим пријатељем Срба који је због свог хуманитарног рада у ратним и поратним временима одликован орденима Светог Саве, али који сада покушава да убеди Николаја у талмудску верзију прошлости, предочавајући му најновија квазинаучна открића, која тобож доказују да су христоубице Ана и Кајафа били људи високо моралне свести, равни старозаветним пророцима по хуманости, просвећености и правичности. (20, 235)
Коначно, да је Ћулибрк духовно присутан у Телу Христовом, он би својим христољубивим срцем осетио не само топлину и благонаклоност оних првих, не само самољубиву равнодушност оних других, већ и органски презир оних трећих некрштених Јевреја, који развијају своје аутентичне антимојсијевске и неопаганске хуманизме препознатљиве по фанатичном богоборству, корпоративном месијанству, извитопереној и демонизованој идеји будућег века, који постају нарочито упадљиви након појаве лажнога христоса Шабатаја Цвија у 17. веку и његових потоњих инкарнација, борбеног анархисте и антитеисте Јакоба Франка, потом и борбених шабатајаца који активно учествују у Француској и свим идућим европским револуцијама и дехристијанизацијама, као обични активисти и извршитељи, или пак као идеолози, организатори, покровитељи – које сам Христос кроз Николаја у Тамничким беседама јеванђелски огњено разобличава као модерне Ане и Кајафе, надобудне сплеткароше који смишљају клевете против Њега, његове Цркве и његовог Јеванђеља, како би га коначно ликвидирали са ове планете, коначно протерали из европске културе, науке, породице, црквености, духовности, друштва и душе (20, 262). Христос би свакако и данас разобличавао те лажне паганојудејске филантропе и просветитеље, који чак и сасвим нескривено, попут Рокфелера или Сороша, већ деценијама улажу свој капитал у псеудонаучну ксенофобизацију Српске Цркве и православне Србије, очигледно охоло сматрајући територију српске државе за свој духовни простор а сам српски народ за своје бесловесно стадо над којим однекуд имају првосвештеничко право да га руководе, преваспитавају и просвећују, да му намећу своје антихришћанске духовне и друштвене вредности – када би у српској јерархији имао једног Николаја а не једног Ћулибрка, који се пилатовски измиче и олако слаже са клеветама модерних фарисеја, детектујући заједно са њима „класични међуратни антисемитизам“ у једном прворазредном светоотачком делу.
Ако свему додамо и чињеницу да је по Николају Распеће Христово један свечовечански злочин у коме учествује целокупна цивилизација у лицу три расна представника, по древној библијској расној диференцијацији којом се Николај често користи (Семити – Кајафа, Хамити – Ирод и Јафетити – Пилат), да Николај у својим тумачењима и актуелизацијама Голготе ни себи ни свом верном народу не даје никакав посланички имунитет због неке формалне, обредне или традиционалне припадности Цркви, већ управо супротно – своју етнорелигиозну заједницу позива на нарочиту будност и преиспитивање, на идентификовање са самим убицама, мучитељима, издајницима, тужитељима Христовим, у сваком сопственом властољубивом, грамзивом, сујетном, похотном, охолом и лукавом покрету ума, срца и тела (20, 227), ако свему додамо и чињеницу да Николај сва питања различитости између раса, народа, људи, сталежа, цивилизација и традиција, разматра кроз Јевађеље о талентима по коме су све наше урођене, наслеђене или стечене датости, привремене позајмице за које ће свакако лично и колективно положити различите рачуне пред својим Творцем и Зајмодавцем, пред вечном Правдом, Истином и Љубављу (20, 51), ако свему додамо и да је за Николаја хришћанска Црква мистични Организам Бога Сина који је постао биолошки Јеврејин, а где Николај сада свим бићем својим из љубави обитава, непрестано призивајући и величајући Пречисту Јеврејку Богородицу Марију, свакодневно прослављајући свете Јевреје Праоце, Пророке и Апостоле осликане на древним српским иконама и фрескама, опеване у светосавским минејима – онда бива већ сасвим јасно да у чину христоубиства по Николајевом православном тумачењу, не може бити ни речи о неком биолошком предодређењу, зоолошком или религиозном расизму које му спочитавају клеветници попут Ђорђевића, Бајфорда и Давида, чупајући пригодне цитате из његовог философско-религиозног система, како би их оскрнавили својим накарадним и безбожним, криптонацистичким тумачењима, сводећи Николајеву мисао на пуки дискурс и стил писања којим се он у свом времену легитимно користи, а на основу кога једино „замлате“ са дволичног Пешчаника могу процењивати суштину Николајевог Светосавља...
Ћулибрк и не помишља да брани тамничког Николаја од ових дрских мрзитеља јер нема храбрости да се причести страдањима и понижењима Христовим, јер му је медијски простор драгоценији и свештенији од оног научног и црквеног, јер би му потенцијална апологија Тамничких беседа у једном трену уништила социјални статус, имиџ модерног и еманципованог, авангардног владике, а донела етикете „потиснуте ксенофобије“, „мрачног конзервативизма“, „завереничког антисемитизма“, као ордење Христово којим и није баш вољан да се окити. Уцењен сопственим егом (или неком сличном хуманистичком стегом), Ћулибрк је принуђен да се површно и лакомислено саглашава са лажима и клеветама када оне постану конвенционално мишљење у светским или помесним елитама, да олако одустане од сваке озбиљне и темељне научне и теолошке анализе Николајевих Тамничких беседа, а на основу којих се оне ни по ком основу не могу сврстати у „класични међуратни антисемитизам“ – не само зато јер су биолошки или религиозни расизми апсолутно неодрживи у Николајевом христоцентричном философско-религиозном систему – већ и зато што сам Николај у тим истим Тамничким беседама антисемитизам проглашава европском аветињом због које се помрачени европски народи одричу чак и свог хришћанства (не желећи да их као „недотупавне учи Јеврејски Бог“, „Јеврејин по мајци и по народу коме се први јавио“, видети беседе 18. и 49), зато што сам Николај у тим истим Тамничким беседама кришом, под непрестаном немачком стражом и присмотром, разобличава европске нацизме и фашизме, називајући „смрћу и паклом“ речи оних европских политичара који говоре: „наш народ је крвљу и културом над многим другим народима, и он треба да влада над тим народима; осим тога још уобзир долазе и наш економски интерес, важнији од свега другог, и наш национални престиж“ (беседа 73), зато што Николај овде препознаје „националну саможивост“ као највећу малоумност и узрок бескрајних свађа међу народима (беседа 76), и сматра богоборним злочином свако правдање убиства ради „националних интереса“ и „националне славе“ (беседа 76), и означава „националну охолост и надувеност“ суштом супротношћу човечанској искрености и скрушености (беседа 40), и гнуша се европског шовинистичког национализма и његовог програмског начела које гласи: „Здрава мушка мржње према свима који се не слажу“ (беседа 42), и назива омиљеног Хитлеровог филозофа Ничеа – болесником и антихристом (беседа 27).
Зато што Николајеве Тамничке беседе представљају мистична и дубока библијска тумачења и оживљавања цитата древних јеврејских пророка Мојсија, Исаије, Јеремије, Осије, у којима Николај заједно са њима расветљава сав понор и сву трагедију модерних јеврејских и европских богоборних и неопаганских хуманизама, ништећи притом све границе између епоха, раса и нација, етничких и религиозних традиција, све разлике између богоборних Јевреја и богоборних Енглеза, Француза, Немаца, па тако и богоборних Срба којима се овде првенствено и обраћа, користећи се притом дискурсом ових старозаветних Пророка у коме акценат није на родитељској љубави, већ на родитељској увређеност, казни и испаштању охолог и неразумног детета: „Грешили смо, и испаштали смо. Увредили смо Господа Бога, кажњени смо. Укаљали смо се сваким неваљалством, опрали смо се крвљу и сузама. Погазили смо све што је прецима било свето, зато смо били погажени. Имали смо школу без вере, политику без поштења, војску без родољубља, државу без Божјег благослова. Отуда нам пропаст и школе, и политике, и војске, и државе. Двадесет година патили смо се да не будемо своји, зато су нас туђинци поклопили својим мраком. Двадесет година ругања прецима, што су се приволели царству небескоме, због тога губавог нам царства земаљског губитак. Каквом смо мером мерили Бога и своје претке, тако нам је одмерено“ (беседа 1) ...
ЈАСЕНОВАЧКИ РИТАМ И БЛУЗ ВЛАДИКЕ ЈОВАНА ЋУЛИБРКА
У истом наступу на N1 телевизији, владика Јован Ћулибрк у првом лицу множине каже да само питање коначног броја јасеновачких новомученика сви ми скупа: Црква, медији, политичари, требамо да препустимо научним институцијама којима државе морају да обезбеде услове и средства за озбиљан рад, да овде на Балкану влада својеврсна замешаност живота у којој свако жели да се свачим бави, а да је заправо једино потребно да те стручне људе оставимо на миру, да не очекујемо од њих резултате сутра, нити да брзоплето трагамо за њима код оних који се непрофесионално баве овим проблемом (11, 20:30). Ћулибрк је и у ранијим јавним наступима наглашавао важност дугог и неизвеност, апсолутно независног научног рада, напомињући да су одмах након рата озбиљне државе формирале моћне научне институције које су 40 година мукотрпно и подробно радиле како би тек тада дошле до реалних процена жртава, попут Јад Вашема у Израелу који запошљава 800 људи – за разлику од нашег убогог Музеја жртава геноцида који функционише тек од деведесетих а данас запошљава једва седам људи. (8)
И заиста, Ћулибрк је у праву, велико је питање да ли ће наш Музеј успети да оконча свој посао и за 400 година с обзиром на број запосленика, као и интересовање и инвестирање државних власти, које у Јасеновцу очигледно не препознају суштинско и заветно место у историји српског народа. Треба рећи и да у овом данашњем, више него скромном Музеју геноцида, влада право радно благостање у односу на онај Музеј из деведесетих, који је једва крпио крај с крајем у доба грађанских ратова и санкција, свеопште немаштине и немара, а када је први директор др Милан Булајић, који је био позиван као експерт на међународним суђењима злочинцима из Другог светског рата, који је читав свој радни и животни век посветио истраживању геноцида у НДХ (никад не доводећи у сумњу ратне и поратне процене укупног броја жртава) – морао истовремено да анимира донаторе и прибавља донације како би Музеј имао елементарне услове за рад. Осим што данас функционише са неких 1% од радног капацитета Јад Вашема, наш Музеј се налази и у много незахвалнијој истраживачкој позицији. Он је почео да ради чак пола века након почињеног усташког геноцида, са изузетно сиротим научним наслеђем из Брозове владавине у коме је ради „братства и јединства“ питање геноцида над Србима у НДХ софистицирано потискивано и маргинализовано стратегијом организованог заборава, а што се може сматрати и обликом тихог продужетка, коначног довршетка самог геноцида.
У том контексту треба приметити да је Брозова команда још током рата 1943. из неког необјашњивог разлога спречила акцију ослобођења Јасеновца, коју је под шифром „Да Савом више не плове лешеви“ осмислила група савесних и човекољубивих партизана (10, 322), да је Брозова команда из неког опет ирационалног разлога „заборавила“ да ослободи Јасеновац све до првих дана маја 1945. када је и Берлин већ био ослобођен, када су партизани заправо тек само ушетали у већ опустошени логор, у коме су усташе имале претходно више него довољно времана да темељно и систематски уништавају трагове својих злочина, да спале своју целокупну документацију и евиденцију логораша (и тиме припреме терен својим идеолошким потомцима за историјски ревизионизам заснован на прецизној поименичној евиденцији, какву је данас немогуће рестаурирати), да ефикасно ликвидирају преостале логораше и уништавају масовне гробнице минирањем, тракторским преоравањем, ископавањем и паљењем лешева бензином, што ће такође чинити и неоусташе током грађанског рата деведесетих (10, 406).
Ми данас можемо само да нагађамо колико би пута био бројнији данашњи списак од једва стотину хиљада јасеновачких новомученика, да нагађамо и за колико би се груба ратна и поратна процену од 700 хиљада страдалих Срба на територији целе геноцидне државе смањила или повећала – да је Броз одмах након рата злочин у НДХ прогласио геноцидом и оформио државну институцији равну Јад Вашему, у којој би осам стотине експерата и професионалаца отпочело вишедеценијску стручну истрагу. Тешко је и замислити могућност да је рад израелског Јад Вашема био пола века директно завистан од једног режима који би попут Брозовог, стратешки ометао сваки покушај темељног истраживања и прикупљања грађе о геноциду, окончавши тек започета антрополошка ископавања 1964. чији су резултати првих пилотских сондирања били стравични, допустивши да многе масовне гробнице остану необележене, чак забетониране или претворене у фудбалска игралишта, попут оног који је саграђен над делом масовне гробнице јасеновачког поткампа Стара Градишка – поратне власти у Немачкој или Пољској би и саме биле осуђене за геноцид да су на своју руку спречиле конзервацију и срушиле остатке логора Дахау и Аушвиц, а што је Брозов режим управо спровео у Јасеновцу, иако је пред собом већ имао израђен елаборат о рестаурацији др Николе Николића, циљано уништавајући комплекс како би на његовом месту посадио безлични бетонски цвет (21, 207-214). Иста судбина би снашла и оне припаднике Брозовог режима који су 28. маја 1945. од Диане Будисављевић одузели и отуђили више хиљада картона са именима српске деце коју је она током рата спасила од усташког покоља, водећи у тој личној датотеци и уредну евиденцију о привременим хрватским усвојитељима, а све са намером да деца након рата буду враћена преживелим члановима својих матичних породица – чиме је један хумани ратни чин оскрнављен и преображен у поратни геноцидни процес насилне хрватизације и покатоличења деце која су тиме, по речима професора Љубодрага Димића, „заувек изгубила свој српски идентитет“, остала трајно лишена могућности да сазнају „своје право име, имена родитеља и рођака, место и датум рођења, веру“, трајно изгубљена за сам српски народ (22).
Брозов режим је заправо Хрватској, као једној од најоданијих Хитлерових ратних савезника, по речима Жарка Видовића, ускратио могућност доживљавања „спасоносног и благодатног пораза“ какав су доживеле Италија, Немачка и Јапан, државе које су биле од међународне заједнице приморане да признањем својих ратних злочина раскрсте са својим нацифашистичким традицијама, али и да истовремено тиме свом народу омогуће почетак обнове сопственог аутентичног демократског менталитета (23). Потискивањем истине о српском народу као жртви геноцида и ратне агресије, Брозов режим је Хрватима омогућио једино обнову неоусташког менталитета који је под комунизмом тек само хибернирао, да би се након његовог пада пробудио прилагођен и модернизован, трансформисан из првобитног клерофашистичког у савремени „демократски“ отпор ка оним истим старим, незајажљивим и хегемоним „србокомунистима“, који би и данас да прогањају, злостављају и покоравају недужни хрватски народ, инсистирајући на свом поратном миту о хрватском геноциду над 700 хиљада јасеновачких или српских жртава, без икаквих прворазредних научних доказа, без списка са прецизним подацима већине страдалих.
