Привремена обустава рада од 1. априла до 1. августа 2022.
Реч о увођењу „3G regеl“ пропусница у литургијски живот Цркве у Минхену

Владика Григорије овим увођењем вакцина и тестова у литургијску стварност, отворено изражава сумњу у божанско присуство Христово на светој литургији, јер управо Он чини ово богослужење јединственим, чудесним, божанственим, због чега се и сам храм благодаћу Духа Његовог преображава у делић Неба на земљи, постаје благословено Царство. Веровати да у таквој надвременој литуријско-јеванђелској стварности, заразни болесник може заразити присутног Првојераха Христа и његове апостоле и ученике који су се свим бићем својим привили уз Њега, заразити Њега у путиру или на кашици, заразити епископа који га иконизује, свештенике и вернике сабране око Њега у храму – значи веровати да је присутна зараза моћнија од присутних божанских енергија, да је хуманистичко царство болести, страха и смрти, моћније од Васкрслог Христа и Његовог вечног литургијског Царства. Такво становиште води ка одрицању божанства Христовог и представља практично исповедање свејереси хуманизма, по којој литургија може бити тек само један тужни и немоћни, бесмислени перформанс, парада шаренила и сујете, патетична представа у којој је Христос протестански обезбожен до неке далеке и бледе историјске личности, или пак ватикански протеран у небеса, а све како би нарцисоидни епископ, као локални папа, постао његов генерални заступник и заменик, Vicarius Christi у своме селу.
Драговољно увођење „3G regеl“ пропуснице у Минхену, може бити и израз снобовлука, сујетног страха да нам се просвећени свет не подсмехне као мрачним и средњовековним конзервативцима, примитивним богомољцима који више верују у Јеванђеље и јеванђелско-литургијски реализам, неголи у достигнућа модерне науке – а због чега се треба с оправданим стидом тргнути и што пре еманциповати, отворити црквена врата за све што нам наука пружа, без икаквог подозрења и провере. Свети владика Николај такве помодаре у свом Љубостињском стослову назива наивним и лаковерним бајагањама балканским и иванушкама кијевским, а њихова „прилагођавање и уједначавање“, обичним светогрђем, свлачењем Исуса Христа са богочовечанских литургијских висина у долину плача и гатања. Наша јеванђелско-литургијска стварност никада није била, нити ће бити у сукобу са научном стварношћу – она је у сукобу једино са светским центрима моћи, прецизније, енормно богатим капиталистима који желе да узурпирају науку као цивилизацијску тековину, и уз помоћ ње успоставе своју безбожну ничеанско-марксистичку стварност, а у којој хришћански Тројични Бог званично и научно не постоји, у којој историјски Христос није ни вечни Богочовек, ни вечни Првојерарх хришћанске Цркве и Литургије. Умиљавати се и додворавати, снисходити овим центрима моћи и њиховој псеудонауци и псеудомедицини, уступати пред њиховим притиском, уценама и засташивањима, пристајати на њихове примамљиве и ласкава понуде које доносе моћ и афирмацију у елитном друштву, значи постати нови Јуда који граби сребренике и целивом издаје и распиње Христа.
Увођење „3G regеl“ пропусница у Минхену, сем хуманистичког маловерја и сујетне сервилности, може бити и израз примитивног животињског страха од болести и смрти, који не приличи православним хришћанима, јер искрени верник и у најтежој болести и на самртној постељи призива преслатко име Првојерарха Исуса Христа, верујући да је Он и у његовом личном животу живо присутан, да о свему промишља по недокучивој и премудрој љубави својој, и да му телесну болест дарује ради духовног буђења и оздрављења, можда чак и као мученички венац, како све Свети Јован Златоуст тумачи, упућујући хришћане да свакако следе пример кротког трпљења праведног Јова и убогог Лазара. Животињски страх од заразе и болести је одлика непросвећеног, безбожног света који је у старини заразне болести чак песонификовао, доживљавао као реална чудовишта којима треба снисходити и приносити жртве, своје животе, своју децу, а све само како би та неман одступила и отишла бестрага. Такав безумни страх је очевидан и данас у једнако безбожном 21. веку, у коме преплашени свет прихвата да буде потенцијална жртва у највећем медицинском експерименту у историји човечанства, само како би га поштедело то пандемијско чудовиште што се са свих страна примиче.
Коначно, добровољним увођењем „3G regеl“ пропуснице у Минхену, владика Григорије и представници његове администрације у Минхену чине преседан у Српској Православној Цркви, једини у њој одступајући од Првојерарха Христа и као Доброг Пастира. Уместо да све вернике једнако и без разлике пригрле, чувајући их ако је потребно и својим животом од дивљих звери и вукова, они промовишу сумњива и неиспитана лекарства која можда баш од ових лукавих крадљиваца долазе, а на чију се они страну као најаманици сврставају, чиме спроводе суптилну селекцију унутар повереног им стада, делећи вернике на тестиране и нетестиране, вакцинисане и невакцинисане, послушне и непослушне, савесне и несавесне, здраве и сумњиве, просвећене и непросвећене, подобне и неподобне – а у чему „3G regеl“ пропусница служи као један заиста апокалиптичан документ, својеврсна "кршеница" којом верници доказују да испуњавају услове да се сједине са Христом. Занимљиво је да овако фарисејски хладан и безобзиран однос ка једном делу верног стада Христовог, успоставља баш један епископ који је са својим почившим духовним оцем, управо у име бескрајног човекољубља и безрезервно отворене литургијске саборности, годинама спроводио литургијску реформу у српским земљама. Сада јасно видимо да у овом пројекту нема ни искреног човекољубља ни искрене саборности, већ једино надмене и хладне охолости, која се Првојераху Христу упорно и пркосно подсмева, а стадо Његово узнемирава и жалости...
