Веровати у васкрсење Христово значи веровати и у васкрсење сваке истине, чак и тада када је она од већине одбачена, исмејана и презрена, распета, када се чини да је лаж коначно тријумфовала и сасвим овладала мноштвом, просветом и културом, чак и научним институцијама. Са том вером приступио сам читању свега што је у протекле три деценије о Николају написано као тобож фашисти и расисти, петоколонашу и народном издајнику, такође и читању оног што су о Николају аргументовано и трезвено написали озбиљни научници и истраживачи, неострашћени биографи, потом и читању свега што је сам Николај изговорио и написао у свом дугогодишњем пастирском раду, али и читању целокупне Љотићеве писане заоставштине, јер сам желео да упоредим њихове религије, њихове философије света, нације и човека.
Из синтезе свих сазнања, васкрсла је једна дуго потискивана и игнорисана, широј јавности мало позната истина о Николају који је више од двадесет година уочи Другог светског рата одважно разобличавао све европске фашизме и расизме као безбожна и деструктивна, повампирена неопаганска чудовишта, како у својим бројним беседама и чланцима, предавањима у земљи и свету, тако и самим својим владањем, можда и најдирљивије својом појавом у црначком гету у Њујорку 1921. године, где је одржао своју „Black Lives Matter“ беседу „О љубави и равноправности свих раса“, а на чему су му раздрагани домаћини узвратили појањем српске химне у својој ритмичној, разиграној и вишегласној госпел обради. Истина о Николају који је са српским патријархом Гаврилом читав рат провео у немачком заточењу различитог интензитета, као непоправљиви пробритански орјентисани епископ, не потписавши притом нити један петоколонашки документ који му је у више наврата потуран, не приставши нити на једну од безбројих уцена, кушања и претњи којима је овде био изложен, почев од благог притвора у Љубостињи, преко строгог затвора у конаку манастира Војловице, до логора Дахауа, Шлирзеа и Беча. Који чак и тада, под немачком стражом, у збирци својих ратних беседа „Речи српском народу кроз тамнички прозор“, с гнушањем разобличава окупатора називајући „смрћу и паклом“ све европске нацизме и фашизме које заговарају европски политичари под геслом: „Наш народ је крвљу и културом над многим другим народима, и он треба да влада над тим народима, осим тога у обзир долазе и наш економски интерес, важнији од свега другог, и наш национални престиж“ (беседа 73), препознајући „националну саможивост“ као највећу малоумност и узрок бескрајних свађа међу народима (беседа 76), сматрајући богоборним злочином свако правдање убиства ради „националних интереса“ и „националне славе“ (беседа 76), проглашавајући антисемитизам европском аветињом (беседе 18. и 49), означавајући „националну охолост и надувеност“ за сушту супротност свакој људскости (беседа 40), гнушајући се европског шовинистичког начела: „Здрава мушка мржње према свима који се не слажу“ (беседа 42), називајући омиљеног фиреровог филозофа Ничеа – болесником и антихристом (беседа 27)...
Васкрсла је и распета истина о Николају који се у међуратном периоду братими и другује са нашим драгим суседима, питомим и незлобивим Мојсијевим Јеврејима, несебично их помаже у новцу и храни у њиховој охридској сиротињи, а већ крајем 1939. пише своју владичанску посланицу којом заповеда верницима Жичке епархије да један дан божићног поста и молитва посвете такође и за јеврејски народ, напомињући да је дужност хришћана да молитвено пости за онога који је у невољи. Истина о Николају који те наше југословенске Јевреје назива српском браћом и септембра 1940. у Прибоју на Лиму, у доба када је читава Европа већ киптела од демонског антисемитизма. Који те исте године позива Србе да се угледају на своје јеврејске суседе и покушају да их достигну у народној слози и јединству, а које они успевају да одрже упркос својој малобројности и вековним прогонима, такође да обрате пажњу на породичне врлине код тадашњих Јевреја, сматрајући их европским првацима у поштовању светиње брака и породице. Истина о Николају који током рата ризикује сопствени живот спашавајући у Љубостињи од нациста и сигурне смрти Јеврејку Маргиту и њену ћерку Елу Нојхаус. Који у својим „Жетвама Господњим“ позива Србе да очекују једно величанствено изненађење управо од ових некрштених, честитих и породичних, истинољубивих и правдољубивих Јевреја, јер ће они постати носиоци и лученоше православног хришћанства у последњим историјским збивањима, када побожност свих нас православних народа буде готово сасвим утихнула, постајући фарисејски празна и формална...
