Драги читаоци, пред вама је чланак настао из личне преписке са др Владимиром Димитријевићем, коју је он преточио у текст и потом објавио у медијима (Искра, Правда), а тиче се актуелних студентских протеста у Србији. Његов чланак преносим овде на дан светог Јована Златоуста (9. фебруара 2025. године), неустрашивог разобличитеља охолих и безаконих владара, великог заштитника угрожених и обесправљених:
ВАПАЈ ЗА ПРАВДОМ
Свом пријатељу Жељку Перовићу, писцу и издавачу православних књига (студијом о Светом Николају Жичком на удару непријатеља Цркве обезбедио је себи трајно место у нашој култури) послао сам текст о дневницима Борислава Пекића из доба студентског протеста 1968. Кад га је прочитао, упутио ми је електронско писмо, у коме је изнео своја размишљања: “Хвала ти, драги брате мој Владимире, на одличном тексту о Пекићу, а који је, како пишеш, унапред знао да ће студентски протести из 1968. пропасти, да ће већина његових носилаца временом постати „мејнстримовци“ постојећег система – што њега никада, ни тада ни касније није поколебало у неодступној борби за истину и правду, јер је сматрао да је смисао војевања у самом тражењу, а не у добијању: „Прометејство није у поседовању ватре, него у борби за њу, и у оном времену које се проведе прикован за кавкаску стену пошто се ватра отела. Орлови који кљују џигерицу, кад се све сврши, не могу се избећи…“(1)
Кад из неког разлога журим и не прочитам ујутру Јеванђеље, након молитве набројим једино блаженства Христова. Тако сам баш јутрос размишљао, како је Господ овде из неког само Њему знаног разлога раздвојио правду као идеју и Правду као Своју божанску личност, како најпре каже „блажени гладни и жедни правде“ и „блажени прогнани правде ради“ - а тек затим: „блажени кад вас прогоне Мене ради“... (Мт. 5) Ја искрено верујем да се ово блаженство идејно односи на људе попут Пекића, на све оне који су читав живот чезнили и страдали ради истине и правде – и, оно што је најважније, остали им верни до краја свог овоземљског живота, одолевајући мејнстриму, тј. сујети, властољубљу и среброљубу, трима кушањима демонским. Верујем да се код њих, у часу упокојења, изласка душе из тела, њихова пламена љубав ка истини и правди, у трену преображава у пламену љубав ка Господу Христу, кога из неког разлога нису успели овде да појме, а да их Господ заузврат препознаје као своје, по обећању коју је изрекао на Гори блаженства.“
Јер, правда држи земљу и градове.
СА КИМЕ БИ САОСЕЋАО ПЕКИЋ?
Тако и ја, кажем брату Жељку, размишљам о Пекићу, и не само о њему. Трагајући за Богом, а не успевајући да се с Њим сретну у Цркви Божјој, многи су узнастојали да иду путем чезнућа за правдом, која држи земљу и градове. И у тој потрази су се жртвововали, и ишли до краја, по мери својих сила. Тако је Пекић, у једном разговору о сиромаштву у Југославији на измаку титоизма, рекао да саосећа са земљацима који, у беди, губе своје достојанство, али има и замерку на социјалне разлоге за бунт:“Не могу саосећати са људима који су тако брзо заборавили да су рубље може прати и сапуном, а да за нужник могу сасвим лепо да послуже и прочитане новине. Саосећао бих са њима, искрено, једино када бих био уверен, а нажалост нисам, да би једнако тако били забринути и због недостатка слободе, морала, части, одговорности, толеранције, истине, самилости и дужности“.(2,38)
Чини ми се да су данашњи студенти устали не због сапуна и тоалет папира, него због онога за шта се и Пекић целог живота борио: морал, част, одговорност, толеранција, истина, самилост, дужност. Тим редом. И уверен сам да би и велики писац био с њима.