Све ово пишем и верујем да Цркву Христову ни врата ада не могу да пољуљаји и поруши, а камоли један безбожан, неопагански и фарисејски владичански декрет. Верујем и да ће од Цркве временом отпасти све што је гордо и саможиво, лицемерно, хладно и анархично, непокајано, заиста као од самог Тела Христовог. Али ипак, жао ми је тих верника у Баварској који су већ довољно намучени језивном државном репресијом која неодољиво подсећа на однос те исте државе ка јеврејског заједници позних трудесетих година 20. века. Сада им и наша неодоговорна и безосећајна црквена администрација загорчава предбожићне дане. Молим Богомладенца Христа да ради њих уразуми неразумне, да запрети самовољном, да опомене охоле – а чеда ова своја, српска и баварска, узнемирена и прогоњена, да прими и пригрли, ако не у нашој народној, а оно бар у руској или румунској минхенској пештери, тамо где страже цара Ирода још увек нису пристигле, да њихова тужна срца умири и орадости, да се у њих роди и насели, јер она су заправо најдража пештера и постеља Његова.
Пише: Жељко Перовић
Прилог: Глас народа: „Да се погледамо у очи“ – коментари испод објаве о „3G regеl“ декрету са странице „Српска Православна црква у Минхену“, неки су у међувремену обрисани (приступљено 27. децембра 2021):
Православни подсетник за сваки дан у 2022. години
ДОСТУПНО / Mалопродајна цена 160 дин
Was Saint Bishop Nikolaj a Fascist? A Review of His Addresses from March 1935 to April 1941
Saint Bishop Nicholai is a fascist because he received a decoration from Hitler in 1934, and in 1935 he gave a lecture at Kolarac called “Nationalism of Saint Sava” where he praised Hitler as few people did during the life of the Reich leader, comparing him with Saint Sava, “whereby Hitler turned out to be bigger than Saint Sava.” This accusation comes from the critics of Bishop Nicholai from Peščanik, whose pamphlets are adopted and passed on by a part of the Serbian intelligentsia in which there are historians, linguists, political scientists, and even theologians. However, such constructions are possible only if we ignore the legacy of Bishop Nicholai and his thought.
For instance, it is interesting that in the same year, namely in 1926, Hitler and Velimirovich published two completely opposite works — Hitler the second part of his Mein Kampf in which he revealed his racial theory to the world, and Nicholai a short article entitled “The Problem of Races,” in which he explained that the problem of race can not solve anthropologists, nor historians and psychologists, but only Christianity, urging Serbian youth not to make a value difference between races, but to consider whether a black earthen pot with honey or a white porcelain pot with vinegar is better. In his later works, there are much more references to the issues of racism, nationalism, chauvinism, etc., where he clearly holds moderated and balanced Christian worldview.
UDC: 271.222(497.11)-722.52-36:929 Николај Велимировић, свети”1935/1941”
329.18(430)”1935/1941”:271.2-475
get pdf
cite
Божји људи
– Миодраже, рекао сам ти да ме више тако не зовеш. Нисам свештеник. А и не могу баш сваког јутра да ти плаћам кафу - говорим му тихо чим ми се примакне, помало постиђен од света који се већ окренуо да ме види, али и већ сасвим уморан да објашњавам како сам ја отац једино својој деци Анђи, Васи и Сави... Пироћанци ме већ одавно доживљавају као неко свештено лице, чим сам се доселио у "Танаска Рајића" комшије су шапутале о свом новом суседу: "поп ли је, кво ли је...", а ја до дана данашњег не знам да ли је то због ове проседе брадице и повећег стомака на коме би савршено пристао онај плаветни појас Сремчевог хероја Ћире који је обожавао крофне, или је пак све то због мојих лепршавих писања која се, као тек изаткани ћилим, некако увек размотају и простру до Сладчајшега Христа...
– Добро, оче, нећу више тако да те зовем. Ајд дај педесет! – одговара Миодраг не скидајући широк осмех са свог озареног лица, узима новчаницу и хитро наставља даље, али сада још живље цупкајући и већ дижући руке испружених кажипрста, као човек кога погоди песма у кафани.
Миодраг је мој друг и више се не љути када му не дам новац, мада у почетку није било баш тако. Знао је да се узнемири, да панично тражи веће или мање износе, и коначно да се расплаче. Био сам убеђен да је био у наркоманској кризи све док ми један конобар није рекао: "ма јок, тек'в си је од малечко", испричавши ми притом да је као дете несретно пао и задобио тешку повреду главе.
Како је све тајанствено и скрито а ја тако брз да олако верујем својим варљивим очима, да судим и пресудим, иако и сам у кући имам једно такво повређено и јуродиво дете. Отада сам заиста много пажљивији ка Миодрагу, понекад попијемо заједно кафу а он ми прича да би ми угодио, како је некада рецитивао песмице о Савиндану у школи "Младост"...
Миодраг ме јутрос дочекао у заседи на истом паркингу, дозивајући ме опет издалека као свога оца. Имао је сада неку војничку капу на глави те овога пута одважно стаде пред мене и поче да салутира. Потом ми сав срећан рече како су га јуче неке девојчице позвале да заједно возе ролере...
Како је све тајанствено и скрито, размишљам док овај весели војник ђипа и поскакује даље својим путем као православни Арапин у Јерусалиму, и не знајући да у тој непрестаној васкршњој радости којом је обливен, са рукама подигнутим као у кафани, путује право у Рај.
11. 2. 2021.
Стовна
Души мојој жалостивој
То брање шипурака никако нисам волео. Било ми је драже да сакупљам пикавце и плевим бусење које је џигљало из ивичњака у улици за коју је било задужено моје одељење, или да садим бориће на Старој планини, или да берем кукуруз у Војничкој башти, мој отац је редовно куповао "Експрес" због чега сам био првак одељења у сакупљању старе хартије, ни у старим флашама наша кућа никада није оскудевала... Али провући моју шепртљаву и крофнасту руку кроз лавиринт трња и убрати чак три килограма тих ситних црвених плодова, била је права уметност. Требало је и доћи до њих јер пут је водио кроз Чуј Пет'л, последње градско насеље које урања у густу борову шуму, а где нас је често у заседи чекала ратоборна локална дружина.