Модерна српска наука је дакле, скупа са својим Музејом геноцида, данас не само у једној незавидној и готово безнадежној, већ и у уцењеној позицији. Од ње се очекују што скорији научни докази или што скорије признање сопствених историјских лажи, ако јој је имало стало до што скорије „демократске“ нормализације међусуседских односа на Балкану. На овакве притиске не наседају они трезвени и истинољубиви, карактерни и непоткупљивих научници, најпре знајући да се бројке од око 700 хиљада страдалих не заснива на поратним проценама „србокомуниста“ већ на ратним проценама немачких генерала и нацистичких тајних служби, као директних Хитлерових и Химлерових представника у Загребу и окружењу, такође и на проценама самих усташких поглавника, сведочанствима великобугарских фашистичких аташеа. Ови научници имају свест и о већ поменутој психолошко-историјској позадини саме уцене, о Брозовој стратегији колективног заборава као метафизичком довршетку усташког геноцида, свест о немару српских власти ка Јасеновцу као заветном месту у српској историји у које треба стоструко више инвестирати, свест о чињеници да српска наука у својим теренским и архивским истраживањима данас не може да рачуна на искрену и целовиту помоћ државних институција „непоражене“ Хрватске и „непораженог“ Ватикана, коме су сопствени друштвени статус и надчовечанска религиозна стварност пречи од било какве научне збиље (24), свест о несагледивој размери самог геноцида у коме су читава села, племена, породице ишчезла не само са ове планете већ и из колективног памћења – попут оне тринаесточлане српске обитељи из Доњег Водичева, која никада не би ни била евидентирана међу јасеновачке жртве да се четрнаести члан, Душан Томић као једини преживи тек у новије време није јавио да обелодани истину о својој породичној трагедији, управо револтиран неоусташким ревизионизмом у коме се инсистира на списку са тачним именима страдалих (10, 313) – а кога је данас могуће реконструисати баш колико и списак свих преживелих и избеглих Срба из НДХ, што би могао бити контразахтев упућен свим ревизионистима и научним чистунцима, како би се на основу разлике од двомилионског српског живља у НДХ, утврдило да ли су ратне и поратне процене српских и јасеновачких жртави биле реалне, претеране или пак можда штуре и непотпуне. Те наше трезвене и истинољубиве, карактерне и непоткупљиве научнике данас треба следити и пажљиво слушати, када попут академика Василија Крестића упозоравају:
„Згрожен стравичним злочинима који су се дешавали у Независној Држави Хрватској над Србима, Јеврејима и Ромима, наш уважени писац и дипломата Јован Дучић је на измаку свог живота поручио Србима да су дужни на све стране, urbi et orbi, да шире вести о геноциду које су починили Хрвати. Он није без разлога тврдио да се о злочинима тих размера, који су се десили у усташкој хрватској држави, не може и не сме ћутати. Сматрао је да све генерације Срба, не само оне за чије време се догодио геноцид већ и оне које долазе, имају обавезу да на све могуће начине обавештавају свет шта су учинили Хрвати својим недужним становницима, колико су окрвавили руке и на који ужасан начин су то учинили... Срби нису испунили аманет Јована Дучића не зато што нису хтели, што га нису поштовали, што су га свесно игнорисали већ зато што им историјске околности то нису дозволиле. Комунистичка власт с Јосипом Брозом на челу, која је завладала новом, послератном, другом Југославијом, одлучила је да је гради на темељу тзв. братства и јединства. Да не би реметила братство и јединство, да би га ширила и учвршћивала, комунистичка власт је одлучила да геноцид почињен над Србима, Јеврејима и Ромима где год може и колико више може прећуткује. Та изузетно значајна и болна тема била је табуисана. Званичан став о њој био је да је шака усташа заиста починила злочин над Србима и да они заслужују осуду, али да су и Срби, због своје наводне великосрпске шовинистичке политике, због угњетавања Хрватске и Хрвата, због монархофашистичке диктатуре краља Александра, због убиства Стјепана Радића и његових другова, заслужили да буду кажњени. Кривица је тако подељена: криви су они који су извршили злочин, али су криви и они који су злочин изазвали. Због такве симетрије, која је била карактеристична за комунистичку владавину, о извршеном злочину геноцида није могло бити, и дуго није било, не само научних већ било каквих озбиљних расправа. Ако се неко, у изузетним случајевима, и упуштао у испитивање и изучавање геноцида, морао се држати званичних партијско-политичких ставова и званичних оцена. Уколико то није чинио, наилазио је на веома оштре политичке осуде. Оптуживан је да ремети братство и јединство, да копа по ранама убијених, да читав хрватски народ оптужује за геноцид и слично... Падом комунистичког режима и распадом Југославије питање почињеног геноцида као научне теме било је деблокирано, али је препуштено појединцима, а не посебним научним установама иза којих би стајала држава. Међутим, из политичких разлога, да не би реметила и иначе лоше односе са Хрватском и Хрватима, да не би поджаривала њихову мржњу подсећањем на геноцид, да би их одобровољила и стекла њихову наклоност, Србија није била спремна да посвети ни политичку, ни научну пажњу страдалним годинама из времена Павелићеве Независне Државе Хрватске. У таквој ситуацији чак је и Српска академија наука и уметности, која је више година имала одбор за изучавање геноцида, који је основао академик Владимир Дедијер, недуго после његове смрти тај одбор угасила. С много проблема, на границама опстанка, због незаинтересованости и немара државе, тада је постојао и Музеј жртава геноцида, којим је руководио др Милан Булајић. Због поменутих политичких околности, како оних из времена владавине комуниста Јосипа Броза, тако и оних после њега, и после распада Југославије, више од осамдесет година, све до наших дана ми у Србији нисмо успели да подигнемо један меморијални центар, српски Јад Вашем, посвећен жртвама геноцида. Тај пропуст данас нам се вишеструко свети. Они који су починили геноцид подигли су своје меморијале и у њима безобзирно кривотворе историју према својим потребама и мерилима, не обазирући се на научно проверене историјске изворе, на чињенице. Због наше политичке неодговорности, незрелости и наивности, због тога што нисмо послушали Јована Дучића, да целом свету, urbi et orbi, благовремено обзнанимо да су Хрвати у Другом светском рату починили један од највећих злочина у 20. веку, данас доживљавамо да нас злочинци оптужују да смо ми Срби геноцидан народ. Да би се умањио обим почињеног злочина, број убијених у Хрватској већ дуже време безочно се смањује неким математичким прорачунима, при чему се потпуно заобилазе егзактни подаци веродостојних сведока. Дочекали смо чак и то да се број јасеновачких и других жртава у Независној Држави Хрватској смањује и усред Београда...“ (47)
Заиста, лепо је од владике Јована Ћулибрка што јавно признаје да је и сам нестручан и некомпетентан, што у првом лицу множине и самога себе и све нас скупа позива на хришћанско смирење пред научном и онтолошком Истином коју свакако треба стрпљиво и спремно дочекати. Међутим, овде се поставља питање зашто нам он не пружа и лични пример тог истог смирења – већ сасвим супротно, пример оног сујетног замешатељства и непрофесионалног сваштарства, дрског ометања једног мукотрпног и дугорочног научног процеса? Зашто се једини он међу свима нама лаицима, нашао позваним да још од 2015. године громогласно најављује сам исход тих научних истраживања којима је тако насушно потребан бескрајни радни мир и апсолутна независност од Цркве, медија, политичара – готово гарантујући да ће број страдалих у јасеновачком комплексу логора у будућим енциклопедијама бити вишеструко нижи од тренутно владајућих процена? Зашто нам је као „прецизну информацију“ и „стање науке“, потурао једну крајње неосновану симетрију са Пољском и Аушвицем – по којој би коначна процена јасеновачких жртви могла да спадне са 700 или 600 на 200 или 300 хиљада страдалих?
Зашто је упорно дискредитовао владајућу процену тврдећи да је „поратна“ тј. комунистичка, необјективна и острашћена, интережџијска и ненаучна – када се она првенствено заснива на нимало интересним ратним проценама високих немачких официра и агената, на усташким сведочанствима, бугарским изворима, предањима логораша? Ма колико јавно исповедао своју неукост и нестручност, Ћулибрк је вишеструки црквени званичник за питања геноцида, притом и члан Управног одбора Музеја геноцида, научне институције чији је покровитељ држава Србија, због чега и његове најаве истовремено представљају глас српске Цркве и званичне српске науке, можда и глас неких незваничних међуцрквених или међудржавних договора, којима наука служи тек само као параван, што све изазива додатна подозрења и питања: Ко то у Србији тако нестрпљиво и убрзано привршава енциклопедије које се по Ћулибрку већ „сада спремају за штампу“ а у којима ће број јасеновачких жртви бити драстично смањен? Да ли нам Ћулибрк својим сензационалистичким пророчанствима, заправо наговештава неке унапред познате резултате, онако загонетно и упечатљиво као што је некада у „Ритму“ из света откривао нама по провинцијама још увек недоступне садржаје већ објављених албума Стоунса или Лајбаха? Или он тиме већ даје идеолошке смернице и незахвалне рокове оним научницима над којима има управну моћ, дрско вршећи притиске и усмеравајући њихово „стање науке“ ка некој већ договореној унијатској, пијачној и буразерској погодби? Или жели да нам каже да су Седморица величанствених из Музеја геноцида успела да приврше онај посао на коме је осамсто нејаких из Јад Вашема мукотрпно радило 40 година, уз свесрдну подршку међународне заједнице као и поратних влада држава у којима је почињен геноцид – те нам он сада усхићено и из прве руке открива прелиминарне резултате:
„И да знате, ово вам говорим као неко ко је реално упућен у стање науке у том погледу, број жртава Јасеновца у будућим енциклопедијама геноцида и холокауста које се сада спремају за штампу неће бити 600 или 700 хиљада. Биће неки други бројеви, који – то ћу покушати да одговорим. /.../ Морам овде да вам дам једну прецизну информацију. У свим земљама Европе које су учествовале у Другом светском рату, до 1948. године постојале су комисије које су донеле првобитне процене [жртава] и то изнијеле у књигама. Када су у питању Јевреји, постоји читава серија тзв. Црних књига, за сваку земљу Европе, где су донешени ти први описи и бројеви. После тога, нормалне државе су формирале институције, научне Институте, који су 40 година потом радили, истражујући подробно шта се заиста десило. Примера ради, првобитна процена броја жртава Аушвица била је око 4 милиона, да би се истраживањем, радом – заиста крвавим радом – крајем осамдесетих дошло до десетотомне збирке која се зова `Анатомија логора смрти Аушвиц`, под редакцијом Францишека Пипера и Израела Гутмана, који се недавно упокојио и који је био један од доајена истраживања холокауста, аутор `Енциклопедије холокауста`. У тој анализи, на крају, у суми која садржи десет великих књига – ту је и питање плинских комора, крематоријума… – каже се да је у Аушвицу страдало између милион и сто хиљада и милион и петсто хиљада жртава. Значи, стравична је разлика између четири милиона и милион и по жртава – два и по милиона људи... Одакле то долази? Долази из једноставног разлога – 1948. године број жртава уложен у победу над нацизмом значио је већи комад Европе у подели. А шта ви мислите, откуд Пољској сада Источна Пруска? Источна Пруска, која је потпуно њемачка, сада се налази у Пољској, то је Западна Пољска. Та два и по милиона непостојећих жртава су управо ту. Тиме сам посредно дао одговор и на питање Југославије. /.../ Оно што знамо за Јасеновац, то је физичка граница испод које не може да се иде а то су побројане жртве по имену и презимену, а њих има око 90 хиљада. Јевреји за број страдалих у холокаусту, са милионима долара уложених у истраживање, нису дошли до свих имена, имају четвртину имена за које сматрају да никад неће доћи до њих. У књизи о Јадовну има 11 хиљада пописаних жртава, а рачуна се да је било око 40 хиљада мртвих. Ту негде, у том односу, лежи тајна броја жртава у Јасеновцу. Пошто се не бавим тим истраживањем, био бих још један од оних који шупље причају када бих рекао која је горња граница.“ (8) „Седамдесет година након престанка рада Јасеновца, ми још увек баратамо с поратним проценама, и још увек нам недостаје озбиљан рад на утврђивању броја жртава. Зато, износити ауторатитативне тврдње о броју јасеновачких жртава, погото како се то ради на простору бивше Југославије, јесте неморално“ (7)
Ћулибрк посредно тврди да владајућа процена од 600 или 700 хиљада страдалих у Јасеновцу обухвата огроман број „непостојећих жртава“ а који може и надмашити број реално ликвидираних. Као „прецизну информацију“ наводи случај Пољске у којој је био инсталиран нацистички логор Аушвиц, а која је након рата вештим и срачунатим умножавањем и лажирањем укупног броја логорски жртава обманула међународну заједницу, како би се на рачун ратне одштете овајдила и присвојила Источну Пруску, парче немачке историјске и етничке државе. Ово поређење није основано најпре зато што Јасеновац није био немачки нити италијански већ аутентични и самосвојни хрватски логор. Сами Немци готово да нису имали приступ унутар логорског комплекса, док су високи немачки представници у Загребу чак протествовали због његовог рада, сматрајући да је бескрајно и ирационално убијање Срба у НДХ контрапродуктивно, јер додатно дестабилизује регион, провоцира нове антифашистичке устанке. Посматрано из међународне перспективе, у којој је решавано питање Аушвица, Јасеновац је геноцидна креација једног од конститутивних народа Југославије – због чега се намеће и питање зашто би ико плаћао одштету или уступао „парче Европе“ Југославији због Јасеновца, када је сама Хрватска амнестирана од сопственог геноцидног изума, када она сама никада није кажњена рецимо уступањем дела свог етничког простора Србима као најбројнијој колективној јасеновачкој жртви, у поратном унутардржавном разграничењу народних република? Ћулибркова паралела са Аушвицом није прикладна ни због чињенице да већина жртава у Јасеновац није довођена из свих крајева Европе, већ из непосредног окружења, првенствено са територије Независне Државе Хрватске, због чега су и грешке у проценама, потенцијалним дуплирањима, сразмерно мање. Коначно, ова конструкција о поратном интережџијском, двоструком или троструком калемљењу броја жртава није основана и зато што се заснива на Ћулибрковом свесном игнорисању ратних процена самих усташа и немачких високих представника и обавештајаца, који су у својим канцеларијама у НДХ и широм Балкана прикупљали податке са терена, и који нису имали неког нарочитог интереса да преувеличавају злочине својих најоданијих савезника, како у проценама укупног броја српских страдалника на читавој територији НДХ, тако и у проценама јасеновачких жртви свих национа:
До краја 1941. године – преко 200 хиљада Срба у НДХ: Нацистички генерал Едмунд Глез фон Хорстенау био је Хитлеров поверљиви ратни опуномоћеник и војни представник у Загребу, након пада фашизма ухапшен и спроведен у затворски комплекс близу Нирнберга, где је извршио самоубиство 1946. године. Хорстенау је у високим нацистичким круговима важио за једног од најобавештенијих официра на балканском полуострву, подробно упућеног чак и о стању на удаљеним фронтовима. Он се у Загребу захваљујући својој позицији али и отменом владању и раскошном образовању, изузетној проницљивости и комуникативности, успешно интегрисао у елитне државне и друштвене кругове, стекао лична познанства са владајућим и опозиоционим политичарима, високим усташким официрима и службеницима, клирицима, масонима, универзитетским професорима, хрватским уметницима, попут Мештровића. Хостернау је у прикупљању података са терена имао на располагању и немачке агенте присутне у НДХ, нарочито реактивираног аустроугарског официра, фолксдојчера из Загреба Артура Хефнера који се, по неуморном историчару и истраживачу нацистичких архива Васи Казимировићу, показао као „изврстан обавештајац, један између оних који ће му на текућој траци испоручивати аутентичне извештаје о усташким злоделима над српским становништвом“, који је „долазио до оригиналних извештаја који су представници усташке полиције и војске упућивале својим старешинама у Загреб“ – а што је генерал Хостернау, скупа са осталим прибављеним обавештајним подацима имплементирао у своје званичне извештаје и личне записе, где сем подробних описа поједних масовних убистава, стоји и процена о преко 200 хиљада страдалих Срба на читавој територији НДХ у само прва три месеца постојања геноцидне државе, до почетка августа 1941. године (25, 105 и 114). Процену генерала Хостернауа преноси или потврђује из сопствених обавештајних извора шеф Управног штаба главнокомандујућег у окупираној Србији, СС-групенфирер, др Харолд Турнер, након рата осуђен на смрт због ратних злочина, а који 3. септембра 1941. године у свом извештају надређенима, свакако без имало емпатије ка невиним српским жртвама, пише: „Према извештајима, којима располажемо, само у Хрватској је побијено око 200.000 Срба“. (21, 122)
До јесени 1942. године – око 400 хиљада Срба у НДХ / око 220 хиљада свих у Јасеновцу: Неоусташки ревизионизам побија и моћна SS установа, Служба безбедности Рајха (SD), која је имала своју сопствену обавештајну мрежу на територији НДХ, сачињену од агената који су централи достављали извештаје са терена, свакако не патећи од емоционалног претеривања, а по којима је 17. фебруара 1942. сачињен званичан реферат упућен Химлеру, потписан руком заповедника Главног безбедоносног уреда Трећег рајха у Берлину Рајнхара Хајдриха, у коме стоји да „број православаца које су Хрвати масакрирали и на садистички начин кињили до смрти, износи око 300 хиљада“ (25, 128). Генерал Хостернау у фебруару те 1942. извештава да се процене укупног број Срба страдалих у НДХ крећу и до 700 хиљада, с тим што би он сам „желео”, како стоји у извештају немачког посланства, „да бројку од 300.000 сматра тачном”. Хостернау каже и да му Павелићева влада саопштава да су усташе до сада као побуњенике погубиле „250.000 Хрвата и 200.000 Срба”, при чему он сам примећује да је у овој процени број Хрвата био „сувише висок”, а број Срба „сувише мали” (26, 85). Професор Мира Радојевић скреће пажњу и на личну документацију генерала Хостернауа из новембра 1942. године у којој стоји да је до ове јесени у јасеновачком комплексу по наређењу оснивача и првог управника Макса Лубурића, побијено у главном јасеновачком логору 120.000, у поткампу Стара Градишка 80.000 и у осталим логорским јединицама око 20.000 људи (27). Генерал-пуковиник Александар Лер, војни заповедник Југоистока, забринут због јачања устаничких покрета, извештава Хитлера да су усташе, по сопственој евиденцији и признању, ликвидидали око 400 хиљада православаца до јесени ове године (25, 129). Немачким високим официрима и службеницима у овој години треба придружити председника фашистичке Бугарске Богдана Филипова, коме повереник Доча Христов из Загреба 22. априла 1942. године доноси вест од самог Анте Павелића: „Поглавник је признао да је, да би се обрачунало са Србима у Хрватској, морало бити убијено 400.000 људи. Остало је још толико, са којима ће се вероватно обрачунати на исти начин“ (28, 20). Такође и реч ватиканског кардинала Тисерана, једног од ретких који је јавно иступио против усташког геноцида поредивши га са средњовековним инквизицијама, а који у јуну 1942. саопштава да број српских жртава допире до 350 хиљада (29, 52). Потом реч италијанског официра Енца Гаталдија који тврди да је током 1941. и 1942. ликвидирано „356 хиљада православаца и више десетина хиљада Јевреја (30, 122) – коначно и реч самог усташког генерала Лубурића који је 9. октобра 1942. у Јасеновцу приредио пригодну свечаност и банкет на коме је заслужне усташе одликовао Павелићевим златним и сребрним медаљама, поносно истакавши да су усташе у овој години „у Јасеновцу поклали више људи него Османлијско царство за цијело вријеме боравка Турака у Европи“. (27)
До јесени 1943. – од 500 до 700 хиљада Срба у НДХ / преко 500 хиљада свих у Јасеновцу: Нацистички генерал хрватског порекла Лотар Рендулич, на југословенском простору активан од 1943. до 1944. године, износи процену од 500 хиљада страдалих Срба на читавој територији НДХ (31). Усташки сатник др Марин Јурчев, запошљен у Јасеновцу као доктор до 1944. године, када је ликвидиран од самих усташа због одржавања веза за партизанима, оставио је за собом сведочанство о 500 хиљада људи ликвидираних у јасеновачком комплексу до августа 1943. године (21, 124). Треба поменути и Синодску комисију СПЦ оформљену у Београду убрзо након окупације ради прикупљања података о страдању српског народа, а која почетком 1943. објављује свој Меморандум у коме пише: „По оцени избеглица и по гласовима с друге стране приближан број побијених Срба - људи, жена и деце - у `Независној Држави Хрватској` износи до почетка 1943. године око 700.000. Тачан број данас није могуће одредити“ – при чему под „гласовима са друге стране“ треба подразумевати вести из НДХ али и већ владајућу процену у Европи, коју износи француски новинар Жан Изар тек пристигао из Сплита у Женеву, пишући да је до краја 1943. године у НДХ ликивидирано око 700 хиљада Срба (32). Комисија СПЦ у свом Меморандуму процењује да је од овог укупног броја жртава из НДХ у самом Јасеновцу страдало 80 хиљада Срба, што владика Атанасије Јевтић одбацује као штуру и нетачну тврдњу, сматрајући да Комисија тада „још није располагала ни издалека свим подацима о далеко веђем броју пострадалих у Јасеновцу и другим усташким логорима до тог времена.“ (10, 30-34).
