– Сваки хришћанин а најпре патријарх, митрополит и епископ, требао би да чезне за овоземљаском истином и правдом, да их поштује и целива као што поштује и целива икону у свом храму или дому. Јер овоземаљска истина и правда, за којом данас чезну српски студенти у својој држави, јесте тајанствена икона божанске правде, икона Бога који је постао Човек.
– Господу Исусу Христу је овоземаљска правда дража од свих велелепних икона и храмова, скупоцених црквених утвари и одежди. Он нигде у Јеванђељу не назива блаженим донаторе и задужбинаре, већ једино правдољубима и праведницима обећава своја вечна блага: „Блажени гладни и жедни правде“ „Блажени сте прогнани правде ради“ (Мт, 5).
– Српски Златоуст, свети владика Николај, каже да овоземаљска правда заправо представља „систем хришћанске истине и владања“ у бићу једног човека или народа. Зато српски студенти, који траже истину и правду, поводом случаја масовног убиства невиних људи страдалих под тек реновираном надсрешницом у Новом Саду – било да су они верници или атеисти – свесно или несвесно траже успостављање хришћанског поретка у српском друштву и држави, свесно или несвесно они чезну за доласком Господа Исуса Христа, који по Николају представља „оваплоћену сву правду Божију“ (Рајска пирамида).
– Та чежња код студената верника је јеванђелска, они су овде јер верују у Оригинал, док је код студената атеиста она интуитивна – они чезну за овоземаљском истином и правдом зато што је сваки човек створен као боголико биће, те читавог живота и несвесно чезне за својим Творцем и свим његовим особинама, под условом да му срце није одвећ помрачено самољубљем и саможивљем.
– Зато имамо атеисте који се владају побожно попут светих мученика и исповедника у време опаке пандемије или корупције. Али зато имамо и високе представнике институције Цркве, који се у овим истим искушењима владају безбожно.
– Тако последњи често постају први, а први последњи, баш како ће бити и у Дан страшног суда, по речима Христовим (Мк 10,31). Јер свака глобална или народна трагедија је истовремено испит пре коначног испита, колоквијум Христов на коме се показује право стање ствари, а оцене не рачунају на основу чина и знања, већ на основу истине и правде – вере, наде и љубави, пројављене у храбром и карактерном владању.
– Али тада и многи први остају први, попут светог Јована Златоуста који је јавно корио крштену византијску царицу због безакоња, или попут митрополита Филипа који је јавно корио крштеног цара Ивана Грозног због суровости, рекавши му у лице кад му је овај запретио да ућути: „Где је моја вера, ако ја будем ћутао? Ја сам дошљак и гост на земљи, и готов сам пострадати за истину!” (Пролог, 19. мај) – након чега је и удављен по наредби цара, који је иначе, шаком и капом делио донације за православне храмове, за црквене књиге и утвари, и дао неспоран допринос развоју државности и културе једног православног народа.
– Митрополит Филип је могао не само да избегне смрт, већ и да искористи Ивана за још веће црквене бенефите и донације, да је имао мало више „такта“ у опхођењу са њим. Могао је да нађе разна оправдања, рецимо, да се позове на јеванђелску пословицу „Цару царево, Богу Божје", и да се не обазире превише на сам начин Ивановог владања – већ да диже још веће и бројније храмове уз помоћ државних донација, да се радује благолепију нових богомоља и све већем броју верника и причасника, да и сам ужива у друштвеном статусу који му пријатељство са царем доноси, да у тишини свог комфорног двора ствара красноречиве беседе и дубокоумне теолошке трактате.
– Али Филип није за собом оставио ни велики број храмова, нити импресивну библиографију, премудре цитате – већ пример митрополита који је у сукобу између неправедног владара и угроженог народа стао на страну обесправљених. Филип је био гладнији и жеднији овоземаљске правде неголи божанствених богослужења, црквених празника и сабора, пажње својих оданих свештеника и добрих верника – без којих је у једном трену остао, гушећи се и кркљајући под свиленим гајтаном Ивановог џелата.
– Свети Филип силази са позиције успешног и прагматичног митрополита до јадног умирања и бедне смрти – и постаје светац.
– Зато се данас обраћамо светом Филипу са молитвом да своје колеге, митрополите српске, просвети и уразуми, да им отвори духовне очи како би видели да је брига о народном спасењу лажна и отужна пред Господом, ако се односи једино на велепне храмове и на оно што се одвија у њима.
– Јер Литургија и свето Причешће нису коначни циљ већ најважнија средства у обожењу и спасењу једног народа, а које постаје реално тек када се пројави и ван храма, на сваком кораку и у свакој професији причешћених верника, добротвора и ктитора, почев од самих владара, градоначелника, министара, председника, под условом да је реч о људима православне вероисповести.