– Дека сте пошли!? – јекнуо би љутито најкрупнији дечак из повеће групе која би се однекуд из шумарка, до зуба наоружана окрашћеним прућем и тојагама, сјатила на узану стазу право пред нас.
– Те... Да беремо шипци... – одговарали смо снисходљиво, показујући своје празне кесе и торбе, као на царинском прегледу.
– Знајете ли да не смејете да проодите кроз Чуј Пет'л? – питао би даље овај љути иследник, не мењајући свој добро увежбани мркоглед који је савршено пристајао уз његове спојене, брежњевски космате обрве.
– Па, несмо знали... – правили смо се невешти, нимало не доводећи у сумњу ни забрану проласка нити свој очигледно велики прекршај, што је годило љутим митничарима, те вођа коначно рече:
– Ајде, мињујте! Ама немој више да смо ви видели од тука да проодите!
Прегрмевши некако ово митарство, као грешна душа из житија Свете Теодоре Цариградске стизали смо на место блаженства и заборава свих проживљених невоља, рајско станиште и омиљено излетиште звано Манастирче, на коме је средином 19. века неки сироти царибродски занатлија Мада данима прекопавао земљу тражећи у њеној дубини древни олтар из свог божанског сновиђења, спреман да изађе пред Турке који су му, након многог досађивања дали дозволу за рад, али поигравши се са његовим судбином, рекавши му да ће у случају да ништа не пронађе, бити погубљен.
И данас често замишљам себе како лешкарим на том чаробном пропланку, срчем воду са бистрог лековитог извора и улазим у оронулу цркву коју је народ касније подигао на месту првобитне деда Мадине дашчаре у коју је овај упорни богомољац положио пронађени камен. Зурим у тај чудни и забрањени свет, поносан што успевам да одолим расутим новчићима у празној и увек откључаној цркви, које су побожне старице кришом доносиле на дар Светом Димитрију, а од којих сам могао себи да купим бар две кесице омиљеног смокија. Често размишљам како сам тада безбрижно и радосно, као неки малени светац корачао кроз живот. И како сам, сасвим несвесно, својим духом био ближи и милији том тајанственом, анђеоском свету деда Маде колара...
Последњи пут "у шипци" сам ишао са мојим другом Зораном Бузом, у трећем разреду основне школе, када је већ све било обрано у грмаку изнад Манастирчета, где смо шипурке обично налазили. Зато смо наставили да се пењемо даље, до самог врха на коме се налази Пропаст, пећина у којој вода понире у дубину земље и излази чак негде код Лукавице. Спустили смо се да звирнемо у тај никад испитани, загонетни и бескрајни мрак па одмах кренули даље ка истоку. Сишли смо низ једну стрмину и дошли до села Градиња где нас је на сеоској чесми један старац по старом адету пропитао чији смо, па саслушавши имена наше ближе и даље фамилије, упозорио да никако не идемо даље, показавши нам руком ка државној граници, којој смо се већ сасвим приближили. Вођени савршеним Бузиним инстинктом кренусмо назад али другом страном, кроз трновити Бучумет, и мимо свих стаза и богаза, коначно, пре мрака, стигосмо у град. Поносни на своју сналажљивост и храброст, корачали смо одважно низ улицу Бориса Кидрича, али само до Дејвидове куће, где смо, као хајдуци из Нушићевог романа, доживели своје прво понижење:
– Лелеее, Зоранеее – гласно јаукну Дејвидова мајка чим нас је са терасе уочила – Че сараниш твоју Рајну, лоше њу је, хитна помоћ је доодила, за малко да ђу и одвезе због тебе...
Био сам убеђен да је реч о неспоразуму или макар неком Бузином ранијем греху ка мајци, који је тек сада дошао на наплату. Зато се баш изненадих када се ова узнемирена жена обруши и на мене:
– А и ти исто! Мајћа ти је од муку окала полицију да ви траже по планину, да случајно не прејдете границу. Кво ли сте прајили и дека се цел д'н девате!?...
Идуће године моји су купили три килограма шипурака које сам само однео у школу. Учитељица Мирославка Филипова ме корила ранијих година због неиспуњене норме, а сада је подозриво посматрала крцату кесу у мојим рукама. Као да је и сама осећала да ту нешто не штима, да је просто немогуће да је све то набрало једно размажено царинско дете.
...
Пристао бих да опет проживим све те дечачке невоље. Од суровог Гроздановића који је у "српском одељењу" царибродског забавишта, свакога дана таманио нас нежне мамине синове, па све до Сике полицајца који је, уочи избора деведесете године, попео на ивичњак мене и Ђолета како би могао, онако висок, што боље да нам се унесе у лица и да нас учтиво упита – Очете ли са по шамар? – јер нас је затекао како фломастером цртамо свастику Шешељу на челенци. Од првих шипурака у основној школи до првог разреда гимназије када су нас девојчице из одељења редом зивкале телефоном, представљајући се као Емилија, лепа Пироћанка из правно–биротехничког одељења, која ето, жели баш мене да упозна и самном прошета центром града, те сам узалуд шпартао главном улицом у заказано време док су се оне кикотале на тераси изнад Нишке банке, због чега сам сутрадан јако црвенео у школи, али ипак, не као Божа који се на састанак са Емом појавио зализане косе, са букетом свежег цвећа у руци, удешен као за веридбу...
Узалуд чезнеш, душо моја жалостива, за тим давним временима. Тај изгубљени рај одавно не станује на овим драгим адресама, нити у збивањима и срештама које си проживела у раној младости. Цариброд из твојих сећања данас је тек само један леп и носталгичан путоказ на коме финим курзивом стоје записане јеванђелске речи: "Ако се не обратите и не будете као деца, нећете ући у Царство небеско". Тај детињи рај још увек постоји, али као онај древни олтар из повести о Манастирчету, лежи дубоко закопан у нашем тужном срцу, под црном и трновитом земљом малодушја, брига и слабости одраслих људи. До њега се више не може доћи без храбре вере и светог лудила деда Маде колара. Али, вреди копати jер тамо нас чекају давно ишчезли мириси детињства, скривене сонате и раздраганa игрa светлости и сенки коју сунце ствара у градском сивилу. Тамо је извор првобитне радости који често муте и збуњују невоље и неправде овога света, али он никад не устуче и свему одолева, јер верује у Живот, јер путује у Вечност.