До марта 1944. године – од 600 до 700 хиљада жртава свих нација у јасеновачким и другим логорима. У личној архиви рајсхфирера Хајнриха Химлера, пронађен је извештај од 16. марта 1944. године, који је саставио СС генерал-мајор Ернест Фик, у коме стоји: „Према усменом саопштењу есесовца Бајера (Бацер), политичког вође у команди V СС брдског корпуса, стање на хрватском делу Балканског полуострва су следеће: Партијске трупе-усташе су настројене католички, недисциплиноване су, са слабом обуком, у погледу борбености делимично непоуздане, а познате су и по томе што су око 6-700.000 (политички) друкчије настројених одвели у концентрационе логоре и `заклали` на балкански начин. Боре се против четника и партизана. Себе сматрају есесовцима.“ (10, 258).
До маја 1945. године – од 750 хиљада до милион Срба у НДХ. Хитлеров специјални ратни изасланик Министарства спољних послова за Југославију Херман Нојбахер, бележи у својим поратним списима: „Клање Срба од стране Хрвата је међу најстрашнијим масовним убиствима у светској историји. Био сам сведок када су се усташке вође хвалиле како је побијен један милион Срба, укључујући новорођенчад, децу, жене и старе“ – што Нојбахер сматра претераним, те свој лични суд о укупном броју српских жртава доноси разматрајући искључиво немачке ратне документе које је имао у својим рукама: „На основу извештаја који су стигли до мене, процењујем да број невиних, ненаоружаних, закланих Срба износи око 750.000“. (9, 79)
На основу свих поменутих ратних докумената, чини се да је она прва поратна процена Земаљске комисије Хрватске за утврђивање злочина из новембра 1945. о 500-600 хиљада јасеновачких жртава била обазрива и трезвена (33), док се она коначна и владајућа процена о 700 хиљада чини сасвим могућом, нарочито ако јој се придруже сведочанства логораша који су тврдили да су посредно или непосредно имали увид у усташку документацију уништену пред сам пад логора, попут Лазара Јанкова из Земуна који 28. маја 1945. сведочи да је „од заточеника, који су радили у логорској канцеларији“ (касније ликвидираних), сазнао да је „кроз књиге прошло 840.000 побијених људи, жена и дјеце“ (10, 263), или пак логораша хрватске националности Милана Дуземлића, који је до свог хапшења по пријави да сарађује са партизанима, радио као општински бележник у самом насељу Јасеновцу где су му достављани спискови жртава из логорског комплекса: „Истичем да је управа логора Јасеновац водила записнике о појединим случајевима смрти заточеника, те је један примјерак таковог записника односно списа доставаљала опћинској управи у Јасеновац, чији је начелник био Лазарин Никола, усташки натпоручник. У свим тим записницима навођено је, да су заточеници умрли наравном смрћу, тј. од тифуса и разних других болести. До дана мога ухапшења тј. 21. децембра 1943. било је код опћине Јасеновац такових записника око 900.000, односно по списку пријава случајева смрти било је 900.000 такових жртава. Пошто сам ја био опћински бељежник, имао сам прилике да посматрам те спискове и ово сам видио својим очима, што сам исказао. Ове спискове видио је такођер и благајник Рисовић Стјепан, али је он мртав, јер је ликвидиран у Јасеновцу у логору, по пријави Марице Кукор.“ (10, 281)
Свим овим нацистичким и усташким проценама, као и сведочанствима самих логораша научни кредибилитет дају врсни историчари и истраживачи, попут већ поменутог Гидеона Грајфа, једног од највећих светских стручњака за историју геноцида у Другом светском рату, главног истраживача Института за холокауст „Шем Олам“ у Израелу, који је усташком комплексу логора посветио капитално дело „Јасеновац, Аушвиц Балкана“ и више научних радова, позивајући се на горе наведене немачке ратне извештаје и процене (9, 30). Грајф нас упућује и на савремене научнике попут Менахема Шелаха из „Јад Вашема”, експерта за Холокауст у Југославији, који сматра да је у Јасеновцу страдало 700 хиљада људи, потом и на историчара др Томислава Дулића, универзитетског професора на студијама Холокауста и геноцида у Шведској који такође процену од 700 хиљада јасеновачких жртви сматра реалном, такође и на првог директора Музеја Геноцида др Милана Булајића који сматра да број страдалих премашује ову бројку, затим и на Међународну комисију која тврди да је у самом Јасеновцу и Доњој Градини ликвидирано више од 800 хиљада људи, Грајф не игнорише ни процене преживелих логораша које се крећу до 1.400.000 жртава (9, 30 и 143). Нацистичке извештаје сматра прворазредним историјским документима и др Мира Радојевић, професор историје на Филозофском факултету у Београду и дописни члан САНУ, често наводећи у својим научним радовима и интервјуима сазнања и процене Хорстенауа, Турнера, Фика, Нојбахера, Лера, дајући научну важност и британским изворима који већ новембра 1942. помињу 600 хиљада страдалих Срба у НДХ, такође и ратној процени Брозовог дипломате Владимира Велебита који јула 1944. у Лондону тврди да је само „у првом налету од усташа побијено око 500 хиљада Срба“ (27). Нојбахерову коначну процену о 750 хиљада ликвидираних Срба сматрају доњом границом српског страдања у НДХ врхунски историчари и академици попут Љубодрага Димића или Милорада Екмечића (9, 47), који скреће пажњу и на ратну процену Америчке обавештајне службе (OSS) о 600 хиљада Срба страдалих у НДХ већ до августа 1942. (28, 23). Владајућу процену о 700 хиљада јасеновачких жртава бране од квазинаучног ревизионизма и водећи хрватски статистичар из деведесетих, директор Државног завода за статистику Хрватске др Јаков Гело, такође и академик др Василије Крестић, др Никола Жутић са Института за савремену историју, др Саша С. Мирковић, редовни професор из области историјских наука на Педагошком универзитету у Сомбору и др.
Нико од ових прворазредних историчара и истраживача, универзитетских професора и академика – сагледавајући ратне историјске документе и поратне идеолошке прилике – не разматра ни као хипотезу Ћулибркову „прецизну информацију“ о Брозовом вишеструком поратном умножавању хрватских злочина, српских и јасеновачких жртви, на основу неубедљиве симетрије са Пољском и Аушвицем. Нити би се ико од ових експерата сложио са Ћулибрком у његовој изричитој тврдњи да једноставно није физички изводљиво ликвидирати 600 или 700 хиљада људи у јасеновачком комплексу за четити године дананоћног рада, да је масакар таквих размера раван научној фантастици:
„Већина жртава Другог светског рата је убијена не по логорима него по кућама, селима, локалним стратиштима – остатак држи педесетак непријатељских дивизија, и при томе убијете 700 хиљада људи у Јасеновцу?! Није реално!“ (8)
Ћулибрк се при овој тврдњи не служи конкретним чињеницама нити јасним прорачунима, већ реторичким и психолошким механизмима убеђивања лаковерних слушалаца. Његова изјава је конципирана тако да црпи снагу из саме претпоставке, тачност се подразумева зато што је „очигледна“, „здраворазумска“, зато што је изговара ауторитет у чији суд нипошто не треба сумњати. Ми у овом случају једноставно требамо више да верујемо њему који однекуд зна да није реално погубити 700 хиљада људи у Јасеновцу, а да одбацимо мишљење свих горе поменутих научника, који сматрају овај број жртава потенцијално могућим. И опет, да више верујемо њему „на часну реч“ када каже да је већи број страдао ван јасеновачког комплекса, а да одбацимо мишљење експерта Гидеона Грајфа који сматра да је управо: „највећи број погубљења у НДХ извршен у Јасеновцу“ (9, 30)...
Но нас не очарава до бесловености ни Ћулибрков харизматични наступ, ни његова загонетна и сугестивна реторика, нас занимају чињенице а оне кажу:
– Да је пројекат истребљења Срба темељно припреман знатно пре самог формирања НДХ, због чега је и хрононолошки посматрано, постао први организовани геноцид у Другом светском рату. (21, 150) Да је сам Јасеновац осмишљен као сабирни логор са циљем да прихвата живаљ са целокупне територије ове геноцидне државе, која се захваљујући свом савезништву са Хитлером проширила све до Дрине и Земуна. Да је у почетку овде довођен народ из околних села и крајева, потом шире из Славоније, Срема, Баније, Кордуна и Лике, затим из Босне, почевши од Подкозарја и Босанске Посавине, па даље на исток, југ и запад, до Босанске Крајине, Далмације и Херцеговине. (10, 14) Да су најбројнији транспорти стизали у јесен 1941. и током целе 1942. да би се донекле стишали током 1943. и опет интензивирали од 1944. па све до априла 1945. године, да су жртве довођене у пешачким колонама или допремане запрежним колима, камионима или железницом, просечно у четири марвена вагона дневно која су откачивана у самом јасеновачком насељу и форшиберицом одвожена колосеком до самог логора. (10, 305)
– Да је јасеновачки комплекс сем централног логора Циглане обухватао и друге логорске јединице попут Брочице, Крапја, Кожаре, Старе Градишке, Градине, Јабланца, Уштице, Млаке, Дубице, Граника на реци Сави, као и осталих мањих знаних али и незнаних стратишта. Да су кости јасеновачких мученика расуте на површини од чак 210 квадратних километара, што надмашује површину појединих европских вишемилионских престоница.
– Да су пилотска истраживања обављена под руководством антрополога др Виде Бродар 1964. године, донела стравичне резултате, јер је тада на једном кубном метру ископане сонде у просеку откривено 22 убијених људи (21, 207). Ова невероватна „густина становништва“ у подземној јасеновачкој метрополи постигнута је захваљујући нарочитој усташкој техници сабијања и до хиљаду живих људи у стојећем ставу унутар дугуљастих јама дубоких од 2-3 метра, које би џелати потом одозго усмрћивали снажним ударцима дрвеним маљевима у теме, након чега су телеса мученика заливана живим кречом, затрпавана земљом и равната ваљком (10, 308). Вида Бродар сведочи да су у околини Јасеновца постојале многе необележене масовне гробнице на које су им тада указивали мештани, а које су могле да се распознају једино по рељефним облицима и увалама у земљишту. У њеном тиму био је присутан и антрополог др Србољуб Живановић који је разматрајући тадашња али и ранија истраживања стручњака за судску медицину, проценио да се на подручју главног логора и његовог поткампа Градишка може налазити између 700 и 730 хиљада жртава. (10, 319)
– Да нас владика Атанасије Јевтић подсећа и на друга недовршена истраживање, попут оног које је обављено 1961. годину у Градини, где је стручни тим на основу геометарских испитивања и густина самих гробница, узимајући у обзир и сведочанства преживелих логораша, донео грубу процену од 350-400 хиљада жртви страдалих само у овом поткампу. (10, 309) Такође и на истраживачки подухват из 1977. када је за само годину дана откривено чак 117 нових масовних гробница, међу којима и она близу села Млаке где је уз помоћ армијске опреме и ултравиолетних зрака, утврђено да се у њој налазе земни остаци између 12 и 16 хиљада жена, што је чини највећом масовном женском гробницом из Другог светског рата у целој Европи (10, 16). Владика подсећа и на фотограмеријска авионска снимања из 1984. која су потврдила „постојање многих само претпостављаних а досад непознатих масовних гробница, са људским костима и лобањама и различитим предметима убијених жртава, као и траговима креча којим су усташе посипале лешеве у гробницама“ (10, 17)...
– Да грубе антрополошке процене нипошто не могу бити коначне јер је огроман број логораша заувек ишчезао у ватри и пепелу, такође и у таласима Саве која је и сама услед суша 1985. и 1989. године откривала нове масовне гробнице у свом кориту (10, 17). Ова река је током рата по сведочанству очевидаца, данима, месецима и годинама носила на стотине људи, читава племена и породице, чак и свадбене поворке са младом и младожењом у свадбеном руху, окићеним сватовима и кумовима, често међусобно повезаних жицом и таблама на којима би стајао усташки поздрав „Путује у Београд“. Сава је прогутала незнани број јасеновачких жртви да би се тек део њих насукао на обалу или на испречене препреке, попут срушеног железничког моста на Сењаку где се 1944. сакупило више хиљаде лешева. Неке од страдалника Београђани су чамцима захватали и извлачили на копно, сахрањивали на Ратном острву испод калемегданске тврђаве или на Новом гробљу, где и данас почивају. (10, 168 и 324-326)
– Да је Јасеновац јако брзо попунио своје капацитете, превазишао своју првобитну сабирну улогу и трансформисао се у „проточни“ логор у коме често није било дужег задржавања, због чега и Гидеон Грајф пише да велики број јасеновачких мученика никада „није ни прошао кроз логорске капије – уместо тога, били су директно одвођени на погубљење“ (9, 31). Зависно од организације самих логорских власти и на основу правца из кога су жртве пристизале, многе жртве су одвођене право у Саву или у неку од масовних гробница Градине, Уштице, кречане код Босанске Дубице, крај самих саобраћајница. Много мученика је страдало и у самим вагонима усред врућине и глади, попут оне трагедије о којој сведочи преживели логораш др Никола Николић: „Нијемци из свог логора у Земуну дотјерали 5.000 Срба из околине Козаре, у 79 вагона, затворивши их у дане највеће жеге без воде, да их предају усташама у Јасеновачки логор на ликвидацију. Од тих пет тисућа дошло је 70% мртвих, већ умрлих од жеге.“ (28, 35)
– Да због ових убрзаних и стихијских егзекуција на огромној и несагледивој површини логорског комплекса, сами логораши у појединим логорским јединицима нису могли имати тачан увид у обим самих ликвидација, чак ни у оним случајевима када су у логору боравили од самог оснивања до последњег пробоја, попут загребачког Јеврејина Јулиа Бинга који каже: „Ја не могу тачно рећи, колики је број жртава које су ликвидиране у Јасеновцу, али вјерујем да се тај број креће можда и до милијон и пол људи. Тачан број не могу казати зато јер су многи људи ликвидирани одмах при доласку, а да нису уопће размјештавани у логор, и ми смо само сутрадан могли видјети њихове ствари и знали смо, да су такови заточеници одмах ликвидирани. Исто тако многи одвођени на рад, гдје су ликвидирани и нису се повратили назад.“ (10, 276) Да због те чињенице треба са резервом примати сведочанства чак и оних логораша који из улоге очевидаца износе екстремне дневне, недељне или месечне процене, попут Јеврејина Алберта Маестра који тврди да су усташе само у једном дану на обали Саве погубиле 1500 људи (34); сведочанство седмочлане групе логораша која пред Земаљском комисијом Хрватске 1945. каже да су усташе у једном дану 1942. на Градини ликвидирале групу од око 8.000 сељака из Славоније (33); др Николе Николића који тврди да је крајем 1942. у Јабланици преко Саве, на босанској страни за осам дана ликвидирано 12 хиљада људи (28, 35); Јеврејина Јакова Атијаса који каже да је при тешком физичком раду на насипима дневно страдало „двеста до триста заточеника“ (34); логораша Адолфа Фридриха који тврди да су усташе пред крај рата одводиле у Градину „сваки дан по 500, 600 и више, свезане зарђалом жицом, где су их дању и ноћу клалу, или убијали маљем, а онда још и полуживе бацали на хрпе, полијевали нафтом и палили скупа са каменим уљем у јамама“ (34); логораша Брејер Отоа о групи од 700-800 Срба из околине Окућана која је у августу 1944. године у једном дану ликвидирана на обали Саве (33); логораша Лазара Јакова који на основу усменог сведочанства логораша Владе Борнемиса, запошљеног у логорској канцеларији, тврди да је за непуна два месеца, од 1. новембра до 23. децембра 1944. године ликвидирано 12.700 људи (10, 263)...
– Да су усташе у Јасеновцу организовале наградна такмичења у клању попут оног које се збило крајем августа 1942. године, када је по сведочанству преживелих пред такмичаре изведено „не мање од две-три хиљаде“, од којих је првопласирани Перо Брзица те ноћи погубио 1.360 жртава, док је другопасирани Жиле Фригановић погубио њих 1.100 за само неколико сати, одједном заставши тада јер га је пресекао поглед светог старца Вукашина (28, 34) Да је логораше сем суманутих и крвожедних усташа косила и епидемија дизентерије, трбушног и пегавог тифуса, хладноћа и упала плућа, глад и жеђ којима су често били излагани, тешка психичка обољења услед језивог страха или крајњег очаја, због којих су и самоубиства била свакодневна појава. Да су усташе повремено „чистиле“ логор од болесних и радно неспособних, баш као у поноћи између 6. и 7. септембра 1942. када су по сведочанству др. Николе Николића извели све болеснике из „људоловке“ и „у тили час“ ликвидирали „двије тисуће“ немоћних. (28, 34). Да је цигларска пећ могла за једну ноћ да сагори до 600 људи, а плинска комора у трену циклоном гушила 500 детета са Козаре (10, 92 и 274), да је при покушајима пробоја логора гинуло и по хиљаду заточеника (10, 15)...