О РОДОЉУБИМА И ЛЕШИНАРИМА
Перовић пише:“Што се тиче орлова, тачније лешинара "који кљују џигерицу" када се све оконча, њих има и у рату, не само у народним протестима, устанцима и револуцијама. Сетих је једног нашег Косовца који ми је причао како су доле прво јуришали и гинули хероји, а потом за њима наступали ратни профитери који су камионима долазали и пљачкали шиптарске куће, уредно сврставајући белу технику у један, телевизоре у други, грејна тела у трећи теретњак, враћајући се у Србију као имућни, постајући за неко време и угледни привредници, градоначелници, политичари који ће се можда окитити и црквеним признањима. Њихова људска беда баца сенку, али ипак не поништава небоземаљску славу хероја са Кошара...
Жао ми је што ову блажену жеђ за истином и правдом код нецрквених и некрштених не региструју савремени црквени великодостојници, и што не виде да поделу у Србији најпре стварају незајажљиви лицемери и пљачкаши коју су тренутно на власти – да примарну поделу у Србији на надљуде и подљуде ствара првенствено њихова демонска охолост, лаж и неправда, а која ето, нагони нашу децу, студенте, да покушају бар нешто да учине за себе и свој народ, за своју државу, пре неголи заувек оду из Србије, у којој им се једино нуде послови касира и таксисте. Наши архијереји једино виде ону поделу у Србији коју стварају страни и домаћи мешетари и режисери како би подстакли свађе и братоубиства – у иначе, да будем крајње циничан, јединственој и напредној, хармоничној држави, коју персонификују као две блиставе орлове главе, актуелни председник и првојерарх.“
То је истина: Србија је земља безумне неправде, злочиначке неједнакости, пропасти у којој нема излаза ни за кога, осим оних који све нас продају да би себи све купили.
РЕЧИ ПАТРИЈАРХА ПАВЛА
И врх СПЦ би све неправде садашњих властодржаца морао да види, и да, јасно и гласно, каже, као што је, у своје, Богом даровано, време, говорио, граду и свету, блаженопочивши патријарх Павле:“Управо зато што брине за целокупни живот свога народа, и онај материјални, који му је данас толико тежак, и онај духовни који угрожава све гласније гажење људских вредности - Српска Црква се, исповедајући веру Спаситеља нашега, не може свести само на поуке и обреде. Она мора наставити да се отворено суочава са свим околностима од којих зависи судбина свих људи у овој земљи. Црква је, и до сада, у више наврата подсећала, а у својим прогласима и упозоравала, да је српском народу потребан морални и друштвени преображај читавог поретка под којим живимо, а не само промене политичких односа и снага у садашњем стању.
Са наслеђем полувековне владавине, чија је идеологија физички и духовно затирала све земље у којима се била зацарила - српски народ је и крај садашњег, наметнутог рата дочекао морално располућен. Уместо да се све снаге приберу и да се велике несреће распореде на све грађане, у српским земљама харају подземља и све организованији криминал. Царује корупција, ратни профитери незајажљиво се богате на најцрњој социјалној и здравственој беди становништва, изложеног и биолошком пропадању нараштаја који долазе. Човек је опустошен; стручни, способни људи, у најбољој снази, не виде своју будућност, а поступак са прогнаним народом тако је бездушан да представља најтежи пораз савести и за свакога од нас. Превладава опште осећање неизвесности, страха, бесмисла, а они који би морали да сносе највеће одговорности за то, своје трајање на власти продужавају на безнађу народа, претвореног у беспризорне, унижене поданике. Дно, до којег смо дошли, показује колико је важног времена изгубљено у оглушивању о апеле за спас Срба и њихових земаља. Искуство показује да се заслужност за отаџбину мери само тиме шта је ко учинио и жртвовао за свој народ. Колико је вредности стицао служењем том народу у свакој дужности и на сваком месту у политичкој власти. Држати све само у својим рукама значи бити осамљен, отуђен од правих људи, са којима би се и праве одговорности могле поделити. Не говорим све ово да бих осуђивао, или на обрачуне подстицао збуњене и унесрећене наше људе. Сматрам се само обавезним да своју забринутост искажем до краја отворено и, ако смем рећи, очински.“(3)
Чују ли се данас речи попут ових које је писао и изговарао патријарх српски Павле?