____________
фото: Цариброд, Sanya Petrov Photography
Зар чашу коју ми је Отац дао ја да не испијем?
24. децембар 2020.
О српском духовништву, трагичној реформи и нашим данима
Какве ми Старце имамо по српским манастирима, а да и не знамо. Тражимо их по Грчкој и Русији, свуда само не у нашој милој Србији. Зашто је то тако, добра је заслуга и владике Атанасија Јефтића. Годинама се ругао тим нашим тобож мрачним, примитивним, неуким калуђерима. Дотле je ишао да је понижавао и побожне богомољце, неподобне вероучитеље, издаваче, књиге и календарчиће. И нико му ништа није могао, његова је увек била последња. У реформи коју је он огњем и мачем заводио по српским земљама, није било ничег неугодног, ни подвига, ни пакла, ни антихриста, ни ђавола, све су то некакве протестантске будалаштине од којих човек, мислећи о њима, може једино да запати некакве менталне поремећаје. Тако и данас многи од њих трагично верују, упркос светим Јеванђељима, упркос Господу Христу који сасвим добронамерно, ради будности и бодрости, открива хришћанима свих времена тајне невидљивог света и покрета, говори о духовним напастима, о последњим временима, мукама и невољама које ће задесити и њих и читав свет.
Зато ни Атанасија ни његових штићеника данас нигде нема. Завукли су се у мишје рупе јер немају одговаре на ово време и питања која оно намеће. Срушила се њихова новотеолошка бајка о љубави, пред првом невољом, пред првим прогоном. Шта остаје на тим рушевинама? Опет и опет, наше монаштво, наше честито свештенство, наши богомољци. Они су носиоци православне свести и савести, не високи теолози, не висока јерархија, пише Николај у Љубостињском стослову. Јер мудраци путују издалека и могу да залутају на својим кривудавим мисаоним стазама до Витлејема. А прости српски пастири су одувек ту, као чобани пред вертепом, срцем и душом осећају шта се збива, и чују песму анђела, благовест о доласку Христа.
О Божићном посту 2020.
Фото: Епархија шумадијска
Православни подсетник за сваки дан у 2021. години
Р А С П Р О Д А Т О / малопродајна цена 160 дин
Можете нам јавити на znamenje@gmail.com или facebook број примерака који поручујете, вашу адресу, контакт ради брзе поште (курир позове десетак минута пре саме испоруке) и дан у радној недељи који вам одговара за пријем (поруџбина примљена до 9:30 пре подне може стићи већ сутрадан).
Споменик Стефану Немањи и анархистичка хистерија у Србији

Марко Видојковић се у свом тексту идентификује са самим Богом, и попут Великог инквизитора у Карамазовима, изводи Немању пред свој страшни анархистички суд на коме га, као хуманистички бог бескрајних слобода, осуђује на вечне муке и шаље право у пакао зато што је, у своје време, злостављао и прогонио богумиле.
У овој лепршавој панк оперети прећутано је да су у немањићким државама сасвим безбрижно живели Јевреји, католици, чак и мухамедански ратници које је Милутин, као своју плаћеничку војску насељавао у пустим крајевима Србије, и да се Немања обрачунава једино са богумилима зато што је њихова делатност била разорна по државу коју је стварао, по друштвено-породичне вредности на којима је темељио своју реформу, а која је Србију винула из паганског мрака у сам врх светске цивилизације која се у то доба простирала око Средоземља. (1)
Јер у Крмчији Светог Саве пише да су српски богумили били носиоци масалијанске јереси из 4. века и деловали као анархистичка секта која није прихватала никакву власт и никакав ауторитет, која је брак сматрала демонском креацијом, баш као и самог човека и читав свет, и која је након строге аскезе благосиљала разврат, бигамију и инцест, позивала вернике на бојкот социјалних давања, на нечовечан став ка сиромасима, удовицама и богаљима, чак и ка својим родитељима и рођеној деци.
Савремена наука је доказала и да српски богумили немају ничег заједничког са босанским крстјанима који су поштовали часни крст, мошти, иконе и црквену јерархију, који су подизали храмове и у њима вршили своја богослужења, славили свеце и празнике, ступали у брак и крштавали децу, примали свето причешће – све што су богумили с презиром одбацивали, сматрајући и материју и сваки поредак, обред и служење ђаволским изумом, верујући да се чак и у Христовим чудима пројављује демонска енергија, држећи се свог мистичног причешћа које су поистовећивали са оргазмом жене, хулећи на Богородицу и светитеље, нарочито старозаветне које су сматрали проклетим, Јована Крситеља за самог Антихриста. Трансформација српских богумила у босанске крстјане подразумевала би не само њихово одрицање од анархизма и целокупног верског учења, већ и њихово активно учешће у Косовском боју на страни цара Лазара, у одбрани државе коју су порицали, која их је прогањала и проклињала у својим законицима до саме битке...
Маштовити Марко је Немањин сукоб са богумилима телепортовао у 21. век што је и ненаучно и непоштено. Немања је са богумилима поступао у складу са суровим законским мерама своје епохе и то може једино да значи да би се данас обрачунавао са антидржавним, антинародним и антипородичним делатницима у складу са уставом и у оквирима законодавства савремене Србије. Ако већ маштамо, то би могло да значи да би Немања данас протерао из Србије многе невладине организације, укинуо националне фреквенције многим медијима, распустио многа министарства, високе државнике који га једино на уснама и у бронзаним одливцима следе и поштују.