– Да Гидеон Грајф при свом исцрпном поређење Јасеновца и Аушвица, где је страдало више од милион људи, налази мноштво сличности између ова два „краљевства патње, дехуманизације и смрти“, у погледу развоја и устројства самих логора, појединих техника убијања, става злочинаца према логорашима, напомињући да је Јасеновац радио знатно дуже од Аушвица, да су тамо његови сународници Јевреји унавелико ликвидирани у време када главни логор смрти у Пољској још увек није био оформљен, да су и на самом крају Другог светског рата у Јасеновцу вршене свакодневне егзекуције чак три месеца дуже, у доба када је Аушвиц већ био ослобођен. И оно што је најважније, Грајф константује да се разлике у менталитету и психологији самих злочинаца, техничка и административна супериорност Немаца у односу на Хрвате, није одражавала на коначну ефикасност самих логора: „Када се упореде Аушвиц и Јасеновац, могло би се рећи да је Аушвиц припадао 20. веку, док нас Јасеновац подсећа на инквизицију из 16. века, која је примењивала примитивне методе мучења и убијања. Нажалост, те примитивне методе нису биле мање ефикасне од немачких.“ (9, 18-33) Онда се чини да је и данас итекако научно основана и могућа та још увек владајућа процена од 600 или 700 хиљада страдалих у централном логору и његовим бројним поткамповима, на обали Саве и свим осталим знаним и незаним масовним стратиштима, за четири године рада усташке фабрике смрти у којој је по сведочанству логораша „масовно убијање свакодневна и сваконоћна појава“, у коме дневно „стотине и хиљаде иду у смрт без престанка“ (21, 59).
Онда и Ћулибрков сценски и реторички покушај негације ове владајуће процене постаје крајње неубедљив и малициозан, брзоплет и острашћен, управо квазинаучан, баш као и његов покушај да своју бизарну тезу о Брозовом вишеструком умножавању хрватских злочина у Јасеновцу пред међународном заједницом, пласира широј јавности као неко прворазредно научно откриће, „прецизну информацију“ и најсвежије „стање науке“.
...
У Ћулибрку не само да нема интелектуалног и духовног смирења пред струком и науком, научним радом и научном истином, а које он тек само тако дирљиво, у некој тобож светачкој нишчети исповеда у медијима, говорећи о себи како је нестручан и некомпентентан, како нема моралног права да износи процене јер се никада није бави истраживањем јасеновачких жртава, како ми из Цркве на челу са њим „требамо“ и „морамо“ да оставимо научнике да несметано и независно раде свој посао, без икаквих рокова и уцена, задатих циљева – већ сасвим супротно, у њему има охолог и надчовечанског порива да саму науку узурпира и контролише, усмерава ка својим политичким или верским, квазимесијанским или криптоунијатским циљевима, баш онако како то чине бискупи у узурпираној ватиканској ризници знања, којој ни данас није могуће слободно и целовито приступити. Ћулибрк не обавештава тек само нас лаике да ће у будућим енциклопедијама, које се унавелико припремају, научна процена укупног броја јасеновачких жртви бити двоструко или троструко нижа од владајуће – он то говори и професору Крестићу, Димићу, Дулићу, Грајфу, Жутићу и свим оним врхунским историчарима и истраживачима, академицима и универзитетским професорима који поратну процену од 600 или 700 хиљада помињу у својим радовима као научно вероватну, потенцијално тачну. Владика Ћулибрк обавештава и њих да је изузетно упућен у „стање науке“, да поседује „прецизне информације“ које ће ускоро постати владајуће, без обзира да ли су они са тиме сагласни. Он овим експертима заправо презентује једну Нову научну стварност која долази и која већ одважно наступа, којој они могу тек само да се прилагоде, покоре и поклоне, јер ће у противном бити одбачени, као превазиђени и конзервативни, национално острашћени, свакако безвредни и непотребни. Зато нимало не чуди што се многа њихова имена налазе и међу потписницима Апела упућеног врху Српске Православне Цркве 2019, у коме је изражена колективна забринутост због Ћулибрковог охолог дивљаштва и разбојништва у свету науке:
„Пишемо дубоко узнемирени покушајима ревизије историје страдања српског народа у клеронацистичкој НДХ и свесног потпуно неутемељеног смањивања броја жртава како у злогласном концентрационом логору Јасеновац, тако и у целој НДХ. Оно што посебно узнемирава све нас јесте чињеница да се `Туђмановој историографији` последњих година све више и све гласније придружује и владика славонски Јован (Ћулибрк). И не само неутемељеном одбраном Степинца (узгред, потпуно раскринканом), него и узнемирујућом ревизијом о питању броја жртава у Јасеновцу. Владика Јован и представници Музеја жртава геноцида из Београда на челу са Вељком Ђурићем Мишином (чија директорска фотеља директно зависи управо од владике Јована као председника Управног одбора Музеја) игноришу налазе статистичара, официра и обавештајаца из Словеније, Немачке, Италије и Хрватске, иако је, на пример, познато да су веома тачни и прецизни извештаји које су Немачки обавештајци и официри слали Хитлеру и својим надређеним. Они игноришу рад десетина комисија, конференција, истраживача, сада већ и таквих какав је Гидеон Грајф, главни истраживач Института за холокауст `Шем олам` у Израелу, који је приредио студију `Јасеновац, Аушвиц Балкана`. На званичном интернет сајту Музеја жртава геноцида, отворено се оспорава и омаловажава дугогодишњи рад и вређа личност покојних др Ђуре Затезала и Милана Булајића, оснивача Музеја. На истом сајту објављена је вест да ће 21. октобра 2019. године у Народној библиотеци Србије бити одржана промоција књиге о броју жртава геноцида у којој се најављују `нове методе истраживања`. Имајући у виду да промоцију књиге организује поменути музеј на челу са својим директором Вељком Ђурићем, а на основу његових изјава последњих година, често у заједничким наступима са владиком Јованом, постоји оправдана бојазан да се ради о скретању пажње јавности да број јасеновачких жртава ни приближно није онолики колико је, на темељу многих изворних података и научних радова, званично утврђено. Нажалост, директор Музеја увелико образује и промовише младе историчаре запослене у установи којој је на челу, који скоро листом имају чак и отворенији и агресивнији став у прилог туђмановске историографије. По њима, Пицилијеве пећи нису биле `праве`, па тиме ни ефикасне (?), у НДХ нису постојали логори за децу, већ су то била прихватилишта, Јасеновац је био радни логор, у Јасеновцу је убијено 10.000 – 130.000 жртава а у Јадовну 16.000 и томе слично... Како се епископ Јован наметнуо СПЦ и влади Србије као `стручњак` за холокауст нама није познато, али нам је познато да се тај владика није бавио никаквим озбиљнијим научним истраживањем јасеновачких жртава. Познато нам је да он није написао ни један рад о хрватском геноциду, осим што је направио неку библиографију о тој тематици. Он простим логицирањем драматично смањује број жртава и приближава се цифри на којој инсистирају Туђман и његови политички наследници. Неразумљива нам је одлука наших црквених и световних власти да једној особи, повери челне функције у готово свим институцијама у чијој компетенцији је култура сећања и памћења на Покољ, геноцид почињен над Србима од стране Независне државе Хрватске. Осим што се на подручју његове свештене епископије налази већи део јасеновачког логорског система, Владика Јован се поред већ поменутих функција налази и на челу Комисије за уређење Старог сајмишта, председник је Одбора за Јасеновац и остала стратишта САС СПЦ, главни је координатор за сарадњу Војног архива Србије и Јад Вашема, члан је комисије за оцену лика и дела Алојзија Степинца. Са великом забринутошћу казујемо и да су овакве тврдње у супротности са политиком државе Србије која се бори против покушаја Републике Хрватске да умањи број жртава у Јасеновцу и овај логор ужаса прогласи за `радни логор` у коме су наводно комунисти убијали Хрвате. Драматично смањивање броја Јасеновачких новомученика, дакле званично канонизованих од стране наше свете Цркве, представља неку врсту поновног убиства тих мученика, па због тога апелујемо на Вас као на озбиљне људе и пастире нашег многострадалног рода, да сугеришете и утичете на епископа Јована да се окане ревизије историје и окрене истинском пастирском раду, а проучавање историје да остави историчарима. У противном, ако он настави без озбиљнијих научно утврђених доказа да смањује српске жртве пострадале у време НДХ нанеће велику штету не само нашој Цркви и држави већ и читавом српском народу.“ (21, 95)
Зато нимало не чуди и то што једна од њих, професор историје на Филозофском факултету у Београду и дописни члан САНУ, др Мира Радојевић, новембра 2021. устаје у заштиту научне етике и истине, сопствене професије, упозоравајући да Ћулибрк у „процесу радикалног умањивања броја жртава Јасеновца улаже огромну енергију и презриво одбацује другачије тврдње српских историчара“, софистицирано заступајући и бранећи неоусташко, фарисејски чистуначко становиште по коме број реалних јасеновачких жртава „може садржавати само оне страдалнике који су утврђени именом и презименом“. Она скреће пажњу и да Ћулибрк септембра те 2021. организује у својој Епархији квазинаучни скуп на коме тобож окупља „водеће стручњаке за холокауст и геноцид у НДХ из Србије, региона и читавог света“, а где заправо међу присутнима нема нити једног научног званичника из Србије, нити једног од неколико десетина историчара који се истраживачки баве или предају историју Другог светског рата – али зато има хрватских ревизиониста и контроверзног немачког историчара Александра Корба, прослављеног негатора усташког геноцида. Др Мира Радојевић упозорава и на чињеницу да код хрватских публициста и римокатоличких стручњака влада право усхићење зато што Српска Православна Црква у лицу владике Ћулибрка „даје тако вриједан допринос повијесној истини“, добро схватајући да је „наступило вријеме озбиљног повијесног рада и темељитог екуменског напредовања“, у коме се „српска бројка од 700 хиљада убијених у Јасеновцу“ вреднује као неморална, а што за сада једино Ћулибрк, као одважни носилац те нове научне и религионе збиље, има храбрости да призна пред српском јавношћу. (27)
Тиме долазимо и до духовне суштине и коначног религиозног циља Ћулибрковог квазинаучног авантуризма, уједно и до још једне потврде оправданости наше почетне сумње у Ћулибркову православну црквеност, у његово духовно присуство у органској Цркви Христовој које подразумева и саборност са овде живим и надвремено пристутним српским новомученицима, било покајанима грешницима било прослављеним светитељима, владикама и свештеницима, монасима и младенцима, дјевама и матерама, младићима и очевима, старцима и старицама, којима су тачна имена и укупан број записани у Књигу живота, као мили и важни Тросунчаном Богу, због чега владајуће процене о страдалима једнако треба чувати, док год су оне научно основане, ако је нужно и до оног незалазног Дана када ће све већ бити савршено јасно и познато.
Да је заиста духовно присутан у православној Цркви, владика Јован Ћулибрк би данас био у благодатном загрљају са српским новомученицима пострадалим у НДХ, па самим тим и неустрашиви чувар њиховог Светог Житија, њихових личности и мученичких судбина, од оних дрских хрватских неоусташа и домаћих аутошовиниста који њихово Житије релативизују и скрнаве, сводећи га на угодне боравке у „радним логорима“, „сигурним кућама“ и љупким „прихватилиштима“. Ћулибрк тада засигурно не би брзоплето журио да и сам ово Житије квантитативно релативизује и поништава, већ би похитао да га целоме свету објављује као благовест о Распећу и Васкрсењу, по завештању Светог владике Николаја: „Шта треба Срби да чине? Прво да се не свете. Јер ко се свети тај се не посвети. Него да оставе освету Богу, који је заповедио људима пре Христа: `Не свети се, моја је освета`. Друго, да јављају свету и објављују сва грозна недела најновије инквизиције над српским народом, да опомињу народе широм света, хришћанске и нехришћанске, да буду на опрезу за себе, јер се и њима може догодити што се догодило народу Српском. Треће, да се диче и поносе са својим 700.000 Мученика за Христа, да им зидају храмове на местима њиховог мучења, над њиховим гробницама и над тако званим Псећим пећинама, која ће се звати Свете Пећине, и свуда по свету.“ (10, 336)
Занимљиво је да се Ћулибрк често позива управо на ово Николајево завештање (14), али га интерпретира у некој сопственој прочишћеној хипи верзији, не спомињући ни те Николајеве „неморалне српске бројке“, ни верски и инквизиторски карактер усташког прогона, нити Николајев позив на опрез због прескупо плаћеног југословенства, нити саме мучитеље нити сама мучеништва, као основни садржај јасеновачког Житија, као драгоцени пример подвига непоколебљиве вере и љубави, наде у загробни живот и свеоште Васкрсење.
Осим што исправља и поучава српске научнике, Ћулибрк исправља и поучава и српске свеце, учећи тако и Николаја и све нас вернике неком мирољубивијем, радоснијем, невинијем и небескијем прослављању јасеновачких новомученика, у коме нема „морбидних перспектива“ (14). Тако се богослужења, стихире и тропари посвећени свецима без лица и судбина, претварају у сентименталне блуз тугованке и хвалоспевне „tribute tо“ концерте – у езотерична заједничарења са неком безличном и аморфном јасеновачком жртвом, која васкрсава и сублимира у свештену идеју о уједињењу свих југословенских католика и православаца. А то нипошто не може бити Никалејев аманет, нити православно поштовање светих мученика – већ једино Ћулибркова заблуда, унијатски југословенски месијанизам, уображен и илузоран, који ће пре или касније бити разобличен и поражен, не од нас грешних и бедних пискарала, већ од самих светих новомученика српских, опет и опет, по завештању Светог владике Николаја:
„Страдалници нови под хумкама влажним,
Победа је ваша над хришћанством лажним“ (35)
ЋУЛИБРК И ЊЕГОВ „ВЕЛИКИ ОТАЦ И ПАСТИР ЦРКВЕ“ ИЗ ВАТИКАНА
Сада већ бива очигледно да је Ћулибрк успоставио духовно јединство са римокатоличком верском заједницом – не само зато јер му је прече и милије да буде у једномислију са острашћеним римокатоличким ревизионистима неголи са трезвеним српским или хрватским научницима – већ и зато што он ове 2023. активно учествује у римокатоличким религиозним обредима, исповедајући на њима папу Бенедикта за „великог Оца и Пастира Цркве“ (6). Владика Ћулибрк тиме пркоси патријарху Павлу који се у своје доба није одазвао позиву тадашњег папе на заједничку молитву у италијанском граду Асизују, већ је тек накнадно послао двојицу епископа у Ватикан једино на братски разговор, јер „постоји канонски пропис“, говорио је овај не случајно омиљени српски патријарх те 1993. године, „да се са неправославном браћом не можемо заједнички молити, јер би то значило да смо већ у јединству, у коме, ипак, нисмо“. (46) Ћулибрк тиме објављује да су Ватикан и његови верски поглавари живо присутни у његовој црквеној стварности, и сасвим је небитно да ли они овде имају првенствену или сестринску улогу „гране“ или „плућног крила“ – у тој области Ћулибркове црквености Христос није Глава своме Телу, нити Првосвештеник своје јединствене и недељиве органске Цркве.
Изговарајући своје криптоунијатско Вјерују у слатиначкој богомољи, Ћулибрк заправо исповеда и верује да божанске енергије испуњавају и освештавају једну црквену заједницу чије начело није Богочовек већ човек, која није христоцентрична већ антропоцентрична – што је већ област хуманизма, тачније неопаганског човекобоштва, област одрицања и негације Христа као вечног Првојерарха који кроз Духа Светога у Сабору грешних али правоверних јерарха живо управља својом неуништивом Црквом, као својим Телом или Невестом. Ћулибрк тиме залази и у област исповедања Филиоквеа, што је по Ави Јустину и свима Светима: област измене Символа вере које је забрањено и осуђено на Трећем васељенском Сабору, област уништавања хришћанског појма о Богу, нарушавања Божанског јединства и поретка, ипостасних својстава Божанских Лица, област завођења опасне, јеретичке субординације међу пресветим Лицима (36).
