Морам признати да сам ову књигу читао у једном даху, не могавши до самог краја да се одвојим од ње – зато што је сва и написана надахнуто, као одваљена од срца, као изливак душе. Јер Димитријевић овде не живи у неким давним временима, он није заточник мучних људских сећања и сведоџби, већ трепетни исповедник оног свештеног предања које – по патријарху Павлу – силази „одозго”, из вечности од Оца небеског, и које као такво не може бити засновано на људском злопамћењу и осветништву, већ на божанској мудрости и доброти, на љубави која све интензивно доживљава и све бескрајно памти, желећи свима једнако спасење: Хрватима и Србима, Папи и Ћулибрку, Пилселу и Дубравки, Голдштајну и Ристићу, сваком ко у прелести сопственог или колективног егоманијаштва и месијанства, мекуштва и полтронства, закривљује јасеновачку историју у правцу сопствених или колективних илузија, статуса и одржања.
Јасеновачки новомученици су живо присутни у надвременој литургијској стварности Владимира Димитријевића, он их доживљава као своје најмилије рођаке и дирљиве свеце, они су у његовим молитвама, тугама и радостима, чак и у његовим сновима. Из таквог органског заједништва и духовног суживота, проистекла су и ова јединствена философска ткања и дубока научна трагања, за крајњим смислом и пуном истином о Јасеновцу – која до темеља руше све бесмислене, површне и лажне конструкције српских и хрватских југоносталгичара и евроутописта, подривајући истовремено и њихово површно и лажно, час балканско час глобалистичко „братство и јединство“, засновано на политичко-декретистичкој ликвидацији већег броја јасеновачких новомученика као неподобних, са циљем да заувек нестану из српске науке и културе, из народних енциклопедија, из дечијих уџбеника историје.
Зато, када би ме неко сада упитао шта је најважније прочитати о Јасеновцу, истог трена бих му препоручио и даривао ову књигу, као најкомплетнију и најнадахнутију јасеновачку читанку – непожељну и забрањену у окупираним српским образовним установама, школама и факултетима, „националним“ медијима под суптилном врховном управом и контролом изразито антихришћанских и србофобичних светских центара моћи. Рекао бих му и да „Кућу у нашој крви“ треба пажљиво изучавати и чувати, памтити и преносити са колена на колено, као породични завет и Јасеновачко јеванђеље – до ослобођења које ће засигурно доћи, ако ми своје народне завете одржимо, ако останемо Христови и Савини, Лазареви и Вукашинови, чак и као мањина у већ расхристовљеној и разбаштињеној народној маси, што је случај какав смо већ имали у недавној историји, за време владавине развратног опсенара и манипуланта, лажног месије Броза. Јер истина која је изложена у овој заветној књизи није саткана тек само од љубави и усрђа, од темељног рада самог аутора и многих еминентних српских научника, врсних интелектуалаца и експерата са којима Димитријевић овде нашироко разговара и расправља – она је првенствено саздана од крви причешћених православних Срба који су као јагањци невино страдали у бројним логорима комплеса Јасеновац, од Крви Христове која је жуборила њиховим венама – и која је вечни Огањ што пече и сажиже сваку лаж и свако лицемерје, док народу Божјем осветљава пут доброте и правде, до победе и васкрсења.
Жељко Перовић
+ + +
Драги читаоци, књигу Владимира Димитријевића можете преузети у електронском облику овде. Аутор нам је омогућио да одређени број примерака поделимо бесплатно и у штампаној верзији, као поклон при куповини било ког издања из наше интернет књижаре (у појединачној или збирној вредности преко 1000 динара). За више информација и договор пишите нам на: znamenje@gmail.com