Овај сраман однос система ка једној жени и мајци представља праву слика такозване политике опстанка и опоравка умирућег српског народа, са којом владајући режим придобија своје присталице и гласаче. Ово је уједно и права „порука охрабрења“ будућим родитељима, данашњим студентима и ђацима који би да остану у Србији и овде оснују своје породице, а којима се кроз овакве примере јасно даје до знања да ће им, чим западну у прву животну невољу и егзистенцијалну кризу, чим изгубе посао и постану кредитно неспособни, чим их приватни извршитељи избаце из неотплаћеног стана на улицу – држава заувек отети децу из загрљаја. Ово је и права слика „поштовања“ које српски политичари постхумно одају незнаној српској херојини, управо сиромашној мајци која је кроз целу нашу историју, често у крајњој немаштини, ратовима и сеобама, у крајње „небезбедним животним условима“, изнедрила и однеговала највеће српске вожде и државнике, хероје и просветитеље, научнике, песнике и уметнике.
Новосадска драма нам је јасно показала да смо ми као нација и држава скоро сасвим рашчистили са нашим историјским наслеђем, са социјалним системом наших предака у коме би заједница преузела бригу о Ани Михаљици и њеној нејачи, огранизовала мобу и подигла овој угроженој породици скромну кућицу од темеља до крова, уз свеопшту радост, песму и весеље – систем у коме су постојале колективне утрине и кошеви уз помоћ којих су убоги родитељи могли да прехране своју децу до пролећа, у коме су еснафи очински преузимали бригу о сиромашним обитељима које би доживеле финансијски крах или пострадале од било какве стихије или болести, у коме би држава или Црква преузимали бригу о ратним сирочићима и одбаченој деци, до њиховог осамостаљења, и не помишљајући да их се одрекну, да их заувек изгубе уступајући их туђим народима и државама. Новосадска драма нам је показала да се Србија више него успешно интегрисала у модерну Европу, јер је у њеним институцијама већ присутан европски дух Ничеовог надчовека и римске инквизије, дух надмених начела и бездушних канона који тријумфују над сваком људскошћу, над дечијим и родитељским осећањима, јер у овим здањима немоћни и сиромашни грађани представљају нижа бића која губе сва људска права, чак и право на родитељство, право на љубав, док њихова деца постају робље које се нуди на тржници, баш као у славним данима европског колонијализма.
Ова промена владајуће свести и друштвених вредности, ова транзиција нашег социјалног система од предачког до европског, од свечовечанског до надчовечанског, од православног до неопаганског, од жртвеног и милостивог, до хедонистичког и грамзивог, експлоататорског – представља суштински разлог зашто данас имамо људе на водећим државним позицијама који без имало гриже савести, чак и са поносом, изгласавају и спроводе јањичарске законе, нудећи нашу децу по приступачној цени на страно тржиште као робу квалитетне генетике, отпремајући их у имућне империје где ће заувек били отргнути од свог корена и поднебља, душе и вере сопствених предака. Ово је суштински разлог зашто наш систем не региструје пожртвовану Мајку као вредно и богато, боголико биће, чак и тада када је у немаштини и невољи, када трпи насиље или страда у сеобама или стихијама – када јој је потребно наше саосећање и делатна љубав, а не јавно изругивање и компромитовање као у случају Ане Михаљице, у коме су, занимљиво, сложно учествовали и опозициони и позициони медији. Ово је и разлог зашто наши вајни експерти, владајући министри и социолози, психолози и педагози, не желе да признају да је сиромашна мајка коју данас заиста треба надзирати и кориговати кроз социјалне, просветне и медијске установе у Србији, првенствено она која робује сопственом егу, изгледу и каријери, која сиротује у пажњи и љубави ка сопственом детету, обасипајући га једино ласкама и даровима, скупоценим патикама и телефонима, брендовима и летовањима, стварајући од њега себи сличног амбициозног и фрустрираног нарциса. И зашто сви они не желе да истакну ону мајку која у тешким животним условима обасипа своју децу правим и непролазним богатствима, љубављу и пажњом, која често и саму себе заборавља и занемарује како би од својих чеда створила карактерне и пажљиве, скромне и трпељиве, милостиве и пожртоване људе – као образац мајке и нашег националног хероја који заслужује све могуће привилигије, или макар редовна месечна примања, управо она која држава исплаћује хранитељима а ускраћује сиромашним родитељима. Ово је суштински, идеолошки и духовни узрок због кога су службеници једне државне социјалне установе, у години када су се догодила два невиђена масакра и безброј вршњачких насиља у српским школама, почињена управо руком деце која су негована у сваком изобиљу и комфору – закуцали на врата једној скромној и пожртвованој мајци, чији синови никада нису испољили вршњачку агресију, дивљаштво и неваспитање, да би јој окрутно отели из загрљаја бескрајно вољена бића која представљају смисао свих њених животних борби и страдања, да би је смртно озледили и понизили, нанели бескрајну бол.
Реч је о потиснутом, идеолошком и ирационалном презиру ка свему искреном и истинитом, пожртвованом и племенитом, узвишеном и божанственом у мајкама и њиховој деци, у традиционалној породици и сваком људском бићу – против чега се треба борити јеванђелски достојанствено и одважно, аргументовано и чојствено: литијама и молебанима, протестима али и већ поменутим делима љубави, организованим мобама и пуним кошевима хране наших предака. Када буде заживео овај алтернативни социјални систем који је вековима успешно функционисао у нашем народу, када се у свима нама пробуди свест о томе да је сва наша имовина, материјална или интелектуална, наслеђена или стечена, привремена позајмица коју нам је наш заједнички небески Родитељ даривао да бисмо и ми једни друге несебично даривали, да бисмо се кроз ове различите дарове међусобно допуњавали, зближавали и орођавали, скромно и смерно остварујући смисао свог постојања, задобијајући живот вечни – тада ни један антипородични глобални или локални режим неће моћи тако лако да отима децу сиромашних и немоћних родитеља, зато што тада у нашим градовима и нашем суседству више и неће бити усамљених и заборављених невољника, зато што ћемо тада бити упућени једни на друге и живети као једна велика породица, као наши преци, Божји људи.
Жељко Перовић
Друга недеља Часног поста 2024.