Васкрсла је и истина о Николајевом старинском, рогобатном и библијском стилу изражавања којим се он у свом времену сасвим легитимно користи као друштвено прихватљивим, а где именица „Јевреји“ има паушално и полисемично значење, које сада пажљиво треба преводити до савременог значења, а не злоупотребљавати и крзати из контекста, а не на основу форме малициозно тумачити суштину Николајеве религиозне философије, у којој су биолошки и религиозни расизми које му спочитавају клеветници, апсолутно неодрживи: 1) Зато што Николај сва питања различитости између раса и нација, народа и људи, разматра кроз Јеванђеље о талентима по коме су све наше урођене, наслеђене или стечене датости, тек само привремене позајмице за које ће свако лично и колективно полагати различите рачуне пред својим Творцем и Зајмодавцем, пред вечном Правдом, Истином и Љубављу. 2) Зато што је за Николаја Распеће Христово један свечовечански злочин у коме учествује целокупна цивилизација у лицу три расна представника, по древној библијској расној диференцијацији којом се он често користи: Семити – Кајафа, Хамити – Ирод и Јафетити – Пилат. 3) Зато што Николај у својим тумачењима и оживљавањима Распећа Христовог ни себи ни својим верницима не даје никакав посланички имунитет тек због неке формалне, обредне или традиционалне припадности православној Цркви – већ управо супротно, своје православне Србе позива на нарочиту будност и преиспитивање, на поистовећивање са самим убицама и мучитељима, издајницима и тужитељима Христовим, у сваком свом грамзивом и охолом, сујетном и похотном покрету ума, срца и воље. 4) Зато што је Николај светоотачки веровао да је Бог постао Човек, биолошки Јеврејин, како би своје тело претворио у мистичну и надвремену, органску православну Цркву, у којој Николај свим бићем својим из љубави обитава, непрестано призива и велича Пречисту Јеврејку Богородицу Марију, свакодневно прославља свете Јевреје Праоце, Пророке и Апостоле, осликане на древним српским иконама и фрескама, опеване у светосавским минејима...
Васкрсла је истина о Николајевом односу ка Димитрију Љотићу коме коначно морамо признати да се у међуратном периоду искрено и поштено, грчевито борио за очување заједничке државе Југославије – бранећи је најпре од српско-хрватских племенских размирица, где је српску националну саможивост и надменост („српски грех“), увек истицао као примарне и узрочне у овом трагичном сукобу, бранећи је једнако и од корумпираних политичара који паразитирају на народном бићу и уништавају државу заступајући једино интересе моћних светских и помесних корпорација и зеленаша, који су још у то доба окупирали преко 80% домаће привреде – бранећи је и од моћних држава попут Италије и Немачке, реално верујући да њима можемо да се одупремо искључиво јачањем југословенског духа и заједништва, реформом државне армије али и снажним војним савезом свих балканских држава. Да Николај једино овог Љотића подржава и поштује, да једино њему и држи почасно слово на опелу у пролеће 1945. године, након свог целоратовног заточења у коме није могао да зна како се Љотић и збораши владају према јеврејској и ромској нејачи током окупације, што ће касније у Америци у више наврата и сам рећи, наглашавајући да је поштовао једино јавну политичку делатност оног предратног Љотића, да је његова подршка била тек само начелна, да никада није улазио у саму суштину његове идеологије – што ће и показати упоредна анализа, огромних разлика између Николајевог Светосавља и Љотићеве унијатске и неопаганске религиозне политике, која ће своје право лице показати тек у априлу 1941. године, када Љотић ступа у раскол са српском Црквом и пактира са нацистима...
У овој обимној књизи васкрсавају и друге важне истине из историје православног хришћанства и Светосавља, истина о Светом Јовану Златоусту и његовим међурелигиозним расправама, такође и истина о односу Немањића према „богумилима“, и још много тога. Али да вам не откривам баш све, јер ће ми требати тачно 630 страница и стотину фотографија, заправо цела књига „Николај и Светосавље на суду лажне науке и културе 21. века“, која је ових дана изашла из штампе и баш сада се налази на веома повољном васкршњем попусту :-) У овој празничној акцији која траје до краја априла, књигу можете поручити по промотивној цени од 1800 динара са бесплатном доставом. Потребно је да у поруци пошаљете вашу адресу и контакт ради брзе поште, а онда у договорени дан и да сачекате свој примерак издања о Николају, чудесном генију и свецу, вољеном и презираном, узалуд клеветаном, највећем Србину после Светог Саве.