Не чују се. Авај, не чују се.
ЗАШТО НЕМАМО НОВИХ ЗЛАТОУСТА?
Перовић упозорава да неки наши црквени вођи „не уочавају овоземљску истину и правду, као одблесак оне небеске, зато што је у савременом нарцисоидном квазибогословљу замућен и сам небески оригинал. Они поимају све чулно и зато проповедају једино о Телу и Крви Христовој – то је сав њихов Христос, кога не могу или не желе да доживе духовно, као живу и карактерну божанску Личност, Као вечну Истину и Правду. Зато они нису у раскораку једино са српским студентима, са нашом младошћу и будућношћу, већ и са највећим православним Свецима који су разобличавали несавесне и корумпиране владаре по цену сопственог страдања, попут Јована Златоуста који је ушао у сукоб са византијском царицом, стајући на страну обесправљених и понижених: „Царица хоће да ја будем као мртав: да не видим неправде које се чине; да не чујем гласа тлачених, плачућих и ојађених; да не изобличавам оне који греше. Али, пошто сам ја епископ и мени је поверено старање о душама, ја сам дужан недремљивим оком мотрити на све, саслушавати молбе свих, поучавати и упућивати све, и изобличавати непокајане. Јер ја знам да је сигурна пропаст: не изобличавати безакоње и не опомињати безаконике. Бојим се да се и на мене не примене речи пророка Осије: Сакрише свештеници пут Господњи (Ос. 6, 9).“ (Свети Јустин Ћелијски, Житије Светог Јована Златоуста)“.
Брат Жељко је сасвим у праву кад се позива на Златоуста.
КАКО ЈЕ СВЕДОЧИО ВЕЛИКИ ЈОВАН?
Патријарх цариградски Јован прозван Златоусти (због својих блиставих беседа и поука), био је родом из Антиохије, где је, као ђакон и свештеник, помагао епископу Флавијану. У Цариград је, као већ чувен проповедник и подвижник, стигао 397, заузевши патријаршијски престо у доба када је хришћанство, од религије мученика и исповедника, постало религија цара и двора; самим тим, у Цркву су се улиле масе оних који су подражавали цара и његов избор и постајали хришћани више из прагматичних разлога, него из вере и уверења. Златоуст је то знао, и није се с тим мирио. У његово време епископи су већ почели да живе нехришћански. Неки расколнички архијереј, Сисиније, волео је сјај и раскош, одевао се луксузно и два пута дневно ишао у јавно купатило, одговарајући на критике тврдњом да би ишао и три пута, али не стиже.
Споља неугледан, мали и ћелав, Златоусти је био строг подвижник. Чим је дошао на престо патријархав, укинуо је све трошкове „репрезентације” - од великих пријема за дворјане и угледнике до одржавања непотребних зграда, фонтана и вртова. Јео је једном дневно, углавном увече. Кад је дочекивао епископе који су му долазили у посету, служили су их оним што је сам Златоусти јео. Неки епископ Акакије, послужен скромном храном, толико се увредио да је, по изласку од Златоуста, запретио: “Скуваћу му ја чорбу!” и касније постао његов жесток непријатељ... У својој скромности, Златоуст је следио најбоље епископе доба у коме је живео. Црквени историчар Созомен пише о епископу богатог града Мајума, Зенону, који је целог живота себе издржавао ткањем ланене одеће - па му је чак преостајало да помаже и другима. Сократ Схоластик наводи повест о епископу града Амиде, Акакију, који је, у договору са својим свештеником, претопио златне и сребрне сасуде храмова своје епархије да би из ропства откупио седам хиљада заробљених Персијанаца.Свети Григорије Богослов, такође цариградски архијереј, није пристајао на то да „живи раскошно од власништва сиротиње, натоваривши стомак и трошећи неопходно на непотребне ствари”. Златоуст је, од почетка свог патријарховања, устао у одбрану еванђељсог идеала милосрђа. Јавно је говорио против богаташке небриге према сиротињи, као и против сваке врсте раскоши. Био је строг и према свештенству - ђакона Јована одлучио је од службе зато што је овај тукао свог роба. Три дворске даме, Марса, Катриција и Евграфија, мрзеле су га због проповеди против женског кинђурења, а царица Евдоксија га је омрзла због заступања људи на које је пао њен гнев, и чију је имовину желела да отме. Златоустове проповеди биле су јасне и одлучне - сматрало се да је у једној од њих царицу у поредио са Иродијадом, одговорном за смрт Јована Крститеља.