На страшном Марковом суду Стефан Немања нема право чак ни на своје монашко име Симеон, на свест о својој нишчети, грешности и пролазности, због којих се одриче свог престола, својих владалачких привилегија, моћи и комфора, и одлучује да остатак живота проживи као строги испосник, убоги калуђер који умире на тврдој земљаној постељи, са молитвом на уснама. Све је то фолирање и пренемагање за српске анархисте. Нема покајања и божанске благодати која човека умива, преображава и освећује, нема Бога који је постао човек да би га учинио узвишенијим од анђела, вечнијим од звезда. Човек је тек само једна мислећа животиња коју нико нема право да спутава, каже анархистичко јеванђеље по Марку. А живот – окретни богумилски плес са демонима који нико не сме да ремети и раставља.
Србија већ стотину година клизи у бездан свог преднемањићког мрака, свог урођеничког дивљаштва, личне и колективне неурачунљивости и егоизма због којих је постајала лак плен за моћне империјалисте. То доказује и робовски положај данашње Србије у новом светском поретку и паганска хистерија међу српским анархистима и необољшевицима, уочи подизања Немањине статуе на платоу испред београдске железничке станице.
Ж. П.
________________
Да ли је Свети владика Николај био фашиста и зашто није?
„Свети владика Николај је фашиста зато што је 1934. примио орден од Хитлера, а већ идуће 1935. на Коларцу одржао предавање под називом „Национализам Светог Саве“ где је упутио похвале Хитлеру какве је мало ко упутио за живота вођи Рајха, поредећи га са светим Савом, при чему је Хитлер испао већи од светог Саве[1].“
![]() |
Ниче и Достојевски |
Треба приметити и да је Николај инкриминисани орден добио зато што уређује немачко војно гробље у Битољу 1926. године, у време када је Хитлер био сасвим маргинална политичка личност, да је то учинио побуђен својом дубоком свепраштајућом и свечовечанском љубављу ка непријатељима коју је он исказивао и у другим сличним загробним приликама тих година[2]. Такође и да те исте 1926. године Хитлер и Николај објављују два сасвим супротстављена дела – Хитлер други део свог „Мајн Кампфа“ у коме свету обзнањује своју расну теорију, Николај краћи чланак „Проблем раса“ у коме објашњава да проблем раса не могу решити антрополози, историчари и психолози већ једино хришћанство, позивајући српску младеж да не прави вредносну разлику између раса, већ да размисли да ли је бољи црни земљани лонац са медом или бео порцулански лонац са сирћетом[3].
![]() |
"Антропометријска испитивања на северу Немачке", Политика 1935. |
![]() |
Свети Сава у Милешеви |
![]() |
Свети владика Николај на Коларцу 1941. године |
![]() |
Илустровани лист, 1921. година |
Необољшевички Пешчаник је идеолошки острашћен и доследно малициозан и када тврди да је Николај поклекао пред великим признањем, због своје ужасне сујете, да га је Хитлер просто купио тим орденом, те да му зато и Николај сада узвраћа хвалоспевом. Њихове злобне конструкције се, међутим, руше као куле од карата пред свим потоњим оглашавањима и делањима Светог владике Николаја[8]:
![]() |
Свети владика Николај 1937. |
![]() |
Грађански рат у Шпанији |
![]() |
Вест о Конкордату и немирима у француској штампу 1937. године |
![]() |
Грачаница, Надежда Петровић |
![]() |
Синагога у пламену, Немачка 1938. |
Почетком 1939. године уредник Жичког благовесника поставља питање своме епископу „Да ли сте ви за демократску или фашистичку осовину?“ на које Николај одговара: „Зар ми немамо своју осовину? Наша је осовина од Јегејског мора до Тихог океана, или од Солуна до Владивостока. То је појас православних народа, којим је подељена земља на две хемисфере, на источну и западну. Посматрајте ову осовину у светлости географије, и у светлости историје, и у светлости идеализма, па ћете сами видети, да тајна Божијег руководства светом почива на овој осовини. То је духовно морална осовина, потребна целом свету. Од два земљаска царства православном свештенику није лако изабрати једно. Но његов избор је лак и брз чим се пред њ поставе два царства: једно земаљско, а друго небеско. Њему је и дужност и радост да изабере царство небеско. Када човек није задовољна са два понуђена предмета – шта он чини? Наравно, он тражи треће. Постоји ли трећа осовина коју би ми сви без колебања и с радошћу и чистом свешћу могли прихватити?...“[18]
![]() |
Наполеон и Хитлер |
О Видовдану 1939. Николај држи два чувена говора у којима разобичава словенофобију коју Немачка од тада почиње интензивно да промовише, позивајући Србе, Хрвате, Словенце и остале честите поданике Југославије на слогу и јединство, као једином браном пред овом опасношћу[20]. Говор је штампан у свим читанијим београдским и загребачким листовима и изазвао велику пажњу, те у Раваницу стижу честитке чак и од социјалиста, своје одушевљење јавно исказује и Хрватица Марија Димец Шкреблин[21].