Из синтезе свих сазнања, васкрсла је једна дуго потискивана и игнорисана, широј јавности мало позната истина о Николају који је више од двадесет година уочи Другог светског рата одважно разобличавао све европске фашизме и расизме као безбожна и деструктивна, повампирена неопаганска чудовишта, како у својим бројним беседама и чланцима, предавањима у земљи и свету, тако и самим својим владањем, можда и најдирљивије својом појавом у црначком гету у Њујорку 1921. године, где је одржао своју „Black Lives Matter“ беседу „О љубави и равноправности свих раса“, а на чему су му раздрагани домаћини узвратили појањем српске химне у својој ритмичној, разиграној и вишегласној госпел обради. Истина о Николају који је са српским патријархом Гаврилом читав рат провео у немачком заточењу различитог интензитета, као непоправљиви пробритански орјентисани епископ, не потписавши притом нити један петоколонашки документ који му је у више наврата потуран, не приставши нити на једну од безбројих уцена, кушања и претњи којима је овде био изложен, почев од благог притвора у Љубостињи, преко строгог затвора у конаку манастира Војловице, до логора Дахауа, Шлирзеа и Беча. Који чак и тада, под немачком стражом, у збирци својих ратних беседа „Речи српском народу кроз тамнички прозор“, с гнушањем разобличава окупатора називајући „смрћу и паклом“ све европске нацизме и фашизме које заговарају европски политичари под геслом: „Наш народ је крвљу и културом над многим другим народима, и он треба да влада над тим народима, осим тога у обзир долазе и наш економски интерес, важнији од свега другог, и наш национални престиж“ (беседа 73), препознајући „националну саможивост“ као највећу малоумност и узрок бескрајних свађа међу народима (беседа 76), сматрајући богоборним злочином свако правдање убиства ради „националних интереса“ и „националне славе“ (беседа 76), проглашавајући антисемитизам европском аветињом (беседе 18. и 49), означавајући „националну охолост и надувеност“ за сушту супротност свакој људскости (беседа 40), гнушајући се европског шовинистичког начела: „Здрава мушка мржње према свима који се не слажу“ (беседа 42), називајући омиљеног фиреровог филозофа Ничеа – болесником и антихристом (беседа 27)...
Васкрсла је и распета истина о Николају који се у међуратном периоду братими и другује са нашим драгим суседима, питомим и незлобивим Мојсијевим Јеврејима, несебично их помаже у новцу и храни у њиховој охридској сиротињи, а већ крајем 1939. пише своју владичанску посланицу којом заповеда верницима Жичке епархије да један дан божићног поста и молитва посвете такође и за јеврејски народ, напомињући да је дужност хришћана да молитвено пости за онога који је у невољи. Истина о Николају који те наше југословенске Јевреје назива српском браћом и септембра 1940. у Прибоју на Лиму, у доба када је читава Европа већ киптела од демонског антисемитизма. Који те исте године позива Србе да се угледају на своје јеврејске суседе и покушају да их достигну у народној слози и јединству, а које они успевају да одрже упркос својој малобројности и вековним прогонима, такође да обрате пажњу на породичне врлине код тадашњих Јевреја, сматрајући их европским првацима у поштовању светиње брака и породице. Истина о Николају који током рата ризикује сопствени живот спашавајући у Љубостињи од нациста и сигурне смрти Јеврејку Маргиту и њену ћерку Елу Нојхаус. Који у својим „Жетвама Господњим“ позива Србе да очекују једно величанствено изненађење управо од ових некрштених, честитих и породичних, истинољубивих и правдољубивих Јевреја, јер ће они постати носиоци и лученоше православног хришћанства у последњим историјским збивањима, када побожност свих нас православних народа буде готово сасвим утихнула, постајући фарисејски празна и формална...