Пошто је Златоуст био омиљен у Цркви и народу Константинопоља, царица Евдокија је сабрала сабор епископа - непријатеља Златоустових, којима је председавао Теофил Антиохијски. Теофил се наљутио на Златоуста јер се заузео за неке монахе које је Теофил неправедно гонио, и радо је учествовао у неправедном суду. Главни тужитељ Златоустов био је сушта супротност њему - волео је раскош, и, попут фараона (каже Паладије у „Лавсанку”) - желео је да подиже раскошне зграде. Сав новац, који је народ прилагао за сиротињу, Теофил је трошио на луксуз и градитељство. Очито, такав није могао да воли Златоуста - заступника сиромашних.
Осуђен неправедно, Св. Златоуст је умро у изгнанству 407. године, да би 438. године његове мошти, с највећим почастима, биле враћене у Цариград.
Авај, авај, авај – где су нам такви?
Стварно – где нам је неки нови Златоуст, какав је био Владика Николај?
ПРИМЕР ВЛАДИКЕ НИКОЛАЈА
Владику Николаја су, још за живота, поредили са Светим Јованом Златоустим - по лепоти његових беседа и поука, које заиста достижу врхове српске реторике. Али, Николај се на Златоуста угледао и по делатном милосрђу, како у личном животу, тако и у пастирском раду. Што се овог првог тиче, Милан Јовановић Стоимировић, аутор једног од најпотпунијих сведочанских записа о Велимировићу, каже да га је народ охридско - битољске епархије просто обожавао, управо због његовог хришћанског милосрђа. Николајев ђакон је сведочио да је владика једном кренуо из Охрида ка Битољу с торбом новца ( милион и двеста хиљада динара), намењеног зидању његове задужбине у Лелићу. Уз пут су их сретали просјаци, и док су дошли до Битоља потрошили су преко двеста хиљада динара - ђакон је то знао јер је он носио торбу с новцем. Када га је упозорио да, ако тако настави, никад неће завршити задужбину у свом родном селу, Николај је рекао ђакону да то није ђаконова брига и да ко је послао тај новац, послаће и други. Прота Миливоје Маричић из Чачка присуствовао је тренутку када је Николај скинуо обућу с ногу и дао је једном сиромаху. После Другог светског рата, владика жички је српској сиротињи у Титовој Југославији слао пакете с храном, лековима, одећом и обућом, одвајајући од својих уста да би помогао. Но, он се није ограничио само на лични пример. Као челник Православне хришћанске заједнице (популарног Богомољачког покрета), подстицао је хришћански солидаризам на сваком кораку, пре свега кроз помагање сиротиње, али и свечарство, задужбинарство и мобарство.
Николај никад није ћутао пред неправдом власти. Милан Јовановић Стоимировић сведочи да је бан Вардарске бановине једном дошао у Крушево, па учинио посету и Николају. После поздрава, Николај је рекао окупљеном народу: “Реци, народе, господину бану све што те тишти! Пожали му се на неправде - он је дужан да их исправи, зато је бан! Он треба да те заштити од рђаве администрације и несавесних чиновника - то је његова дужност. А ја знам да ће вас господин бан саслушати и разумети. Он је зато и дошао овде к вама”.
Када се бан наљутио на Николаја због ових речи, он му је рекао: “Треба служити народу, господине бане. Треба стално поправљати понешто. Треба неуморно радити. Треба стално окајавати и покајавати неки грех!”