1939. на конференцији у Амстердаму Николај се обраћа европској хришћанској младежи својом беседом „Три авети европске цивилизације“ у којој јасно повезује Ничеовог Надчовека и Хитлеров нацизам:„...Ничеов надчовек у стварности ни по чему не представља неку величину, осим кад се на хартији испише великим словима - Надчовек! А васионска празнина, у одсуству Бога, била је тако огромна, да је ни милиони надљуди нису могли испунити много више него милиони атома, или милиони надуваних мехурића. Мехурићи су прснули, Ниче је полудео, а аветињска празнина без Бога остала и после смрти Ничеове, да је до у наше испуњавају сизифовским напором уображени и обоготворени надљуди и - што је још кобније - уображене и обоготворене наднације. /.../ У даљем садржају беседе Николај доказује сродност између Ничеизма и Марксизма, како у њиховом заједничком родитељу Дарвинизму, тако и у њиховој заједничкој негацији љубави, милосрђа, морала и самога Бога Христа. Николај позива европску омладину да устане у одбрану европске части и Хришћанства, као једине праве и трајне вредности коју Европа крије у себи.[22]
![]() |
Слика из Првог светског рата - обешене сељанке у Мачви |
![]() |
Свети Сава на платну Уроша Предића |
Крајем 1940. Николај држи беседу у Саборној београдској цркви где нацистичком начелу „ми се руководимо само интересима свога народа“ супротставља стару српску молитву „Помози Боже свима па и нама“ као начело светосавског национализма: „...Та кратка молитва народна, нарочито је значајна за ово тешко време које обремењава све народе света било телесним, било душевним, било обојим патњама. Ми чујемо данас људе од утицаја како говоре: ја гледам само себе! Или како саветују друге: гледај само себе! и државнике који изјављују: ми се руководимо само интересима свога народа! У оваквом времену пада као мелем на рану молитвена реч нашег сељака: Помози Боже свима па и нама. Колика универзалност, и каква красота душевна! Сав Достојевски изречен је у овој једној реченици. Наш мали народ моли се Богу за све народе Божје на свету, велике и мале, и за сва људска бића на овој планети, па тек онда за себе. Са овог крвавог и стешњеног ограшја на којега је Судба поставила, наш народ упућује поздраве и добре жеље преко Свевидећег свима народима и племенима које је Он саздао, целој фамилији човечанства. Страдалник разуме страдалнике. Паћеник уме да саосећа патњи. Само са оваквом широкогрудошћу може се човечанство извести са распућа на прави пут и повести светлијој и достојанственијој будућности. Остане ли се при садашњој тесногрудости, себичности и охолости, личној или колективној, онда неће бити задржања у срљању ка пропасти. И смех сатане над родом људским, сада потајен, постаће гласан. Али ће се у том случају и ускорити онај дан. Дан Гњева, када ће се сва земља затрести, сунце помрачити и силе небеске покренути да затрубе и објаве Суд...“ [25]
![]() |
Каин убија брата Авеља |
Почетком 1941. Николај трага за духовним узроцима новог рата у Европи и очигледној пропасти западног света (овај оглед ће касније разрадити у својим тамничким записима). Европа је по Николају, сваки свој научни проналазак и сваку новооткривену вештину користила да би исмевала и наново убијала Христа, имајући свесрдну помоћ западних теолога и свештеника који су, пратећи ово научно христоубиство, цепали лист по лист из Светог Писма, проглашавајући га погрешним, лоше интерпретираним, плодом утицаја старих митологија (то данас у Србији из истих побуда чине теолози-обновљенци). Николај у овом научно-теолошком христоборству види узроке новог европског рата, преноси страшно пророчанство Достојевског о европској пропасти, а сам још увек изражава свој жарки оптимизам: „...Западна опозиција Богу хтела је да дође тобож до једног истинитијег појма о Богу мимо и насупрот Христа и Христовог открића вечне Истине, па је пала у слепи пантеизам или у још слепљи натурализам, у квази научну митологију. Место јеванђелског морала истакла је неку хуманост, без Бога и Божјег закона о владању, па је произвела један бруталан и себичан род, од кога би се и хуманисти старе Атине уплашили. Хтели су избећи све идеале хришћанске и заменити их мутним изразом „култура“, па су хтели помоћу народних теорија сузбити веру Христову. Једном речју, хтели су одстранити, елиминисати Христа потпуно и свецело из живота хришћанских народа, из културе, из просвете, чак и из историје, па су завалили себе и своје народе у мрак, у крв, у очајање. Ударили су на Христа као на камен, на коме се свако добро може зидати али о кога се може најстрашније разбити, по ономе пророчанству: Сваки који падне на тај камен разбиће се, а на кога он падне страће га (Лука 20,18). У том и јесте и пад Запада, и – ако се не поврати Богу и Христом не препороди – његова коначна пропаст, по Фјодору Достојевском. То ми, а не Достојевски, говоримо условно: ако се не поврати Богу и Христом не препороди. Достојевски је пак предвиђао безусловну пропаст Запада. Он је био визионар и у својој пророчкој визији, на жалост, он није могао сагледати западно човечанство као покајано, Богу повраћено и Христом препорођено. /.../ Видимо код западних народ – бар у садашњем времену међусобних сатирања ратом – извесне знаке покајања и обраћења Богу. Читали смо о томе, како је француска влада, у целом свом саставу, ишла у главну цркву Париза на молитву Богу. То је догађај недогођен за последих ваљда пола столећа. Читали смо и о томе, како је енглески краљ у мају месецу ове године позвао цео свој народ на молитву Богу за помоћ и заштиту. Наравно, по нашем православном поимању, то је нешто но то није довољно. Уз молитву треба да иде покајање и завет, покајање због учињених греха, због опозиције Богу и Христу, и завет да ће се с том опозицијом раскрстити у будућности. Пуно покајање, са одлучним заветом и вапијућом молитвом може покренути увређенога Творца на пуну милост. Опозиција Богу мора се обратити у служење Богу...“[27]
![]() |
Са демонстрација у Београду 27. марта 1941. |
Након окупације Николај бива под сталним надзором и присмотром Немаца, означен од нових власти као англофил и германофоб. Његова слобода кретања је ограничена на конак манастира у ком је заточен, што он тешко подноси и због чега оболева. За сво време окупације Николај није потписао ни један издајнички документ који му је потуран, јавно исповедајући своје антифашистичке ставове и пред немачким стражарима и пред високим Хитлеровим чиновницима. (О Николајевом тобожњем колаборационизму биће речи у неком од идућих текстова)
Након ослобођења Николај у Америци пише антифашистичко дело „Земља Недођија“. Занимљиво да овде 1946. године први пут бива нападнут од неког „брата свештеника“ из Брозове Југославије због „величања Хитлера“ на Коларцу. Права штета за нас је што Николај никада није одговарао на личне увреде, те је епископу Дионисију, поводом изнете клевете, само кратко отписао да не жели да узлази у расправу, да је говор на Коларцу одржан у Светосавској 1935. години и да је сав написан у част Светога Саве, изражавајући притом и чуђење због наопаког и рђавог тумачења[29]. Николај умире 1956. и годину дана касније амерички Конгрес доноси резолуцију у којој изјављује саучешће српском народу, изражавајући дубоку жалост Председничког дома због смрти епископа Николаја „највећег сина нашег достојног српског савезника у два светска рата и духовног вође српског народа у Југославији“[30]
...