Васкрсла је и истина о Николајевом старинском, рогобатном и библијском стилу изражавања којим се он у свом времену сасвим легитимно користи као друштвено прихватљивим, а где именица „Јевреји“ има паушално и полисемично значење, које сада пажљиво треба преводити до савременог значења, а не злоупотребљавати и крзати из контекста, а не на основу форме малициозно тумачити суштину Николајеве религиозне философије, у којој су биолошки и религиозни расизми које му спочитавају клеветници, апсолутно неодрживи: 1) Зато што Николај сва питања различитости између раса и нација, народа и људи, разматра кроз Јеванђеље о талентима по коме су све наше урођене, наслеђене или стечене датости, тек само привремене позајмице за које ће свако лично и колективно полагати различите рачуне пред својим Творцем и Зајмодавцем, пред вечном Правдом, Истином и Љубављу. 2) Зато што је за Николаја Распеће Христово један свечовечански злочин у коме учествује целокупна цивилизација у лицу три расна представника, по древној библијској расној диференцијацији којом се он често користи: Семити – Кајафа, Хамити – Ирод и Јафетити – Пилат. 3) Зато што Николај у својим тумачењима и оживљавањима Распећа Христовог ни себи ни својим верницима не даје никакав посланички имунитет тек због неке формалне, обредне или традиционалне припадности православној Цркви – већ управо супротно, своје православне Србе позива на нарочиту будност и преиспитивање, на поистовећивање са самим убицама и мучитељима, издајницима и тужитељима Христовим, у сваком свом грамзивом и охолом, сујетном и похотном покрету ума, срца и воље. 4) Зато што је Николај светоотачки веровао да је Бог постао Човек, биолошки Јеврејин, како би своје тело претворио у мистичну и надвремену, органску православну Цркву, у којој Николај свим бићем својим из љубави обитава, непрестано призива и велича Пречисту Јеврејку Богородицу Марију, свакодневно прославља свете Јевреје Праоце, Пророке и Апостоле, осликане на древним српским иконама и фрескама, опеване у светосавским минејима...
Васкрсла је истина о Николајевом односу ка Димитрију Љотићу коме коначно морамо признати да се у међуратном периоду искрено и поштено, грчевито борио за очување заједничке државе Југославије – бранећи је најпре од српско-хрватских племенских размирица, где је српску националну саможивост и надменост („српски грех“), увек истицао као примарне и узрочне у овом трагичном сукобу, бранећи је једнако и од корумпираних политичара који паразитирају на народном бићу и уништавају државу заступајући једино интересе моћних светских и помесних корпорација и зеленаша, који су још у то доба окупирали преко 80% домаће привреде – бранећи је и од моћних држава попут Италије и Немачке, реално верујући да њима можемо да се одупремо искључиво јачањем југословенског духа и заједништва, реформом државне армије али и снажним војним савезом свих балканских држава. Да Николај једино овог Љотића подржава и поштује, да једино њему и држи почасно слово на опелу у пролеће 1945. године, након свог целоратовног заточења у коме није могао да зна како се Љотић и збораши владају према јеврејској и ромској нејачи током окупације, што ће касније у Америци у више наврата и сам рећи, наглашавајући да је поштовао једино јавну политичку делатност оног предратног Љотића, да је његова подршка била тек само начелна, да никада није улазио у саму суштину његове идеологије – што ће и показати упоредна анализа, огромних разлика између Николајевог Светосавља и Љотићеве унијатске и неопаганске религиозне политике, која ће своје право лице показати тек у априлу 1941. године, када Љотић ступа у раскол са српском Црквом и пактира са нацистима...
У овој обимној књизи васкрсавају и друге важне истине из историје православног хришћанства и Светосавља, истина о Светом Јовану Златоусту и његовим међурелигиозним расправама, такође и истина о односу Немањића према „богумилима“, и још много тога. Али да вам не откривам баш све, јер ће ми требати тачно 630 страница и стотину фотографија, заправо цела књига „Николај и Светосавље на суду лажне науке и културе 21. века“, која је ових дана изашла из штампе и баш сада се налази на веома повољном васкршњем попусту :-) У овој празничној акцији која траје до краја априла, књигу можете поручити по промотивној цени од 1800 динара са бесплатном доставом. Потребно је да у поруци пошаљете вашу адресу и контакт ради брзе поште, а онда у договорени дан и да сачекате свој примерак издања о Николају, чудесном генију и свецу, вољеном и презираном, узалуд клеветаном, највећем Србину после Светог Саве.