Да овде није реч о неком тек само учтивом, куртоазном и церемонијалном изражавању, видљиво је и из осталих, нижих црквених питања која раздвајају Цркву и Ватикан, а у којима Ћулибрк доследно заступа оно острашћено, квазинаучно и криптоунијатско становише, на рачун научног и светоотачког. Тако на молбу новинара Недељника 2015. да протумачи тврдњу свог цењеног папе Бенедикта о Степинцу као ратном „браниоцу Јевреја, православних и свих прогањаних“ – што је важна конструкција у романтизованој римокатоличкој повести о неком тобож дубоком расколу и непомирљивом сукобу између филантропа Степинца и мизантропа Павелића – Ћулибрк одговара својим саглашавајућим и допуњавајућим поређењем усташког надбискупа са српским патријархом Павлом, апсолутно одбацујући „комунистичке оптужбе“ као било какво могуће полазиште за објективан суд о Степинцу, иако савремна наука уз мноштво чињеница доказује да је Брозов режим био више него благ и правичан када је те 1946. године Степинца осудио: 1) због колаборације са усташком диктатуром од априла 1941. до априла 1945, а која је на овом суду доказана бискуповим изјавама и декларацијама из тих година, као и написима католичке штампе, проусташким деловањем разних католичких организација, многим верским свечаностима одржаним у прилог режиму. 2) због његове директне одговорности за организовање и спровођење масовног прекрштавања православних Срба, које је обављано под присилом и претњом ликвидације. 3) због његове посредне одговорности за сам крвави геноцид над Србима, Јеврејима и Ромима, јер је током рата био и у чину „апостолског војног намесника Усташких оружаних снага“, скупа са својим војним свештеницима капеланима, активним усташким духовницима. 4) због непредузимања никавих радикалних мера против оних клирика који су инспирисали или лично учествовали у усташким покољима. 5) због намере да сачува усташки режим у последњој фази Павелићеве диктатуре, када је у згради његове надбискупије скриван Архив Министарства унутрашњих послова НДХ и Павелићеве Префектуре. 6) због учешћа у субверзивној поратној делатности, покушају организовања усташког преврата, у коме су били активни и његови „Крижари“ (30, 234):
„Мислим да ћемо сви ми морати да добрано одвагнемо сваку реч, прошлу и будућу, у погледу Степинца. Оно око чега ћемо се сигурно сложити то је да комунистички процес и комунистичка оптужба не могу да представљају полазиште за разговор о Степинцу. На том процесу и уопште пред комунистима он је показао храброст, и несумњиво је да је тај елеменат исповедништва пресудан у процесу беатификације и канонизације. Но, управо одатле полазе и они који Степинцу приговарају да исту храброст није показао и пред Павелићем када је требало осудити и спречити усташка злодела. Но, ништа није једноставно: замислите да су и Степинцу и Патријарху Павлу усташе убиле брата – Павлов брат Душан је погинуо у партизанима у Сирачу 1942, а Степинчевог брата Мију су одвели и убили наредне, 1943. године.“ (7) Ако неко добрано одвагава сваку своју мисао и реч у српској науци, стрепећи да се не огреши о истину као начело научне свести и савести, онда је то академик и историчар Љубодраг Димић, који на позив СПЦ учествује као гост-експерт у мешовитој православно-католичкој (српско-хрватској) комисији, а која је заједнички разматрала улогу Степинца у НДХ окончавши свој рад 2017. године, по Димићевим речима, убедљивим тријумфом струке и науке „над настојањима да се историја тумачи с позиције нације, вере и политике“. Димић је потом у краћим цртама информисао домаћу јавност да национална и верска острашћеност тада није успела да поколеба непобитне аргументе које пружа историографска грађа, па тако ни чињеницу да је једно од најважнијих упоришта НДХ била „подршка коју је тој држави пружала Римокатоличка црква“, да је она партиципирала у усташкој власти, и да је улога самог Степинца у рађању ове геноцидне државе била значајна и већ очигледна од јуна 1939. године, у догађајима које је и он сам организовао а који су имали карактер милитантног римокатоличког клерикализма, у његовим тадашњим јавним изјавама и личним записима где изражава, сем националног и религиозног фанатизма, такође и отворени презир ка Српској Православној Цркви и православним Србима, као дивљим агресорима и прозелитима који хрватски животни простор физички и духовно узурпирају, „бизантирају“ и „балканизују“, „србизују“, „бољшевизирају“, обележавајући окупирана поднебља новоизграђеним православним храмом као „граничним каменом“. Димић нас информише и да је Степинац још у Краљевини Југославији решење српског питања видео искључиво у покрштавању, верујући да једино ватиканизација може ово дивље и заостало, анархично и проблематично балканско племе обуздати и укротити, коначно цивилизовати и еманциповати – да би на сам дан антифашистичког пуча 27. марта 1941. у Београду, записао „да су Срби и Хрвати два свијета која се никада неће ујединити, док је један од њих у животу“, да је „шизма“ (тј. православље) „највеће проклетство Европе“. Професор Димић нам открива и да се у предвечерје светског рата Степинац често састајао са будућим усташким државницима, такође и са својим високо рангираним свештеницима у циљу рушења Југославије, нипошто не корећи нити кажњавајући оне своје клирике који се већ унавелико декларишу као „заклете усташе“, који распирују верски и националистички радикализам, организују проусташку делатност унутар својих жупних дворова или самостана. (37) Професор Димић домаћу јавност обавештава и да је сам чин покатоличавања око 250 хиљада православних Срба у НДХ, по Резолуцији Генералне скупштине ОУН, облик геноцида у коме су усташке власти имале безрезервну подршку Римокатоличке цркве у НДХ, Свете конгрегације за Источну цркву и самог папе Пија XII, а где се прибегавало не само претњама смрћу или прогоном, већ и креирању историографских фалсификата, убеђивању већ уцењених и застрашених Срба да су њихови давни преци били римокатолици, насилно преведени у Православље (9, 48). Професор Димић се у јавности осврће и на случај Степинчевих „часних сестара“ у улози злотовора и убица српске деце у логорима Јастребарско и Сиску, реагујући на срамни апел хрватских бискупа који су упутили свој јавни протест врху СПЦ због наше канонизације ових јастребарских младенаца у свете православне новомученике, рушећи конкретним научним чињеницама њихов мит о овим логорима као прихватилиштима у којима се тобож нежно бринуло о ратним сирочићима. (22)
Владика Ћулибрк је тада и сам био присутан у раду мешовите комисије, те се поставља питање зашто и он, сада већ поучен и информисан од самих експерата, није објавио ову благовест о тријумфу науке над острашћеним тумачењима историје, као члан овог тела али и вишеструки представник СПЦ за питања геноцида у Другом светском рату – нарочито зато јер је пар година раније јавно поткрепио Бенедиктову романтизовану историографију о Степинцу својим поређењем усташког надбискупа са патријархом Павлом, које није тек само неумесно већ и нетачно, јер Мију Степинца нису „убиле усташе“, него припадници немачких оружаних снага у пограничном Крашићу, што нам открива језуита Владимир Хорват, који много прецизније и објективније расуђује о свом вољеном надбискупу од самог владике Ћулибрка. (38)
Осим што је својим контроверзним поређењем и острашћеном интерпретацијом постао већи језуит од самих језуита, Ћулибрк је постао и већи Хрват од оних трезвених и истинољубивих хрватских историчара на које нас упућује професор др Мира Радојевић, а који се нипошто не би сложили са њим у тврдњи да комунистичке оптужбе не могу представљати полазиште за разговор о Степинцу: „Није спорно да историчари са критичном резервом узимају у разматрање бројне послератне судске пресуде, али не могу као научно релевантан аргумент прихватити изјаву епископа Јована да су надбискупу Степинцу `судили комунисти`, а још мање да између патријарха Павла и њега може бити било какве сличности, проистекле из чињенице да су обојици браћу убиле усташе. Јер о надбискуповој подршци усташама постоји мноштво поузданих историјских извора, који поништавају све сумње у идеолошку необјективност `комунистичког суда`. Штавише, о томе се говори и у ово време снажних ревизионистичких заокрета, не искључујући део хрватске историографије. По опрезном мишљењу Драга Пилсела, на пример, не може се порећи да је надбискуп Степинац био `фасциниран чињеницом да је хрватска држава основана`, те да је сматрао `да је треба апсолутно подржавати без обзира на расистички карактер њених темеља`. Неупоредиво конкретнији, Хрвоје Класић је цитирао делове писама које је надбискуп Степинац упућивао папи Пију XII, молећи га да призна и помогне НДХ. `На крају, потпуно искрен`, написао је у једном од њих, `могу примијетити да у круговима власти постоји најбоља жеља да се Хрватска претвори у католичку земљу. Ратни министар [Славко Кватерник] ми је апсолутно гарантирао: или ће Хрватска бити католичка земља, или нека нестане.` Завршавајући то писмо, надбискуп је закључио: `Жеља оних који тренутно владају Хрватском да спроведу у дјело учење Католичке цркве ставља нам обавезу да им помогнемо и да их подржимо са свом лојалношћу и снагом којом располажемо.` Подједнако одређен, надбискуп Степинац, који је Србе уобичајено називао православним шизматицима, био је и у једном доцнијем писму, истичући: `Не сумњам Свети Оче да се овдје води очајна борба на живот или смрт између шизме која је представљена у српству и католичанства представљеног у Хрватима.` На темељу таквих, као и других сличних историјских извора, тешко је разумети упорност владике Јована да се супротставља свима који надбискупа Степинца не одвајају од усташког режима.“ (27)
Упорност владике Ћулибрка постаје разумљива једино ако се сагледа из његове квазиавангардне и квазиелитистичке криптоунијатске збиље, у којој се раскол између Цркве и Ватикана не превазилази научном и теолошком истином, већ вештином и сентиментом, љубазним и пријатним хуманистичким опортунизмом, окретним дипломатским балансирањем и жонглирањем, потискивањем и маргинализовањем правих речи и историјских увида, што све скупа ствара апсурде и парадоксе из којих Ћулибрк и не покушава да изађе, већ управо на њима заснива неку своју мистичну и недокучиву, политички и верски коректну и хармоничну постмодернистичку стварност. Духовно посматрано, Ћулибрк тиме одступа од одважне и подвижне свеоотачке гносеологије у којој је Истина сам Тросунчани Бог, а примиче се езотеричном кабалистичком мистицизму, где све остаје субверзивно, загонетно и конспиративно, где ишчезавају границе између истине и лажи, светлости и таме, добра и зла.
У Ћулибрковој постмодернистичкој стварности научна и онтолошка истина као да не постоји, већ егзистирају тек само различити национални или верски наративи, који су по својој суштини илузорни и варљиви, еволуцијом надиђени, притом и међусобно неспојиви, болни и трагични по нашу личну и колективну самосвест, по наша још увек жива конфесионална или племенска осећања, по мир и стабилност у региону. Зато са њима треба пажљиво и окретно маневрисати, све док људи и сами не еволуирају до спознаје да нека општа и универзална, апсолутна и божанска истина заправо не егзистира, да истину сам човек креира и моделира по сопственим импресијама и идеалима, визијама и концептима саборности, као једино разумно и стваралачко биће, као једини истиноносац на овој планети и у свим универзумима.
Зато Ћулибрк у својој човекоцентричној и човекоугодничкој жељи да „испоштује“ наративе свих регионалних верских центара моћи, на једном месту каже да је НДХ био Хитлеров „сателит par excellence“, држава „у којој је католицизам био основа владајуће тоталитарне идеологије и у којој је клер уживао посебна права и утицај“ (7). Међутим, када неко од савремених научника сасвим аргументовано покуша да изведе логичну синтезу из ове Ћулибркове константације, разматрајући високе римокатоличке клирике као стожере владајуће усташке идеологије, као инспираторе или реализаторе геноцида над православним Србима – Ћулибрк покреће свој театар апсурда у коме такве оптужбе доводи директно у контекст са „комунистичким судом“, посредно спочитавајући тим научницима потиснути неокомунизам, антицрквену и богоборну острашћеност, не либећи се притом и да креира мит о некој духовној и судбинској сличности надбискупа Степинца и патријарха Павла, стварајући једну бизарну историјску збиљу у којој је Степинац са својим клирицима био истовремено и привилегован и злостављан, и утицајан и уцењен, готово отет и заточен у својој сопственој, изразито римокатоличкој држави.
Зато Ћулибрк на једном месту истиче да је у дијалогу СПЦ са Ватиканом још увек кључна и пресудна књига Magnum Crimen из 1948. године, врсног хрватског историчара и некадашњег научног сарадника Ватиканског архива др Виктора Новака, који овде уз мноштво чињеница доказује да је геноцид у НДХ имао карактер верске инквизиције – док истовремено сетно константује како у овом делу постоји „антикатолички набој“, како оно „добија издање за издањем“ без „научне и трезвене анализе“ која никако да стигне са католичке стране, која очигледно недостаје (7). Ћулибрк заправо тек саме декларативно афирмише Новакову научну верзију историје, док у својим јавним наступима много ефикасније позиционира ону супротну, романсирану и квазинаучну у којој је више него очевидан римокатолички набој, у којој Ватикан и Степинац суптилно ишчезавају из усташког геноцида, а коју годину дана пре Новаковог дела у јавност пласира језуита Фјорело Кавали, представљајући Степинца те 1947. као „племениту надбискупску фигуру, која је жртва политичке и вјерске мржње једног режима“ и „комунистичког прогона“ (30, 241) – што је до наших дана нарасло до религиозне бајке о оклеветаном свецу који је у младости био солунски добровољац и ватрени поборник југословенског братства и јединства, а таком Другог светског рата глас вапијућег у пустињи једне геноцидне државе, прагматични филантроп који је прихватио колаборацију са усташким властима једино из огњене жеље да заступа и спасава страдалнике свих нација и вероисповести, без икакавог интереса, свестан да га због ове незахвалне жртве чека крст поратне поруге и страдања.
Зато Ћулибрк не дефинише ни сам процес насилне ватиканизације православних Срба као облик геноцида као што то чини професор Димић, нити као чин „покатоличивања и похрваћења“ који подразумева и стварања нових јањичара – будућих усташа, као што то пророчки константује Синод Српске Православне Цркве 1941. године: „Како видите, враћају се методе турског купљења јаничара. Али колико језовитије! У ствари, и после најпуније победе над зверовима, тешко је наћи начина по коме ће, после толико времена, несрећне мајке пронаћи и препознати своју децу. Што је горе од смрти, несрећне родитеље мучиће неизвесност јесу ли њихова одузета деца негде жива или нису, уколико, разуме се, и они сами (родитељи) не буду мртви". (10, 101). Јер се из Ћулибркове посмодернистичке перспективе овај процес и не може коначно сврстати у „Бљеском“ и „Олујом“ окончани геноцид, уз претходно покрштавање и јањичарење, зато што је сва та мучна историја превазиђена и залечена, зато што су и све те насилно растављене породице наново окупљене и орођене – у већ стасавајућој опортунистичкој црквеној унији која обухвата и Цариград и Ватикан, Београд и Загреб, у којој су сви фратри и монаси, жупници и свештеници, владике и бискупи, патријарси и папе, коначно измирени и збратимљени, као оци и пастири јединствене хришћанске заједнице.
То је разлог и због кога Ћулибрк свесно превиђа двоструке аршине Брозовог режима при суђењу једном римокатоличком и једном православном црквеном великодостојнику, попут епископа Варнава Настића који за разлику од Степинца током рата није пристао на колаборацију са нацифашистима, иако му је Павелић нудио положај епископа у ткз. „Хрватској Православној Цркви“, нити је током рата прекрштавао и посрбљавао застрашне, нити се нашао у чину врховног војног духовника неких од геноцидних хорди – али је зато на комунистичком суду због тобожње издаје и завере прошао много грђе од самог надбискупа, као понижени и злостављани, разодевени, ошишани и обријани робијаш у Сарајеву, Стоцу, Зеници и Сремској Митровицу, за разлику од Степинца коме је због реалне колаборације и завере, најпре учтиво нуђена могућност да напусти земљу, да би тек након његовог изричитог одбијања био смештен у затвору Лепоглава са статусом „ванредног заробљеника“, што је подразумевало поштеду од присилног рада и свих оних понижавања и физичких злостављања које доживљава српски епископ. И опет, комунисти су касније Варнави до краја загорчавали живот, спречавајући га да оде у САД, у којима је рођен, такође постоје назнаке да су га они коначно и отровали при једној зубарској интервенцији – док је надбискупу геноцида омогућено да остатак живота мирно проведе у свом родном Крашићу, где му и Иван Мештровић долази у посету са нарочитом Титовом дозволом, представљајући га потом у хрватској емиграцији као „мученика савјести“.
Ћулибрк нас заправо не позива да трезвено расуђујемо, анализирамо и одмеравамо своје мисли и изјаве о улози вишег и нижег ватиканског клира у НДХ, већ да бесловесно, из чистог опортунизма заједно са њиме екуменски ћутимо и жмуримо пред научним чињеницама које износе историчари, сведоци и истраживачи – да зуримо у његово криптоунијатско позориште апсурда које гледаоце држи у стању бескрајне дезорјентисаности и незнања, у коме суптилно ишчезавају научни докази и тврдње не само професора Димића, већ и свих осталих угледних академика и историчара, научника и истраживача, који потврђују и допуњују његове исказе:
– др Николе Жутића који широј јавности открива да се Степинац у солунске добровољце пријавио тек да би се ослободио италијанског заробљеништва, у које је доспео као аустроугарски солдат, да заправо никада није ни ратовао на страни Срба јер на Солунски фронт стиже децембра 1918, када је рат већ био окончан. Жутић каже и да је Степинчево илузорно добровољачко активирање касније пред краљем Александром искоришћено као кључни аргумент за добијање његовог пристанка да буде постављен за новог надбискупа, али и да је тада пред монархом заташкана важна чињеница да кандидат јесте штићеник језуита, што подразумева субверзивну антидржавну делатност у циљу успоставања римокатоличке теократије, као језуитског идеала. Жутић нарочиту пажњу посвећује чињеници да је млади надбискуп у међуратном периоду био духовни покровитељ „Католичке акције“, кровне хрватске клерикалне и прозелитске организације која под њим доживљава експанзију, а која је била у идеолошкој свези са италијанским фашизмом нарочито у својим омладинским огранцима –„Крижарима“ који су забрањивани због радикалног хрватског национализма и сепаратизма, потом и „Хрватским јунацима“, који су основани 1936. залагањем самог Степинца, као први легални клерофашистички облик организовања омладине, у усташко-франковачком духу. Жутић открива и да је Степинчева „Католичка акција“ са великим одушевљењем поздравила немачку окупацију Југославије и оснивање НДХ, препознајући у њој божанску промисао и коначно остварење свих римокатоличких прегнућа ка успостављању „Свете Хрватске“ („Crоatia sacra“). Да су римокатолички листови при рађању геноцидне државе позивали „Крижаре“ да буду на располагању усташама, као омладинци који су још у време Краљевине Југославије на својим зборовима урезивали у кори дрвећа „ЖАП“ као тајну скраћеницу од „Живио Анте Павелић“, певајући на вечерњим седењкама крај логорских ватри свом будућем поглавнику: „Врати се Анте, Хрватска те зове“ – што Степинчева младеж сада и чини, заузимајући важна места у Павелићевим структурама власти, војсци, полицији, државној пропаганди, логорима. Жутић напомиње да и сам Степинац тада већ јавно изражава своју пуну подршку Кватернику и Павелићу, док његови ђаци из Надбискупског богословског сјемениште у Загребу одржавају сталне контакте са поглавником, кличући му при својим званичним посетама: „Хваљен Исус!“ и „За дом спремни!“. Овај историчар нам открива и да је Степинац из Ватикана добио писано упутство о превођењу „несједињених“ у „праву веру“, да је лично именовао трочалну комисију бискупа задужену за обраћење Срба, да је у писму папи истицао као успех покатоличавање 240 хиљада Срба, да је пред ватиканским званичницима покривао усташки геноцид тврдњом да лажне и претеране вести о њему шири „србијанска пропаганда“, да је након пада геноцидне државе одобрио својим клирицима да скривају усташке архиве, опљачкане вредности и злато страдалих Срба и Јевреја... (39, стр. 19, 31-69)
– Др Владимира Умељића који свему додаје инквизиторски претеће предсказање које произноси увређени папа Пије XI након српског одбијања Конкордата 16. децембра 1937. године: „Доћи ће дан, када ће многи зажалити, јер нису прихватили великодушни благослов за своју земљу од Христовог заступника.“ Потом и историјску чињеницу да је у Степинчевој надбискупској резиденцији у Загребу септембра 1942. откривена спомен плоча на којој је стајало уклесано да су у овом здању поникли „корени усташког ослободилачког покрета“, да су у њему „основане прве усташке борбене групе“. Да је Андрија Артуковић на свом суђењу 1986. рекао да је сву одговорност за покатоличавање Срба и Јевреја препустио Степинцу „као светом човеку“. Да је надбискуп у овом процесу имао подршку ватиканског државничког изасланика у Загребу Марконеа, који је и сам Павелићу предочавао да се решење српског питања састоји у „лаганом и опрезном покатоличавању шизматика“, у „потпуном уништењу њихових цркви“. Умељић примећује и да Павелић 18. маја 1941. на молбу хрватских бискупа бива при¬мљен у аудијенцију код папе Пија ХII, само четири дана након што су његове оружане снаге поклале око 800 српских цивила у Глини. Он наводи и већ помињани извештај шефа полиције немачке Службе безбедности (СД) о 300 хиљада страдалих Срба од 17. фебруара 1942. године, где је наглашено да овај геноцид има снажан верски карактер и представља „борбу католичке цркве против православне цркве“, при чему је агресорска црква истовремено „форсирала усташке ужасе, јер се она при покатоличавању, служила усташама“. Умељић открива нашој широј јавности и да је Степинац током 1944. добио и поносно носио све до фебруара идуће 1945. највише усташко одликовање које му је уручено зато што је „као надбискуп раскринкавао непријатеље у земљи и иностранству“. Да се процес спашавања српске деце из логора смрти ради покатоличавања и хрватизације не може Степинцу урачунати као чин човекољубља, већ у најбољем случају као чин „селективног хуманизма“, јер је овде примарни циљ представљало увећавање „црквеног стада“ у оквиру једног актуелног „крсташког рата“ (39, стр. 15, 69-88)
– Историчара млађе генерације Александра Здјелара који нас информише и да је Степинац само два дана након доношења Законске одредбе о забрани ћирилице, 27. априла 1941. у банским дворима у Загребу дочекао Павелића који му обећава да ће истребити старокатоличку секту и да нимало неће бити толерантан ка Српској Православној Цркви – након чега надбискуп поглавнику жели Божји благослов у будућем раду те након састанка задовољно изјављује: „Ако тај човјек буде управљао Хрватском десет година како ми је проповиједао, Хрватска ће бити рај”. Да Степинац само дан након покоља две стотине Срба у околини Бјеловара, изражава своју охолу и саможиву радост због успостављања НДХ као „давно сањаном и прижељкиваном идеалу“, налазећи и религиозно покриће за своје нарцисоидно и надчовечанско усхићење: „Љубав према властитом народу божјим прстом уписана у људско биће као божја заповијед! И тко нам може замјерити, ако и ми као духовни пастири дајемо свој принос народном весељу и заносу?“. Да Степинац тада позива своје Хрвате да се укључи у „узвишени рад око чувања и унапређивања НДХ“ наглашавајући да лично познаје хрватске мужеве који управљају судбином народа, а који ће му тих мајских дана 1941. омогућити богату прозелитску жетву, доношњем закона који легализује покрштавање православних Срба у римокатолицизам (40, 354-357)...