Рећи да је Николај декларисани фашиста због исказане похвале на рачун Хитлеровог отпора ватиканском империјализму и покушаја да организује нешто налик националној цркву у својој држави, исто је и што спочитавати фашизам Стевану Јаковљевићу зато што 1938. године похвално пише о Хитлеровој аргарној реформи[31], Црњанском зато што изражава отворене симпатије према социјалистичким идејама у раном италијанског фашизму, Иви Андрићу зато што 1923. године признаје да фашизам, једним делом, представља и величанствени револт националне свести и просвећених класа против безумног црвеног терора заведених маса и московских агитатора [32].
Перцепција необољшевика са Печаника је селективна и дволична, баш као код „брата свештеника“ који четрдесет и шесте тражи фашистичко труње у старој Николајевој беседи а не види како Брозови агенти на његове очи врше масовна стрељања, брутално убијају више стотина његових честитих колега, затиру литије и јавна водоосвећења, крсне славе и благдане, скрнаве иконе, погане Божје храмове.
Необољшевици са Пешчаника имају нарочиту моћ да се погрузе у један магловити историјски тренутак и да у марту 1935. све јасно виде и све тачно предвиде шта ће се збивати идућих година. Али њихова проницљивост изненада ишчезава када је потребно да у своме времену и својим очима сагледају фашизам код моћних западних држава које деценијама већ уназад уништавају и уназађују слабије државе, а све да би њихове наднације живеле лагодно, отворено притом признајући да бране своје интересе у туђем дворишту, тражећи и „правичну расподелу“ природних богатстава у свету, на чему је и Хитлер својевремено инсистирао.[33]
То је само један од доказа да је Николај у праву када тврди да су фашизам и марксизам два рођена брата од истога оца Дарвина. И да, иако крвно завађена, браћа могу и да се измире, ако се договоре око расподеле плена. Тако савременим бољшевицима деценијама уназад нису сметали западни неонацисти, јер у њиховим походима и сами успевају да се овајде, пленећи душу окупираног народа, како би је ломили и преваспитавали у својим медијским, просветним и културним гулазима. Тако ни неонацистима нимало нису сметали нови бољшевици јер у окупираним земљама проповедају своја најрадикалнија учења, убијајући у људима родољубива осећања, свако поштовање према својим прецима, према својој историји и држави, тој војно-бирократској машинерију коју треба пошто-пото размонтирати и уништити. Ова савршена синергија трајала је до наших дана када су се рођена браћа, чини се, опет закрвила.
![]() |
Слика из српске штампе 1923: Бољшевик који је хтео кришом да покраде Саборну цркву у Москви, приликом бекства кроз прозор се нехотице обесио у њој. |
Јер како савршено покорити народ коме је и дан-данас светосавски неподношљива и сама помисао да му туђин буде владар, који још увек држи као свету заповест слоган „Своје чувај, туђе не дира“, коме је још увек срцу мила народна држава и слободна отаџбина? Како у светосавском народу развити љубави према страним инвестицијама и безгранично поверење ка моћним страним корпорацијама, када их он још увек светосавски сматра бездушним, када им се подсмева и руга, држећи их за лукаве непријатеље који се с осмехом увлаче у његову земљу, како би му разорио све националне светиње? Како преваспитати народ који још увек верује да је Свети Сава савремен, и не само савремен већ и човек будућности, јединствени Европљанин од кога горди европски народи и сада имају много шта да науче? И како поред тако савременог, живог и присутног Саве, утопити његову народну цркву у сивило екуменистичког империјализма? Како раслабити и дегенерисати Србе ако они још увек светосавски верују да је циљ васпитања, просвете и културе стварање снажних и племенитих карактера? Како разорити традиционалне породичне вредности у народу који још увек светосавски верује да брак мушкарца и жене представља икону брачне љубави Христа и Његове Невесте Цркве, док породицу поштује као живи храм и последњу светосавску тврђаву, коју ни врата ада неће разорити?
Трагедија српских необољшевика је у томе што читав свет посматрају очима свога оца Дарвина те зато у његовој збиљи и историји препознају једино зверињак у коме снажнији прождире слабијег, и где слабије звери понекад успевају да се уједине и да савладају моћнике проглашавајући владавину чопора, што они сматрају прогресом. Њихова дарвинистичка логика не може да прихвати егзистенцију божанског Бића које при стварању света целокупну природу доводи у стање питомо и доброћудно, незлобиво и нетрулежно, са намером да се она успиње ка Њему, милована његовим божанским енергијама, предвођена царствујућом и боголиком човечјом врстом, до коначног сједињења са Њим. И да та хармонија ишчезава у тренутку када човек диже прву револуцију против свог милостивог Творца и Монарха, одлучујући да мимо њега гради земљски рај у својој маленој људској комуни. Да у том првом безбожном земаљском рају, његов снажнији син Каин убија свог слабијег брата Авеља, да би окупирао његов простор мислећи да ће тиме себе усрећити. И да се те прве револуционарне и фашистичке идеје, побуде и покрети првих људи као талас проносе и разлежу по природи, органски повезаној са човечјим мислима, емоцијама, делањима. Да тада целокупна природа трпи прво насиље од људске врсте, ни крива ни дужна постаје зверињак по чијим законитостима научници и филозофи упорно граде своје погубне теорије, од Дарвина до данашњег дана.