– Свети Јоване Златоусти и Филипе Московски, молитвама својим подарите српским јерарсима духовни вид да Христа препознају не само у гладнима и жеднима ића и пића – већ и у гладнима и жеднима истине и правде, не само у утамниченима у затвору – већ и у утамниченима у сопственој држави која их третира као нижа и сувишна бића, и не само у онима који се смрзавају без одеће – већ и у свим тим обесправљеним и пониженим људима, који се смрзавају од хладноће и безосећајноисти својих владара, али и пастира који игноришу владавину корупције и непотизма.
– Свети Саво, са свим српским светима подари нашим јерарсима духовни вид да у студентима препознају добру децу, српске анђеле и ослободиоце, да њихову младалачку енергију артикулишу и пропате, до победе и препорода.
– Подај, Светитељу Саво, и њима делић своје пламене вере у Господа Исуса Христа, пламене вере у Његову моћ да преображава, лечи и освећује, чак и политичке системе.
– Нека и они попут тебе имају наду у препород српског народа, који отпочиње са врха државе.
– Више волим да паднем, него да никад не полетим, стоји у записима Борислава Пекића, као мисао његове супруге из времена тадашњих студентских протеста. Сваки хришћанин би могао да је парафразира у јеванђелском контексту: више волим да се још безброј пута разочарам, неголи да сасвим изгубим наду у народно спасење.
– Са таквом надом живео је и склопио очи апостол Павле, надајући се до последњег трена спасењу свог јеврејског народа. Сваки хришћанин би попут апостола могао да чезне за спасењем сопственог народа, више него за сопственим. И не само да чезне већ да буде и спреман да жртвује свој живот, чак и своју вечност.
– Апостол Павле о томе јасно пише у Посланици упућеној Римљанима (9,1-5), а наш свети Сава у Небеској литургији, кроз срце и мисао светог владике Николаја: „Волио бих и у паклу бити, само Срби Богу да се врате“ – што се њему у стварности већ једном догодило, када је сишао са божанственог Атоса у пакао српске политичке сцене, доносећи јој први писани правни акт, своје Законоправило, знајући да на владавини истине и правде стоје села, градови и сама држава, знајући да је овоземаљски закон икона божанског.
– Савина Крмчија је евоулирала до модерног српског устава и савремених закона, тако да су свемоћне средњовековне великаше заменили народни посланици, председници и министри којима је овога пута сам народ тек привремено поверио своју колективну имовину, свој народни новац, своје народне установе и институције, народне реке и руднике, на савесно и домаћинско коришћење и чување.
– Модерни закони ограничавају и контролишу модерне владаре много строже и темељније неголи што то раде средњовековни закони. И модерни српски јерарси, који српског председника или министра у 21. веку доживљавају као средњовековног цара или великаша, нису само промашили епоху већ и своју надвремену светосавску дужност – да очински брину о владавини актуелних закона у Србији.
– Тако постају саучесници у владавини безакоња, јер дају духовни легитимитет охолим и несавесним политичарима, који сада попут средњовековних великаша све оне ресоре и градове који су им поверени, без имало груже савести, чак окићени црквеним ордењем и граматама – третирају као своје привате поседе, народни новац као своју дедовину, сопствену родбини и дружину као српско племство, све запослене у државним институцијама као своје слуге и робове.
– Прави српски јерарси корачају стопама Светог Саве али у свом времену, и силазе у пакао српске политичке сцене али са актуелним Закоником у рукама, корећи носиоце власти због охолости и безакоња, захтевајући владавину истине и правде, јер је у њима божански благослов, икона Богочовека, народно спасење.
– Прави српски јерарси корачају стопама Светог Саве али више не силазе у пакао српске политичке сцене, нити се мешају у питање поштовања закона, владавине истине и правде у српским институцијама – тек када се народна већина сасвим одрекне овог божанског благослова, тајанствене иконе Богочовека, народног спасења. Тада јерарси имају основ да се позову на јеванђелску пословицу „Цару царево, Богу Божје“ и да заузму сасвим индифирентан став ка држави, баш онакав какав је имао Христос према римским властима, од којих Он не само да ништа материјално не очекује, већ им и уредно плаћа порез (Мт. 22,21). Српски јерарси тада губе донације и очинску улогу, али не губе наду апостола Павла, коју изражавају једино у молитвама за свој несретни народ.
Жељко Перовић
На дан Светог Фотија Цариградског, 19. фебруара 2025.