Зашто данас нема оваквих архипастира и пастира српских? Додуше, има кроатоугодника, екумениста и латинофрона који се брчкају у Дубровнику или из немачког ЕУ комфора стоје на страни другосрбијанских „антивучићеваца“, и, као, као, подржавају студенте, али сиромахољубаца и бранитеља народа од неправди власти, онаквих какви су били Златоуст и Николај, очито, нема.
ИМА ЛИ У НАС ИНДУЛГЕНЦИЈА?
Стално смо оптуживали паписте за индулгенције, а има ли их и код нас, данас и овде? Перовић размишља:“Модерни српски јерарси су у сукобу и са оним Свецима који су били јако опрезни према донаторима и донацијама, нарочито када оне стижу из руке нечасних или кривоверних државника и богаташа, зато што у православној Цркви насупрот Ватикану не постоји „откуп грехова“ (индулгенција), и зато што су се мудро чували од било какве врсте подмићивања, које свети владика Николај доводи у везу са Јудиним издајством, наводећи у свом Прологу као позитиван пример Светог Теодосија Великог (11. јан), кога је јеретички цар покушао да подмити и ућутка, као угледног духовника и игумана значајног манастира, пославши му као прилог 30 литара злата за манастир, што он није примио већ је проследио сиротињи, да би избегао уцену и уједно учинио нешто корисно за спасење душе охолог и безбожног владара.
Ми нисмо чули да је врх СПЦ у својој скоријој историји преусмерио сиротима донације владара који пати од најгрђе јереси – патолошког самообожавања.
То је онај који је од самога себе створио недодирљивог идола и лажнога христоса, а од својих следбеника секту бесловесних бића која му се у најбољем случају беспоговорно клања из личног интереса или ради голог опстанка, а у најгорем – зато што су подлегли његовој бесомучној психо-магијској медијској манипулацији, зато што га већ обожавају као свог спаситеља, и верују му више него сопственим очима, и воле га више од своје рођене деце и унучади, док његове медијске наступе доживљавају као своју најважнију духовну храну, квазибожанствену квазилитургију.“
Да ли ми заиста немамо храбрих да дигну глас против самообоготворења човека који скоро ништа није потписао, а све је издао, и који нас је довео у пустош попут Домановићевог Вође, слепца над слепцима?
ДА ЛИ СУ ЛАЗАР И НИКОЛАЈ БИЛИ „КОРИСНИ ИДИОТИ“?
Перовић сматра да недостатак храбрости води својеврсном лицемерју клира у обраћању студентима:“Зато из данашње Цркве провејавају једино неки неодређени и неубедљиви позиви упућени првенствено студентима и демонстрантим на мир и љубав, на успостављање неке српске и хришћанске слоге са владајућим политичарима – који су из неког тајанственог разлога заштићени од црквене критике попут оних охолих српских велможа које једино древни песник проклиње у десетерцу због пропасти државе – а који и данас, овога трена расипају народне паре на сумњиве и астрономске пројекте по градовима широм Србије, штелају тендере у личну корист, запошљавају у државном сектору строго по родбинско-партијском кључу.
Зато се и толико пренаглашава прича о „корисним идиотима“ који несвесно служе страним интересима – а што је квалификација која може да се примени и на светог кнеза Лазара, јер он је могао бити наивни послушник западних центра моћи, ако све посматрамо из овоземаљске и материјалистичке, безбожне перспективе, такође и свети владика Николај са патријархом Гаврилом зато што нису пристали ни уз фашисте ни уз комунисте бирајући лично и народно страдање, јер Православна Црква никада није могла да бира између мањег и већег зла, већ се увек противила злу и неправди, у свим генерацијама и вековима... Зато слушамо и поређења у којима се паушално изједначавају студентски протести с краја деведесетих са овим данашњим, иако је та једнакост по много чему неоснована, најпре зато јер Милошевић у свом сукобу са студентима није могао ни да сања подршку од чланица НАТО пакта која данас из западне Европе и Америке свакодневно стижне на адресу актуелног председника. Такође, ми тадашњи студенти, заиста нисмо имали очи да видимо да је Милошевић, такав какав јесте, ипак био заштиник Србије од разних западних пошасти: антихришћанских невладиних организација, развратних парада и антипородичне просвете, страних банака и корпорација, белосветских експлоататора рудних блага – заштитник српског живља на северу Косова, као и српских Газивода, полиције, судства, поште, регистарских таблица, свега оног што и они који су га срушили са власти нису желели или смели да предају окупаторима. То је њима предао управо актуелни председник Србије, и дао још већег замаха политичком хомосексуализму и страним експлоататорима – зато се поставља питање шта то Вучић тренутно чува и брани српско у Србији од српских студената, од наше младости?“
Ово што је писао Перовић поклапа се са оним што је, ових дана, записао и незаобилазни Слободан Рељић.