Свети владика Николај |
Да би схватили суштину и аутентичност светосавског национализма, српски необољшевици би најпре морали да скруше свој обоготоворени рационализам који њихову логику сужава и видике ограничава на већ дефинисане теорије и изме. Тада би се можда и остварила давна Николајева жеља да српски левичари одбаце атеизам, настављајући да укоревају све рђаво, неправедно, корумпирано, лицемерно у држави, у црквеној јерархији, у српском друштву, што је и Јеванђељем заповеђено (Мт. 18,15-17). Тада би ишчезла и њихова садашња деструкција, србофобија и паклена мржња која их и наводи на лаж и сплеткарење. Тада би они постали савест Србије, витезови њене вечне Истине, Правде и Љубави.
(Наставиће се)
Пише: Жељко Перовић
_____________________________________________________
[1] Мирко Ђорђевић, Пешчаник, pescanik.net/136-emisija/ (приступљено 7. јула 2020)
[2] Тако Николај 1925. године подиже споменик у част 400 ђака и омладинаца који су 1915. године ухваћени у збегу и побијени изнад Охрида, тражећи да се на споменику убице не именују већ да се само исклеше јеванђелски, молитвени и праштајући цитат „Јер нису знали шта раде“ (Политика, 22. септембар 1940)
[3] Проблем раса, март 1926. Вера и живот, Београд, књ. II бр.3 (СД 10/169)
[4] О светској кризи, Београд 1932 (СД 9/704)
[5] Ширу слику поштовања Хилтера и државничко-културно-пословној сарадњи са нацистичком Немачком пре рата даје др Владимир Димитријевић у књизи „Оклеветани Светац – владика Николај и србофобија“ Лио, Горњи Милановац 2007. (Поглавље: „Западне демократије“ и Хитлер)
[6] Тек касније ће Хитлер јасно рећи „Рат ће се окончати. Последњи велики задатак нашег доба биће решавање црквеног питања. Тек тада ће нација бити сасвим сигурна… Кад сам био млад, мислио сам да је једино средство: динамит. Тек касније сам схватио да са таквим стварима не треба журити. То мора да сатрули као гангренозни уд. Морамо доћи до тога да за предикаоницама нема никог осим будала, и да међу верницима буду само бабе. Здрави млади људи су са нама.“ (Из књиге др Владимира Димитрјевића „Оклеветани Светац – Владика Николај и србофобија“, Лио, Горњи Милановац 2007)
[7] Житије Светог Оца нашег Григорија Богослова, Ава Јустин: Житија Светих за јануар, svetosavlje.org
[8] Овде су нанизани само изабрани исечци изабраних беседа. Целовити приказ Николајевог антифашизма и антинацизма прераста оквире једног чланка.
[9] Између левице и деснице, Мисионар бр. 12 из 1935. (Касније Пастирски глас, Крагујевац 1. јануар 1938)
[10] Беседа на освећењу цркве у селу Врдилима, Политика, 29. август 1936. стр 9 (СД 10/660)
[11] Тако министар Драгиша Цветковић изјављује у Сврљигу: „Црква је наша народна и зато морамо сви да је чувамо од оних елемената, који се данас увлаче у цркву и хоће да је руше и да оборе њен углед. Поред њих смо ових дана у Београду видели чудне ствари: Комунисти, атеисти и политичари, који никада не улазе у цркву, забринули су се за православну цркву и њен опстанак.“ (Време 2. 8. 1937. стр 4.)
[12] Говор Епископа Николаја у Горњем Милановцу у недељу 29. августа 1937. године, сепаратно издање (СД 10/280)
[13] Говор Епископа жичког Др Николаја Велимировића у Ваљеву 26. септембра 1937, сепаратно издање (СД 10/247)
[14] Освећење дома за изнемогле старце и старице и дечијег хранилишта у Краљеву, Преглед епархије Жичке бр. 11/12 1938. (СД 10/366)
[15] Проповед у Врњачкој бањи, Пастирски глас, Крагујевац, 15. август 1938. (СД 9/672)
[16] У сенци од челика и дима – беседа на Нову годину (СД 10/372)
[17] Посланица Свештенству епархије жичке о Божићу 1938, Преглед, Краљево 1938. (СД 9/109)
[18] Наша осовина, Жички Благовесник бр. 2, 1939. (СД 13/93)
[19] Поздрав Епископа Николаја православном народу Епархије жичке о Васкрсу 1939. (СД 9/230)
[20] Два видовданска говора у манастиру Раваница 1939. (СД 9/341)
[21] Сабрана дела 1/456-457 и 1/458, Глас Цркве, Шабац 2013.
[22] Три авети европске цивилизације, Хришћанска мисао, Београд авг-септ. 1939. (СД 10/622)
[23] Огњиште вере у мраку данашњице, Саборска беседа, Мисионар 9-10, 1940.
[24] Печат Светог Саве, Жичка Ризница, Крагујевац, 1940. (СД 9/298)
[25] „Помози Боже свима па и нама“, беседа одржана на парастосу добровољцима и свима преминулим и у ратовима палим члановима Београдске Трговачке Омладине у Саборној цркви 8. децембра 1940. (СД 9/384)
[26] Беседа на Нову годину, Братство, бр. 1, Сарајево 1941. (СД 9/533)
[27] Опозиција Богу, Календар Братство за годину 1941. (СД 9/685)
[28] Владика г. др Николај о нашој омладини, Политика, 31. март 1941.
[29] Писмо Епископу Дионисију, 20. фебруар 1946. године (СД 10/704)
[30] Др Владимир Димитријевић: Оклеветани Светац – Епископ Николај и србофобија, Лио, Г. Милановац 2007. (поглавље: Владика Николај и Запад)
[31] Нова наследна сељачка имања у Немачкој, Време, 22. јануар 1938.
[32] Југословенска њива, Загреб, април 1923. Из: Нацизам и антинацизам – јуче, данас, сутра, приредио Бранимир Нешић, Catena Mundi, Београд 2012.
[33] Хитлер изјављује да је ратни циљ Рајха „правична расподела добара у свету“, Време, 31. јануар 1940.