Њима треба придодати мишљење Гидеона Грајфа, који на основу 12 тачака – међу којима је једна од кључних „да је Степинац знао да су жива деца бацана у ватру и креч у Јасеновцу“ – сматра да надбискупа не би смело ни разматрати као потенцијалног свеца, будући да је сaм био „анђео смрти” (9, 142). Мишљење бескрајно опрезног и темељног књижевника Иве Андрића који 1974. пише: „Посебно је опасан хрватски шовини¬зам и то због снаге која стоји иза њега – Католичка црква, моћна, са неисцрпним средствима и образованим и дисциплинованим кадром“ (39, 17), који се још током рата 1942. године поверава својој познаници Лепосави Павловић да се одриче вере својих предака, образлажући своју одлуку речима: „Немам ја ништа против католичке вере као такве, али да останем у њој данас, немогуће ми је. Добро познајем све оне у Загребу. Господину Степинцу било је довољно да, не¬дељом, при одржавању мисе, горе са амвона, каже само три речи. Ниједна влас не би недостајала ни на једној српској глави. Али господин Степинац није на¬шао за вредно да те три речи изговори. А ја у овим временима не могу припада¬ти једној религији, на чијем челу се, у мојој земљи, налази један Степинац“ (39, 126). Мишљење академика Дејана Медаковића који у свом дневнику о Степинцу каже: „Погрешно је проглашавати га за неког убеђеног усташу, јер он то није био. Он је себе уградио у темеље НД Хрватске, коју је поздравио као вековно ос¬тварење сна хрватског народа. Тај историјски чин је за њега био важнији од недела режима, чија је недела благосиљао, допуштајући толиким свештеници¬ма најбруталније политичко ангажовање. Знао је да усташки режим прогонима шизматика завршава Католичкој цркви њен вековни задатак, који она од 16. века па до 1941. није била кадра да реши. Уништивши православну црквену организацију, усташки режим је практички ликвидирао православно питање на својој територији, а иза овог у крви обављеног посла католички мисионар је могао да наступа кротко и да мирно лови преживеле шизматичке душе, да их хладнокрвно преводи у крило јединоспасавајуће цркве. Тај кориснички став се не може бранити, о томе постоји безброј докумената чија је вредност временом систематски умањивана. Тај процес протумачен је као малтене консолидација наше земље, као допринос ширењу братства и јединства.“ (39, 126)...
Ако узмемо у обзир сва поменута сазнања и мишљења историчара и истраживача, академика и савременика, све Степинчеве предратне и ратне делатности, цитате и изјаве, ако свему додамо и чињеницу да је због масовних усташких ликвидација цивилног становништва и сам Ватикан био под снажним притисцима и критикама антифашистички орјентисаног дела међународне заједнице, нарочито Енглеза и Француза због погрома над Јеврејима, да је и сам Степинац био обасипан апелима и молбама, љутим укорима, најпре од својих савесних Хрвата који су му подробно описивали примере зверског мучења и уништавања беспомоћних људи, жена, деце, стараца, упозоравајући га да у том крвавом пиру активно учествује и његов клир, замерајући му што он као надбискуп ништа конкретно не предузима како би ово свеоште насиље било заустављено, иако је у старој Југославији био вољан и оран да организује протесте и конференције и због најмањих ситница (40, 361), ако узмемо у обзир и да нацистички генерал Хорстенау у Загребу Степинца осликава као човека који је по својој природи био изузетно опрезан у настојањима да сваким својим потезом себе „осигура на више страна“ (25, 208) – онда постаје много јаснија права природа и позадина Степинчевих повремених протеста због масовног убијања нехрватског живља, на којима римокатолички ревизионисти попут папе Бенедикта граде мит о неком јуродивом свецу, неустрашивом „браниоцу Јевреја, православних и свих прогањаних“, а коме Ћулибрк природаје своје поређење са патријархом Павлом, иако добро зна да је он опстанак српске етнорелигиозне заједнице заснивао на јеванђелском народном стиху „боље ти је изгубити главу (=државу, нацију), него своју огрешити душу“ (ср. Мк. 8,36), разрађеном у сопственој варијацији која може представља једино антипод Степинчевом охолом и саможивом клерофашизму: „Ако би Велика Србија требало да се одржи злочином, не пристајем, ако би Мала Србија требало да се одржи злочином, ни на то не пристајем. И кад би последњи Србин на свету, и тај Србин био ја, могао да се одржи злочином, не бих присто. Боље је умрети као човек, него живети као нечовек.“ (41, 195).
Сукоб између Степинца и Павелића је првенствено сукоб између два различита концепта опстанка и просперитета клерофашистичке Хрватске, која се свакако заснивају на геноциду над православним Србима, до њиховог коначног нестанка из државне и народне заједнице. Разлика је једино у томе што се у Степинчевом религиозном концепту Срби као „шизматици“ трансформишу у римокатолике Хрвате, док у Павелићевом расном концепту они као „неаријевци“ бивају трансформисани директно у лешеве – а што је додатно компромитовало римокатоличку цркву, морал и религију, друштво и државу у 20. века. Зато Степинац новембра 1941. године покушава да одврати Павелића од биолошког геноцида, предлажући своју много мудрију и друштвено прихватљивију формулу решења српског питања: „Божјом милошћу нам се данас пружа пригода као никад у прошлости да помогнемо хрватску ствар и да спасимо велики број душа. (…) Њихово преобраћање је лако и прихватљиво. На жалост, власти са својим уским погледима стављају запреке хрватској и католичкој ствари. У међувремену, изгубит ћемо лијепу прилику у корист хрватске ствари и свете католичке ствари да у Босни и Херцеговини, гдје смо мањина, постанемо већина” (40, 359). Степинац је, дакле, сасвим свестан да НДХ има једну изузетну историјску „пригоду“ да врло ефикасно, брзо и лако изврши организовану и масовну ватиканизацију и хрватизацију огромног броја православних Срба, он је морао знати и да се та „пригода“ заснива искључиво на усташкој страховлади, на претњама и уценама избеглиштвом, логором и смрћу – али он ипак у својим јавним апелима, штитећи себе и своју црквену институцију, заузима позицију једног наивног и необавештеног, простодушног и добродушног просветитеља и чистунца, коме као да није знано у сред Загреба у како се трауматичној и трагичној позицији налазе Срби у једној изразито србофобичној држави, те се за њих заузима пред усташким властима као за сасвим слободне људе којима треба омогућити драговољни прелазак у римокатолицизам, ако они то којим случајем сами зажеле, по својој слободној савести или надахнућу: „А тко може рећи, да се многима баш под тешким данима садашњице неће отворити очи за спознаје истине?” (40, 359). У овој својој фарисејској представи Степинац од „обраћеника“ тражи захвалност цркви и држави која их је великодушно приглила, редован долазак на богослужења, искрену и целовиту љубав, док својим клирицима напомиње да покрштавају једино оне Србе коју су, пред усташком камом и јамом, задобили „дубоко особно увјерење у истинитост науке католичке вјере“, да нипошто не прихватају оне који траже „у њој само заштиту својих материјалних интереса и егоистичких циљева“ (42, 110) (10, 268). У својој фарисејској фарси беспрекорни Степинац одважно и помало увређено одговара
Католичком листу августа 1941. на питање како гледа на тренутно веома актуелан прелаз становништва у римокатолицизам: „Као и прије! Ми нисмо ловци за вјерницима као становите цркве”, алудирајући на ону српску и православну, која је као лукава и прозелитска тих дана сасвим опрадано изложена уништењу (40, 359). Степинац се не либи ни да фарисејски призива Бога за свог сведока, тврдећи да је био изричито противан присилном покрштавању 240 хиљада Срба у римокатолицизам, којим се сам хвалише пред римским папом као великим успехом, које је са његовим благословом у његовим богомољама, руком његових клирика спроведно: „Бог нам је свједок, да смо били противни сваком присилном ступању у Католичку цркву. Ако су искрено прешли, нијесу ништа изгубили, него су се вратили вјери својих дједова и данас су потпуно равноправни чланови Цркве католичке, која их све без разлике једнако љуби. Нека буде овдје јавно речено, да је Црква учинила све што је у њезиној моћи, да ту своју дјецу заштити, јер је не воде никакви политички мотиви него брига за спасење душа.“ (42, 132-133)
И поврх све своје опрезности Степинац ипак открива да му је добро познато да су православни Срби били притешњени између смрти тела и смрти душе, етноса и вере – тешећи оне већ покрштене и кроатизоване да ће им деца и унуци бити поносни зато што су имали очеве који су им својом мудром одлуком осигурали живот (40, 361). Треба приметити да је Степинчев протест због бесомучног убијања недужне нехрватске нејачи увек скопчан и са његовом примарном бригом на очувању и заштити „католичког морала“ (42, 108), као скупини фарисејски изиграних и формализованих, идолатризованих правила понашања, без којих и сама римокатоличка држава може остати лишена свог аутоматизованог божанског благослова, па тако и осуђена на пропаст (42, 110-126). Да је овде реч о нарцисоидном и интережџијском, неискреном и селективном човекољубљу, видљиво је и из чињенице да се Степинац за православне Србе заузима крајње уздржано, пилатовски формално и равнодушно, баш као што примећује Диана Будисављевић, након две неуспешне аудијенције ради спашавања православних логораша: „Надбискуп је врло суздржан. Не жели се заинтересирати. Каже да нема никаквог уплива у владу“ (39, 78) – док тај исти Степинац постаје ватрени бранитељ оних већ покатоличених и похрваћених Срба или Јевреја, које усташки џелати упркос свему ликвидирају као своје крвне и расне непријатеље, због чега он енергично захтева да такви буду поштеђени и разликовани, да нипошто не смеју „остати душевни и друштвени богаљи“, попут „неаријанца некатолика“, који статус нижих и богаљастих бића очигледно и заслужују (42, 114-116). Треба приметити да се Степинцу никада у посланицама није срце тако растужило због утамничених „шизматика“, као што тугује због римокатоличких „вјерника“ који ће свој Божић дочекати у логору (42, 119), или због оних римокатоличких брачника који труну у усташким казаматима тек зато јер обоје нису чистокрвни Хрвати: „Папинство стоји данас као чврсти зид и на обрану обитељи и обитељског светишта. Што то значи, разумјети може само онај који има прилике гледати сузе оних којима пријети погибељ, да им буде разорено обитељско огњиште. Ми смо прошли тједан имали више пута прилике да гледамо те сузе и да слушамо уздахе и озбиљних мужева и вапаје безпомоћних жена, којима прети слична погибељ само зато, јер се њихово обитељско светиште не поклапа са теоријама расизма...“ (42, 128-129). Степинац никада није тако потресно изражавао своје емоције ни због страдања на стотине хиљада српске, јеврејске или ромске нејачи, нити због рушења њиховим домова и богомоља, као што то чини фебруара 1944. при савезничком бомбардовању Загреба, Задра и Шибеника, када гину на десетине његових сународника и верника, када страдају његова црквена здања: „Та тко се не би разжалио и проплакао над стотинама невиних жртава, међу којима толико слабих жена и ситне дјеце?! Ова моја бол још је већа, јер су разорном силом зракоплова тако тежко оштећена и два самостана и двије цркве.” (40, 363)...
Степинац изражава искрену љубав једино ка оним православним Србима који су понизно прихватили његов фатални и геноцидни загрљај, док сви они ван његовог домашаја остају „душевни и друштвени богаљи“, и који као такви не завређују његову целовиту љубав, његов израз искреног саосећања и поштовања, чак ни у поратним временима, као жртве масовног уништења које барем постхумно заслужују правичан суд историје о свом мучеништву, о својим мучитељима и убицама – а које Степинац крајње острашћено, безбожно и бездушно брани од сваке аргументоване оптужбе на оном поратном суду, кога се Ћулибрк гнуша, нарочито када су у питању припадници његовог клира, тврдећи да је овде било речи тек само о „евентуалним погрешкама и ситницима“ (40, 367) – иако је заправо реч о његових 1.171 римокатоличких свештенослужитеља, у улози активних усташких јатака и саучесника, инспиратора и организатора, мучитеља и убица, често интегрисаних у највишим усташким државним и управним, полицијским и логорским структурама, а колико их укупно по имену и презимену идентификује први директор Музеја за геноцид др Милан Булајић. (29, 73)
Попут кољача Звонка Липовца или Звонимира Брекала који је у Јасеновцу, по сведочанству утамниченог Јеврејина Бергера, и сам овде ликвидирао и силовао, али и служио мису, исповедао и држао проповеди за логораше римокатоличке вероисповести, попут Милка Рифера који о новој 1943. из јасеновачке тамнице пише: „Поп Брекало носио је усташку униформу. Био је сатник и пријатељ Лубурићев, побратим Матковићев. И тај поп имао је толико дрскости и цинизма, да на најкрвавијем терену Европе, у име кршћанства, говори пред логорашима – који су на себи осјетили бич и ужарено жељезо његових најинтимнијих пријатеља, сурадника и истомишљеника – о љубави према ближњему и о томе како је бог свагдје и на свакоме мјесту, па и ту, међу нама, у логору, гдје је поклано и помлаћено на стотине хиљада људи, и гдје је свака стопа земље натопљена морем људске крви. Поп Брекало говорио је ту пред нама, у столарији, гдје је јучер Алага тукао до изнемоглости једног логораша јер га није довољно девотно поздравио.“ Попут Ивице Бркљачића који је неко време вршио функцију надзорника свих логора у НДХ, али и поседовао сопствену „исповедаоницу“ у којој би својим жртвама говорио: „Немој се плашити, овдје си пред Богом, ово није полиција, ово је кутак божије територије, на коме влада света тајна исповиједи“. Попут фратра Томислава (Мирослава) Филиповића из предратне и ратне усташке базе самостана Петрићевца, касније познатијег као фра Сотона Мајсторовић, који одлази у своје прве крваве походе као војни свештеник у пратњи својих дванаест усташких апостола, нарочито се окомивши на српске основне школе где би први ножем „прекрштавао у име Бога“ православну децу, позивајући усташе да га следе у масакрирању младенаца, потом и у покољу на хиљаде српских сељака и рудара, фамилија у селима око Бања Луке, разрешавајући убице од сваког греха. Који потом на инсистирање Немаца бива на кратко ухапшен и званично искључен из фрањевачког реда, да би коначно постао засигурно најмонструознији управник јасеновачких логора – јер је својим жртвама прилазио љубазно и умиљато, кротко и невино, тобож радујући се дечици стиснутој у наручју престрашених мајки – да би тек само неколико трена касније са нарочитим уживањем пио крв својим жртвама, убијао децу и болеснике мотиком, секиром или камом, а остале логораше и маљем или дављењем, трудећи се да свако остане полужив, да што дуже умире.