РЕЧИ СЛОБОДАНА РЕЉИЋА
Какву власт бране они који бране Вучића? Слободан Рељић је немилосрдно прецизан:“Наш животни стандард је десеткован; сигурност нашег живљења је доведена до стања у предграђима Оливера Твиста; продавци дроге су нам постали као млекаџије из оних времена; бесплатно школство и бесплатне услуге у јавном здравству су омча око врата: ем вас по закону пљачкају, ем је знања и здравља у друштву очигледно све мање; бескрупулозни ловац на гласове градоначелник Београда ће деци у најбогатијем граду поделити уџбенике бесплатно а деца по јужним варошима – где су плате 350 евра – дају целу очеву зараду за ђачку торбу у септембру; уџбенике нам штампају странци по комерцијалној цени уз усмеравање садржаја; ни једна фармацеутска фабрика (а имали смо их десетину) више није наша; кад су нам догурали ковид-19, испоставило се да у држави нема ни једна фабричица за квасац да се код куће испече хлеб, итд, итд… А добили смо ЛГБТ права, европску „параду поноса“ као врх Вучићевог напора да се параде у Србији одржавају по цену полупаних глава; даће нам председник првом згодом и права на истополне бракове, двојица чика ће имати право да се играју маме и тате и да усвајају децу; а брижна црква се неће моћи сетити да је то содомија; плаћамо нотаре, имовину нам отимају извршитељи; имамо право да бранимо своје разумевање праведног – али немамо довољно евра да исплаћамо фишкалима да нам пишу поднеске или да прибавимо налазе судских вештака у народном суду; уз помоћ „жутих“ или Г-17 експерата стране банке нас третирају као идиоте кад нам дају да потпишемо уговор у коме се ништа не може променити, деца богатих иду у приватне школе или даље – Берлин, Париз, Оксфорд, деца криминалца и естрадних раденика ће купити дипломе и постајати државни секретари и конзули, а сиромашни ће да уче школу на даљину, јер ови наставници не само да су скупи, по правилима штедње ММФ, него и постају неодговорни…Какву будућност у оваквој земљи може да види двадесетогодшњак?
Ако учите да негујете и лечите људе држава Србије је већ уговорила с Немачком да чим се дочепате дипломе палите… За пет година у Немачку дошло 2.813 страних здравствених радника. Највише са Филипина 1.294, па из Србија са 759. Али, Филипинаца има 120 милиона, двадесет пута више… Ето, ни том нико нам није раван.
Живети у Србији значи спремати се да не будеш Србин.
Генерације које претходе побуњеним студентима су живеле у земљи на коју се гледало као светског играча, лидера у Трећем свету: њен глас је био битан жетон у УН, уживала је углед и имала изузетне послове у Азији, Африци, Јужној Америци а њене објаве су се слушале на светским скуповима… Данас живимо у земљи која нема глас. Кад Олаф Шолц, поводом Гренланда, узвикује „Принцип неповредивости граница важи за сваку земљу!“, наравно да се председник Србије неће усудити да га подсети да је Шолц-Макронов план за Косово – клање великог принципа и да би се пробуђени Шолц могао одрећи онога што је чинио као разбојник. Не, нашим властима наша држава није важна.