Попут „часних сестара“ загребачких које су до коначног нервног растројства и скоре смрти довеле светог новомученика и митрополита Доситеја. Или пак оних јастребарских које су српску и јеврејску ратну сирочад приморавале да певају усташке химне и оде Павелићу на часовима „вјерске наставе и преодгоја“, свакодневно их злостављајући језивим казнама које су подразумевале и тровање смртоносним чајем, нагло спуштање низ степениште за ноге од чега су дечије лобање одскакивале и прскале о бетон, престрашивање на мрачном тавану и шибање тешким гвозденим ланцима од којих би малени мученици често остајали сакти, умирали од тешких повреда. Попут фратра Сидонија Шолца који је организовао усташко убиство свештеномученика Ђорђа Богића у Славонији, а онда као вук и разбојник дошао у његову парохију претећи и наговарајући православне Србе да се попишу и појаве пред римокатолички храм у Церемошњаку: „Видите, људи, ви сте вашег свештеника изгубили, вама сад не преостаје ништа друго, него да сви пређете у римокатоличку веру, јер ћете и ви изгинути" – да би се потом, видевши да га ни један православни хришћанин није овде дочекао у заказано време, као Диоклецијан разбеснео и злослутно обећао: „Видећете шта вас чека!“, након чега је усташка инквизиција о православном Преображењу 1941. ликвидирала и опљачка најбоље српске домаћине, да би преостали српски живаљ убрзо поклекао и ишчезао у Степинчевом загрљају. Попут фратра др Срећка Перића из самостана Горица код Ливна који је након недељне мисе позвао са олтара окупљене вернике да покољу око 5000 православних хришћана из читаве ливањске околине, а најпре његову сестру удату за Србина, да му се потом сви врате како би их исповедио и разрешио од греха. Фра Вјекослава Шимића који је и сам клао православне хришћане у книнском срезу, рекавши згранутом италијанском генералу да стриктно поступа по наредби из Рима. Новоградишког жупника Матице Јосипа Фрање који је православним Србима сликовито и сажето представио Степинчев великодушни програм спасења из свих невоља: „Бог је на небу, усташе на земљи, а Јасеновац по сриједи и сад хоћете ли или нећете“, да би им након поримљавања држао веронауку и проповеди, службе на којима су били обавезни да долазе. Фра Петра Берковића који организује инквизиторске походе у којима је масакрирано и покрштено на хиљаде Срба. Фра Алојза Ћосића из Котор Вароши који са олтара проклиње сваког Хрвата који одбије да се придружи усташама. Бањалучког жупника и доктора римокатоличке теологије Николе Билогривића који у својој области организује крсташке походе, покатоличења и пљачке. Фратра Буркадра који је предлагао коначно истребљење Срба. Анта Кларића који са олтара назива бабама све оне своје вернике који још увек нису убили нити једног православног Србина. Фра Силвија Бранковића из Бугојна који не прихвата да исповеди усташе за мање од четрдесет убијених православаца. Фра Јенка Васиља који организује инквизиције у коњичком крају. Фратре кољаче Главаша и Милановића из самостана у Сињу. Фратра Бродарића који организује покоље и палеж села православних хришћана. Фра Мирка Радоша који организује покољ светосавске нејачи у селу Малован. Фра Тугомира Солда, жупника у Чапљини, који својим ватреним говорима у цркви инспирише покољ 800 правоверних жена и светих младенаца. Жупника сарајевске цркве, Божидара Брала који и сам учествује у покољу 180 мученика Христових да би потом са усташама заиграо инквизиторско коло. Фра Дионизија Јуричева који проповеда да није грехота убити некатоличко дете и благосиља да се све српско и шизматичко истреби од пилета до стараца. Фра Бранимира Жупанчића који учествује у организованом масакрирању 400 људи... (10) (21) (29) (30) (39) ...
...
Свети владика Николај суштину хришћанске црквености своди на питање и одговор: „Ко ће победити? Онај ко зна да је део тела Христовог, па држи своје тело и душу у светињи, не као своје него као Христово“ (43) – што представља и једно мистично, светоотачки искуствено тумачење члана хришћанског Символа вере који гласи „Верујем у једну, свету, саборну и апостолску Цркву“, који и римокатолици исповедају, али тек само на речима, јер у стварности њихову црквеност не возглављује и не прожима Духом сам Богочовек Христос, већ смртни и грешни папа. На јалову утеху римокатолицима можемо рећи да и ми православци ретко бивамо суштински и целовито присутни у црквеном телу Христовом, упркос нашем светоотачком исповедању хришћанске вере и апостолском црквеном поретку, очуваним догматима и тајнама – јер се свакодневно одмећемо у христоиздајнике и христоубице, сваки пут када се наш уображени его уздигне над егом колективног Христа, када се наше сопствено „ја“ погорди над саборном Личношћу Христовом, када наше тело и душа вољно напусте област светиње и врлине која влада у безгрешном Телу Христовом, а у које се ми изнова и изнова христољубиво враћамо, одважном самоспознајом и смерним покајањем, искреном исповешћу и црквеном молитвом, која нас разрешава од греха и опет „присаједињује Цркви православној“. (44)
Дакле, храбра самоспознаја и смерно покајање коју ми предлажемо Ватикану и хрватским римокатолицима, због верског карактера усташког геноцида, због родитељске и пастирске одговорности за убиство могућих 700 хиљада јасеновачких или српских жртви, због богохулног додатка у светоотачком и васељенском Символу вере, због неопаганске и човекобожачке црквености, као духовном извору свих вековних ватиканских инквизиција, потом и свих сродних европских надчовечанских и ксенофобичних идеологија, закључно са усташким нацизмом – није чин нашег фарисејски надменог ниподаштавања римокатолика, нити чин неке перфидне српске хегемоније која се заснива на дрском спочитавању неке непостојеће кривице и бескрајном уцењивању хрватског народа, већ чин искреног и смерног братољубља које свакако подразумева и нашу неодступну самоспознају и свакодневно покајање, као дисање насушну потребу сваког православног верника, свештеника и монаха, епископа и патријарха – без којих и ми духовно ишчезавамо из органске Цркве Христове, без којих се и у нашим породицама, парохијама и епархијама, Синодима и Саборима умножава број охолих и саможивих надчовека и егоманијака, дрских анархиста и разбојника, тврдоглавих јеретика, па тако и унијата, хуманистичких екумениста који промовишу неке своје кукавичке и непокајне, политикантске и буразерске, погодбене и човекоугодничке концепте уједињења, који се не остварују у богочовечанској Цркви већ на екуменистичкој берзи и пијаци, где се тргује светињом и свецима, а сам Богочовек низводи у смртног човека, Црква у секуларно друштво, Николај у контроверзе, Павле у Степинца, Светлост у таму, Истина у лаж, Чистота у грех, Вечност у смрт.
Храбра самоспознаја и смерно покајање које желимо Ватикану, римском папи и бискупима, није позив на јудинско очајање до самопорицања и самоуништења – на које нас све скупа позивају модерни антихристи, носиоци Нове стварности и нормалности – већ чин петровски благодатног самоопоравка, до чудесног преображења палог и хуманизованог Ватикана у ону славну Римску Цркву светих и богомудрих папа, која је своје почасно првенство задобила јер се налази у престоници древног света, јер су је основали свети апостоли Петар и Павле, јер је кроз историју често била бастион Православља и чувар хришћанског идентитета, пред навалом разноразних јереси које су дивљале на нашем Истоку. То је уједно и чин који води до успостављања јединства између правоверне Источне и обновљене Западне Цркве, верујућих Срба и Хрвата, загребачког надбискупа и нашег патријарха, свих хришћана на овој планети.
До тог, мало вероватног, али ипак могућег тренутка, Српска Православна Црква би могла да се окрене себи и да у свом народном бићу успостави оно што жели целоме свету – уједињење свих српских епископа и свештеника, монаха и богољубивих верника, у једну свету, саборну и апостолску помесну црквену заједницу – што је подвиг раван јеванђелским чудесима, не само због природних слабости нашег палог, сујетног и анархичног народног карактера – већ и због чињенице да су након упокојења патријарха Павла у нашој помесној Цркви метастазирале смртоносне болести које треба хитно лечити, међу њима и криптоватикански аутоматизовани и човекобожачки, неопагански и фараонски епископоцентризам, криптоватикански литургијски реформизам, криптоватикански презир ка вековним правилима строгог богочовечанског поста, уздржања и молитве, криптоватиканска рачунџијска сервилност пред глобалним и локалним центрима моћи, криптоватиканско медијско глуматање апостолске природности и скромности зарад стицања публицитета и подизања социјалног рејтинга, криптоватиканско одрицање од Јеванђеља и јеванђелског надвременог реализма зарад улизивања глобалним фарисејима и њиховој антихришћанској квазинауци и квазикултури, квазимедицини и квазифилантропији – а што је све скупа више него јасан клинички налаз и непобитан доказ да је постпавловски екуменизам био у својој сржи безбожан и сујетан, лакомислен и једносмеран, свакако суицидан и трагичан по нас, ништа мање од оног нежног загрљаја надбискупа Степинца у коме је ишчезло 240 хиљада престрашених и уцењених православних Срба.
До тог мало вероватног, али ипак могућег тренутка, однос са Ватиканом треба вратити са глупог сентимента и унијатског самопорицања, на светоотачки опрезан и трезвен дијалог заснован на теолошкој и научној истини, на мудрој богочовечанској љубави која подразумева и братски укор (Мт. 18, 15-17), баш онај који Српска Православна Црква изражава у свом званичном гласилу „Православље“ 1979. године, које рани владика Атанасије Јевтић у два наврата у својим делима понавља, и сам упозоравајући Ватикан и
Глас Концила да сваки екуменизам заснован на потискивању и маргинализовању српских жртава, на релативизовању и умањивању научно основаних процена о укупном броју страдалих у Јасеновцу и целој НДХ – представља јалови, острашћени и самољубиви, богохулни процес у коме се зло тек само „прикрива и преиначује“, у коме се пројектује одсуство елементарне људскости, али и изражава презир ка тајни благородног покајања, презир ка „светости и светлости истине“ као највећој хришћанској светињи и дужности: „Геноцид над Српским становништвом НДХ смишљено је припреман, дугорочно срачунат као `повесни` чин денационализације, као коначно истребљење Православља `преко Дрине`, огњем, мачем и унијаћењем. (...) Да ли се званична Римокатолична црква икада, јавним или тајним актом, оградила од терора покатоличавања? Да ли је икојим канонским чином поништила обреде и насиља, признала кривицу, тражила опроштај и од мртвих и од живих жртава верског погрома? Одавање поште Мученицима у Јасеновцу, схватили смо, зато, као прилику да се, пред лицем истине о страхотама, отворе путеви разрешења и разума. Уместо тога, заборав се препоручује као једини лек за `мир мртвима`, а заборавља се и слово и признање и смисао покајања. Сме ли се говорити о заборављању зла почињеног невинима који су уморени, али не и мртви за нас? Зна се Ко и на каквом Суду може опростити онима који ослободе себе греха пред Богом, признајући кривицу учињену људима. Само света тајна покајања води очишћењу душа и савести, а не заборав. Зато и опомена на геноцид није исто што и злопамћење, нити подсећања значе подстицање зле крви. Реч је само о упозорењу да пренебрегавања недавних зала могу охрабрити нова зла, која никад не мирују. Њима заборави само погодују. Не чини ли се, онда, да олаке придике о заборављању зла, превиђају зло заборављања?“ (10, 331)
До тог мало вероватног, али ипак могућег тренутка, треба памтити да је сваки хуманистички екуменизам у српској историји био трагичан по Србе – и онај англикански светог владике Николаја и патријарха Гаврила, наших великих јерарха који су читав рат провели у немачком заточењу до последњег дана верујући у хришћанско савезништво са Енглезима, а које ће окончати Черчиловом велеиздајом српског народа на међународној ратној и поратној берзи – и онај унијатски из кога ће се Димитрије Љотић, скупа са својим верницима и исповедницима јединствене југословенске хришћанске религије, пробудити као слуга и измећар глобалном антихристу Хитлеру. Такође треба читати и Аву Јустина који чести опомиње, без имало претеривања, да је врхунац свих самољубивих хуманизама Распеће Христово, а затим по овој мистичној једначини и сасвим довољном историјском искуству срачунати и предвидети: да нам постпавловски хуманистички екуменизам, ако од њега на време не одустанемо, може донети једино нова разочарења, личне или колективне трагедије, па и колаборације са неким новим, привременим или коначним антихристима. Јер Господ допушта велике цивилизацијске драме, ратове и преврате, између осталог и да би сви нарцисоидни хуманизми показали своје право лице, да би спале све умиљате и љубазне хуманоидне маске, али и ишчезле све наше романтичне заблуде, илузорне љубави, погрешна и погубна веровања. Зато што се у тим апокалиптичним збивањима као на Голготи читаво човечанство поларизује и по своме срцу опредељује за вечну Светлост или вечну таму, за божанску Истину или демонску лаж, за Царство небеско или Царство земаљско. Православна хришћанска заједница тада органски тежи да остане верна свом кротком и страдајућем Првојерарху Христу, Глави и Начелу своје црквености, смерно прихватајући свој крст разбојника или праведника – док се охоли и непокајани ватикански црквени колектив тада причешћује устоличеном Надчовеку, јер му је идејно сродан, јер му органски припада. Овој снажној и масовној инерцији успевају да се одупру ретки али и величанствени изузеци, христољубиви и човекољубиви бискупи и жупници, фратри и католички верници – који у тим тренуцима пројављују своје славно и древно хришћанско порекло – док већину обузима и носи та хладна и окрутна, дивљачка и паганска стихија, те доживљавају свој мрачни преображај из лажне и површне просвећености, тобож свечовечанске толерантности, екуменизма и филатропије, у лукави прозелитизам и животињску ксенофобију, у богоборни и човекомрзачки демонизам, као сви они већ побројани Степинчеви клирици, као тузлански катихета и фратар др Драго Д, осликан у „Сјећањима“ Меше Селимовића:
„Из основне школе сам пошао у гимназију са страхопоштовањем, али на самом упису, уплашеног и готово паралисаног од неког неспокојства којем нисам знао разлог, можда и зато што сам једини од својих дотадашњих другова пошао у гимназију, сви остали су отишли на занат или у рудник, умирио ме католички катихета др Драго Д. Не знам како је запазио моју збуњеност, али ми је прискочио у помоћ у правом часу: пријатељски се осмјехнуо онако млад, лијеп, углађен, пристао у свом црном свештеничком одијелу с тврдом бијелом крагном, лако ми додирнуо раме, рекао ми нешто љубазно (ријечи сам заборавио истог тренутка, али његов пријатељски гест сам запамтио заувијек), и тако успјешно посредовао између моје осјетљиве плаховитости и свечане хладноће гимназијске ауле, загушене огромним мермерним стубовима. Осјетио сам добру заштитничку руку, и све је постало лакше и обичније. ...
Обрадовао сам се кад сам видио да нам је разредни старјешина и наставник српскохрватског језика мој познаник с уписа, др Драго Д. Моја радост ради тога и унапријед поклоњено повјерење, показали су се потпуно оправдани. Све нас је освојио већ првог часа, сваког је упитао како се зове, шта си му родитељи, који предмет највише воли, шта жели да постане у животу, све тако, можда и неважно, али пресудно за упознавање и зближавање, поготову што је свакоме од нас умио да каже лијепу ријеч, да нас разведри или охрабри. Сви смо били одушевљени. Ни доцније се нисмо разочарали: увијек је био наш заступник, увијек на нашој страни, чак и кад смо били криви, и то му нисмо заборављали, без обзира што нас је насаму грдио. Осјећали смо како је добар и широк човјек: лако је бити на нечијој страни кад је без кривице, а ми смо били пуни кривица као пас буха. Ако је био присиљен да некога казни, чинио је то са жаљењем, и уз објашњење које је казну чинило лакшом. Али је казни било знатно мања него кривица, јер је тај врсни педагог паметно настојао да превиди многе неважне преступе, па и важне, ако нису имали тежих посљедица. Тако нас је обавезивао захвалношћу, коју није тражио, или је неке наше побуне чинио беспредментним, јер су остајале непримјећене. Никога нису наљутиле, његовом заслугом: правио се да много шта не примјећује, и тако није било разлога ни за љутњу ни за казну. А обично су то преступи без тежих посљедица, и само ситничави људи, а њих је доста, дају им значаја. Али никада није пропустио да нас похвали за добар одговор, за оцјену `одличан`, записану у каталог, којој је давао значај разредне свечаности, за добро владање као и за сваки поступак који је могао на ма који начин истакнути. (На неки тајаствени начин он је сазнавао кад би се дјеца помирила у свађи, и јавно би похвалио обојицу.) Почели смо да се такмичимо ко ће заслужити његов осмијех, похвалу, гест признања с руком која би погладила косу. Несвјесно смо играли по његовој музици (била је заиста угодна), чинили смо све што је он желео, мислећи да то ми хоћемо, а све без грдње и батина, без пријетње и без ружне ријечи, уз благ осмијех и лијепу ријеч, или озбиљно лице ако је нечим био незадовољан. Тај маг који је знао тајну владања дјечијим душама, створио је од тридесет-четрдесет ђавола ако не баш хор анђелчића а оно скупину доста пристојних ђака. Учили смо, примајући све као драгоцјено откриће које нам је било тим драже што нас је наводио да сами до њега дођемо, слушали смо приче и параболе о гријеху и кривици, о љубави која спасава, о Богу који све прашта ако се искрено покајемо, о савјести и моралној одговорности које су увијек живе у добром срцу. Доцније смо увидјели да он није много одступао од свог поповског позива и говорио нам је као да смо на часу католичке моралке, али смо тада били њиме одушевљени. Сјећам се, и данас га видим у мислима, како стоји пред нама, тешко објашњив разлог нашег сталног одушевљења, увијек насмијешен, са блиставо чистим свештеничким колиром испод црног сакоа, никад тужан ни мрзовољан, никад нервозан ни нестрпљив, увијек ту ради нас, нама на располагању, неужурбан, нема куд да жури, јер ми смо ту, пред њим. С уживањем изводи свој лагодни морално-дидактички шоу: као да се сам игра, као дасам ужива, прича обезнањеним гимназијским првачићима причу о човјеку који је безбрижно гријешио и, идући кроз живот, све гријехове бацао у торбу коју је носио на леђима. Али се десило (у причи ништа није тешко ни невјероватно) да му је одсјечена глава, па му је добра вила поново залијепила, али је била брзоплета, па је то учинила неспретно, насадивши је криво, наопако, па је тако видио колико му се гријехова накупило у торби, и кад му је вила намјестила главу како треба, поправио се и није више гријешио. (Сами смо дошли до поуке: никад не треба скривати гријехе од своје савјести, треба их увијек признати и себи и драгом Богу.) Због нашег учешћа у откривању мудрости, или због његова угодна гласа којим је причао, или због начина причања због којег је свако од нас сматрао да он то прича само њему, сматрали смо да су то најпаметније и најсадржајније параболе на свијету.
О религијама, свим, говорио је најљепше, све религије су добре и племените, Бог је увијек иста суштина и смисао свијета. Представа Господа Бога као старца с бијелом брадом, говорио је слободно, то је наивна фолклорна материјализација нематеријалног свебића и фамилијарно виђење нечег старинског и присног, што се поштује и воли. Посланство Исуса Христа, свеједно да ли се назива Исус Христ, Исус Крист или Исапејагамбер, то је најљепши и најплеменитији симбол који је човечанство створило. Откако ми је др Драго Д. указао на његову љепоту, све до данас – мада већ одавно атеиста – нисам открио ништа љепше и садржајније: човјек својом патњом искупљује гријехе других људи – то је грандиозна морална и поетска слика највећег хуманитета, и остала је неокрњена без обзира на све девијације хришћанства. Ни једном речју није покудио другу религију; важно је било да ми поштујемо религију уопште. И никад није говорио против атеизма, као да није хтио да нас наводи на заводљиву психолошку клизавицу отпора, или је искључивао из разговора ту могућност: чему разговор о ватри, ако ватре нема? Али ми смо морали да упоређујемо, и мада смо крили један пред другим, а не знајући много о религијама, упоређивали смо њихове представнике, и видјели смо како велика разлика постоји између католичког катихете и наших вјероучитеља. А онда, авај, и између вјера: његова је изгледала племенита, хумана, ведра, рафинована, свјетска, а наша је била балканска, примитивна, кисела и незанимљива. Учили смо убитачно досадне, директно кретенске ствари, углавном из митске и хагиографске историје ислама. ...
Др Драго Д. ми је још два пута у животу обратио пажњу на себе, 1925. и 1941. У четвртом разреду гимназије писао сам писмени задатак из српскохрватског језика, са слободном темом о слободи воље. Управо у то вријеме сам читао о Ламарковој теорији еволуције, и темпераментно сам напао теистичку идеју о свијету као примитивну и ненаучну. Као потпуна незналица, био сам врло жесток и искључив. Ако је Бог свемогућ – писао сам – зашто оставља могућност да гријешим? Ако то чини свјесно, онда је пакостан. Ако није могао друкчије, ако је учинио уступак сатани, онда није свемогућ. Ако нам оставља слободну вољу да се одлучујемо према своме нахођењу, онда је Бог извор зла, јер је имао могућност да зло искоријени. У ствари, Бога нема, постоји само Природа и друштво са својим законима и својим моралом који одређују однос добра и зла. Та упрошћена позитивистичка теза одједном је постала случај, цијела ствар је изнесена на сједници наставничког савијета, као тежак преступ против школске и друштвене дисциплине. На несрећу, два-три дана раније изазвао сам незгодан инцидент у католичкој цркви: на вечерњој служби ушао сам у цркву с једном дјевојком, ученицом, и док се служба служила, пред пуном црквом, у сјају свијећа и многих електричних сијалица, нас двоје смо прилично безбижно причали и смијали се код улазних врата. Изненада је пред нас стао, непримијећен је прошао кроз масу, др Драго Д. у златно-бијелој свештеничкој столи, и тихо рекао: `Молим вас, одмах изађите из цркве! Не ометајте службу Божију!` Изашао сам постиђен, и дуго након тога сам се осјећао нелагодно, можда највише зато што ме није изгрдио, а бринуо сам се и због могуће дисциплинске казне у школи, а поготову сам био сигуран да ће ми тај глупи инцидент знатно отежати положај кад се на сједници наставничког збора буде расправљало о писменом задатку за који сам оптужен. Десило се, међутим, право чудо. На сједници савјета муслимански вјероучитељ је упорно захтијевао да будем кажњен искључењем из школе; православни катехета је презриво ћутао, јер није био у питању ђак православне вјере, иначе би свакако био за казну; остали наставници су пристали на предложену казну, да се не замјере хоџи због једне упаљене ђачке главе. Тада се цијелом наставничком савјету супротставио католички катехета, др Драго. `Мислим да је казна престрога и да неће постићи жељену сврху – рекао је, бранећи ме. – Дјечак је млад, темпераментан, искрен, поштен. Не крије оно што мисли. Зар да кажњавамо за искреност? Зар да од ђака стварамо дволичњаке који ће једно мислити а друго говорити? Казном бисмо постигли супротан циљ, јер бисмо га заувијек учврстили у мисли због које би страдао: остао би и у својим и у туђим очима мученик погођен преоштром казном. А ако нам је стало да у тој младој души не остане трага разорних идеја које је нашао у књигама, дајмо му прилику да их заборави: опростимо му и објаснимо му у чему је погријешио!` Поколебао их је, и мада ми није опроштено, нисам ни искључен из школе: кажњен сам укором наставничког савјета, посљедњом казном пред искључење, захваљујући паметној одбрани др Драге, која би могла да послужи као лекција многим судијама који тако лако посежу за казнама. А 1941, кад су усташе организовале НДХ, између многих шокова доживео сам један можда најнеочекиванији: човјек који ми је остао у најљепшој успомени, кога смо сви запамтили као паметног и праведног човјека, постао је усташки логорник у Тузли, и под његовом управом је извршено депортовање Срба и Јевреја у концентрационе логоре. Тада сам помислио, по схеми која ми је од њега остала, да је и он своје гријехе почео да баца у торбу иза леђа. Стрељан је једног тмурног октобарског јутра кад су наше јединице ослободиле Тузлу 1944. године – прочитао сам то у једном штампаном партизанском дневнику о тим данима – Та неславна ратна завршница једног живота који ми је до 1941. изгледао савршено чист, потпуно ме збунила. Да ли је он прикривао своје право лице, а у суштини је увијек био оно што је отворено показао почетком рата? Или је постао усташа тек 1941, што је тешко повјеровати, јер је одмах постављен за логорника, на једну од најодговорнијих усташких дужности (врховна извршна власт у граду): то значи да је био провјерен и мучно сам мислио како је могућно да је такав човјек каквог знам из гимназијских дана, пристао на убијање невиних људи? (Међу осталим његовим жртвама био је и Данило Салом, професор математике, диван човјек и риједак стручак: др. Драго Д. је на свога бившег колегу послао младе усташе, бивше Саломове ђаке, који су га мучили у кући и на улици.) Да ли је његово раније коректно понашање било само привид и маска, и да ли је то могућно да се човјек тако претвара и скрива? Или потпуна идеолошка опредијељеност подразумева пристајање на све консеквенце, па и на злочин? Веома сам много мислио о др. Драги Д., и преживио цијелу скалу расположења, од бијеса у 1941. до чуђења и неразумевања у току рата, и напокон до жаљења што су нека лепа сећања само маска за ружну суштину која ће се једном открити. Утолико ми је милије сјећање на добре људе који су остали оно што су били“. (45)
Жељко Перовић
О Часном посту лета Господњег 2023.
(1) Владика Давид Перовић: Реаговање на ,,пето и последње” писмо „архијерејског служитеља у Христовој Цркви” умировљеног епископа Атанасија, упућено Његовој Светости Патријарху српском г. Иринеју и Светом Архијерејском Синоду, 16/3 септембар 2019. у Крушевцу, Епархија крушевачка, eparhijakrusevacka.com, приступљено 29. марта 2023. (2) Владика Давид Перовић: О (не)одступању од својих замисли – Јерес од стране екс-катедре, 1/19. јануар л. Г. 2023. у Крушевцу, Епархија крушевачка, eparhijakrusevacka.com, приступљено 29. марта 2023. (3) Владика Давид Перовић: Поводом збрзане пашквиле: Владика Атанасије (Јевтић): „У цркви нема власти, него Сабора, 2. 12. 2019. Епархија крушевачка, eparhijakrusevacka.com, прист. 29. марта 2023. (4) Владика Давид Перовић: Трагикомичне цртице из другог Писма епископа Атанасија Јевтића упућеног Његовој Светости Патријарху Српском Господину Иринеју, 1. август 2019, Епархија крушевачка, eparhijakrusevacka.com, приступљено авг. 2019. (5) Косара Гавриловић: Одговор владици Атанасију, јул 2010, Нова српска политичка мисао, nspm, приступљено 29. март 2023. (6) Д. П.: Средишње екуменско молитвено славље Пожешке бискупије у Слатини, Екумена, ekumena.org, приступљено 29. марта 2023. („..Пригодну ријеч судионицима славља затим је упутио епископ Јован. Најприје је бискупу Шкворчевићу, назочним свећеницима и вјерницима изразио најдубљу сућуд поводом великог губитка за све кришћане, смрти папе у миру Бенедикта XVI. Устврдио је како је преминули папа био велики отац и пастир Цркве, човјек велике љубави, теолог великог увида у тајне Божје и у оно што су сами темељи Цркве Кристове..“) (7) Деманти Епископа славонског г. Јована, СПЦ, spc.rs, приступљено 29. марта 2023. („A како тумачите то што је папа Бенедикт XVI рекао да је Степинац у тешким временима постао бранилац Јевреја, православних и свих прогоњених?“ „Мислим да ћемо сви ми морати да добрано одвагнемо сваку ријеч, прошлу и будућу, у погледу Степинца. Оно око чега ћемо се сигурно сложити то је да комунистички процес и комунистичка оптужба не могу да представљају полазиште за разговор о Степинцу. На том процесу и уопште пред комунистима он је показао храброст, и несумњиво је да је тај елеменат исповједништва пресудан у процесу беатификације и канонизације. Но, управо одатле полазе и они који Степинцу приговарају да исту храброст није показао и пред Павелићем када је требало осудити и спријечити усташка злодјела. Но, ништа није једноставно: замислите да су и Степинцу и Патријарху Павлу усташе убиле брата - Павлов брат Душан је погинуо у партизанима у Сирачу 1942, а Степинчевог брата Мију су одвели и убили наредне, 1943. године.“) (8) Јован Ћулибрк: Број жртава Јасеновца у будућим енциклопедијама неће бити 600 или 700 хиљада (2015.), Јадовно, jadovno.com, приступљено 29. марта 2023. (9) Група аутора: Усташки геноцид над Србима, Јеврејима и Ромима у тзв. „Независној Држави Хрватској“, Напредак, часопис за политичку теорију и праксу, тематски број Vol III / No. 2, Београд, 2022. (10) Владика Атанасије Јевтић: Јасеновац после Јасеновца, Хришћанска мисао / Универзитетски образовни православни Богослови / Хиландарски фонд / Задужбина „Николај Велимировић и Јустин Поповић“, Београд – Ваљево 1995. (11) N1 Pressing: vladika Jovan Ćulibrk (3. 3. 2021), youtube.com/@N1 infoTV, прист. 29. марта 2023. (12) Патријарх српски Павле: Сведочим, само; стр. 7; Народна и универзитетска библиотека „Иво Андрић“, Приштина 2010. (13) Владика Давид Перовић: Чија је земља, тога је и религија / Cuius regio, illius religio / Врашка рачунаљка, у Крушевцу 9. фебруар 2022, Епархија крушевачка, eparhijakrusevacka.com, прист. 29. марта 2023. (14) Владика Јован: Наши „зналци“ знају име сваког злочинца у Јасеновцу, а не знају име ниједне жртве, Спутник, sputnikportal.rs, приступљено 29. марта 2023. (15) Жељко Перовић: Реч о увођењу „3G regel“ пропусница у литургијски живот Цркве у Минхену, Књига Знамење, Пирот 27. децембар 2021, znamenje-pirot.blogspot.com. (16) Срђан Милошевић: Да ли је тачно да су Маркс и Енгелс били расисти и зашто није? Пешчаник, pescanik.net, приступљено 17. фебруара 2021. (17) Јован Бајфорд: Потискивање и порицање антисемитизма; Сећање на владику Николаја Велимировића у савременој српској православној култури, Огледи бр. 6; Хелсиншки одбор за људска права у Србији, Београд 2005. (18) Преподобни Јустин Поповић: Православна Црква и екуменизам, стр. 151-165, Сабрана дела књ. 4, манастир Ћелије 2001. (19) Преподобни Јустин Поповић: Тумачење Прве посланице св. Јована Богослова, гл. 5, стих. 8, стр. 303, Сабрана дела књ. 11-12, манастир Ћелије, 2001. („Претворивши себе у Цркву, Господ Христос је дао свима људима све потребне силе помоћу којих могу, ако хоће, да себе постепено преображавају у савршена људска бића живећи Богочовеком и у Богочовеку, нарочито у светој тајни Причешћа.“) (20) Жељко Перовић: Николај и Светосавље на суду лажне науке и културе 21. века, Књига Знамење / Пи прес, Пирот 2023. (на наведеним страницама се налазе прецизни историјски извори и шири осврти) (21) Група аутора: Јасеновац и ми (приредио Владимир Димитријевић), Прометеј, Нови Сад 2022. (22) Академик Љубодраг Димић у интервјуу за “Новости“: Католичка црква била уз усташе у геноциду (интервју Раде Драговић), Новости, novosti.rs, приступљено 29. марта 2023. (23) Жарко Видовић: Завет и слобода (пр. В. Димитријевић), стр. 172. Catena Mundi, Београд 2022. (24) Љубодраг Димић – Запечаћена истина (интервју Наташе Јовановић), Печат бр. 612/2020, pecat.co.rs, приступљено 29. марта 2023. (25) Васо Казимировић: НДХ у светлу немачких докумената и дневника Глеза Фон Хостернау 1941-1944, Нова књига / Народна Књига, Београд 1987. (26) Василије Ђ. Крестић, Мира Радојевић: Јасеновац, САНУ, Београд 2017. (27) Мира Радојевић: Убијање историје – Зло Јасеновца и његова дубока веза с временом у коме живимо, Печат бр. 687/2021, pecat.co.rs, приступљено 29. марта 2023. (28) Јован Јањић, Историја у логору, Фондација за српски народ и државу, Београд 2023. (29) Лазар Лукајић: Фратри и усташе кољу, Фонд за истраживање геноцида, Београд 2005. (30) Марко Аурелио Ривели: Надбискуп геноцида, Јасен, Никшић 1999. (31) Лотар Рендулич: Gekaempft, gesiegt, geschlagen (1952), стр 161, Wayback Machine, archive.org, приступљено 29. марта 2023. (32) Жан Изар: Југославија 1939-1944. године (превод Раденко Ћурчић), стр. 247, Чачак 2022. (33) Земаљска комисија Хрватске за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача: Злочини у логору Јасеновац, Загреб 1946, Пројекат Растко, rastko.rs, приступљено 29. марта 2023. (34) Др Марко С. Марковић: Пола века српске Голготе, стр. 70-86, Образ, Београд 1995. (35) Епископ Николај: Ђердан од Мерџана, Сабрана дела, књ. 11, стр. 704, Глас Цркве, Шабац 2013. (36) Преподобни Јустин Поповић: Догматика православне Цркве I, стр. 231-233; Сабрана дела књ. 17, Манастир Ћелије, Београд 2003. (37) Љубодраг Димић – Разговор глувих (други део интервјуа Наташе Јовановић), Печат бр. 613/2020, pecat.co.rs, приступљено 29. марта 2023. (38) Звонимир Деспот: Степинчева брата блиског комунистима 1943. убили су Нијемци (2015), Вечерњи лист, vecernji.hr, приступљено 29. марта 2023. (39) Група аутора: Канонизација Алојза Степинца – изазови и одговори (приредили мр Ана Филимонова и др Владимир Димитријевић, уредник Никола Дробњаковић), Фонд стратешке културе / Бернар, Београд – Стари Бановци 2016. (40) Александар Здјелар: Делатност загребачког надбискупа Алојза Степинца за време Другог светског рата (1941-1945), стр. 351, Војно дело 6/2016, Институт за стратегијска истраживања Београд 2016. (41) Поуке патријарха Павла (приредио Ж. П.), стр. 195, Пи-прес, Пирот 2012. (42) Маргарита Матијевић: Степинчев „dossier“ Светој Столици (31. 05. 1943), Croatica Christiana periodica 40/1997, стр. 107-139, Загреб 1997. (43) Епископ Николај Велимировић: Касијана – Стослов љубави, стр. 85, Беседа, Нови Сад 2009. (44) Владика Данило Крстић – Светлосник Божје Лепоте (приредио Матеј Арсенијевић): Три спрата исповести, стр. 310, Светигора, Цетиње 2015. ( „`Разрешавам те твојих грехова и присаједњавам те Цркви Православној`. То значи да је онај који се исповедио на нивоу тела и душе, био претходно самоискључен из Цркве својим телесним и душевним гресима“) (45) Меша Селимовић: Сјећања, стр. 80-92, Сабрана дела, Слобода, Београд 1981; (46) Патријарх српски Павле: Свима истом мером, стр. 163, Сабрана дела, књига 3, Издавачки фонд СПЦ, Београд 2011; (47) Василије Крестић: Прећутани злочин, Печат бр. 760/2023, pecat.co.rs, приступљено 28. април 2023; и др.