Ако имате двадесет година, ваљда вам је мало мучно да живите у држави која не држи до себе. То понижава. Ко ће вас лично ценити у свету!
Зато је ван памети кад неки паметњаковић тим девојкама и момцима каже: Изгубићете годину!
Овде се не ради о години. Овде се ради о животу… Онај ко данас није спреман да се бори за будућност, губи све.“(4)
Вашој деци ( а сва деца Србије су ваша ), господо клирици ( част изузецима, који су тога свесни ) прети опасност да изгубе све. Шта ћете онда ви, без пастве? Немојте рећи да челник ове несрећне државе „брани Српство“. Стравични демографски губици Србије за његове власти све говоре, зар не? Јер, Велики Архијереј Христос нам је дао јасан критеријум – свако се дрво по плоду познаје. А дрво Вучићево је дрво смрти и нестајања. Треба ли сваки студент Србије да чека да и на њега падне надстрешница?
КО НАМ ЈЕ КОРИСНИЈИ: ЛАЖНИ ВЕРНИК ИЛИ ПОШТЕНИ АТЕИСТА
Жељко Перовић нас опомиње:“Достојевски је говорио како највећи антихристи нису они који отворено хуле на Христа, који прогоне хришћане и погане светињу – већ они који то исто чино али суптилно и духовно, под фирмом хришћанства и са крстом у руци, мислећи на римске језуите и инквизиторе. Ако овај образац применимо на Српство онда можемо рећи да није највећи непријатељ Српства онај ко отворено гази по културном, духовном и државном идентитету српског народа, који се са презиром одриче својих предака и свега предачког – већ онај ко то чини са циничним осмехом, заогрнут српском заставом, тобож поносећи се својим прецима, историјом и православљем.
Актуелни председник је као државник дотакао дно испод кога се више не може. Чак и да на власт дођу декларисани атеисти, који ће Цркви можда смањити или ускратити буџетска давања, били би корисни Србији и Српству ако успоставе правну државу, поредак у запошљавању, на тендерима, у државним пројектима и инвестицијама, зауставити криминал и сеобу наше младежи, демографску пропаст Србије...
Клирици и человође СПЦ би таквој промени требало да се радују, ако се руководе „умом Христовим“, божанском Истином и Правдом, а не сопственим комфором, овоземаљским расуђивањима и сентиментом, траумама и страховима из деведесетих. Надвремена дужност Цркве је да буде на страни оних са којима се њен врховни Архијереј Христос надвремено поистовећује и које назива блаженим, а то су гладни и жедни правде (Мт. 5), то су прогоњени и утамничени (Мт. 25), то су управо српски студенти и сав онај свет који их свим срцем подржава, њихови родитељи, тетке и стричеви, разумне баке и деке, то су сви они обесправљени и незапослени који у сопственој држави живе као у тамници.
И не само да буде на њиховој страни већ и да их светачки предводи, да тражи од охолих властодржаца доследно испуњења студентских захтева, моментално и чињенично покајање на свим нивоима власти – или пак колективну оставку и успоставање привремене власти састављене од некомпромитованих и стручних људи коју би могла настати од угледних имена наших научника и професора ( и не само њих ) што би их, на својим скупштинама, подржали студенти и грађани, а са циљем да се одрже први прави и поштени избори после толико времена и да се крене у промену система који нас је довде довео. Тако би Српска Црква уједно и потиснула утицај страних и домаћих режисера, ефикасно умирила демонстранте, умањила могућност појаве озбиљних уличних сукоба и крвопролића, које очас може да се прелије и до Републике Српске, што би могло изазвати и њену пропаст.“
У супротном, сматра Перовић, могли би нас јади задесити.
ОПАСНОСТИ НА ПУТУ
Шта би се могло, не дај Боже, десити?
Ево Перовића:“Остајући пристрасна и неискрена, слабовида, овоземна институција Српске Цркве ризикује да и сама пострада у случају немира и преврата, скупа са својим донаторима и донацијама, као ненародна и подмитљива, по речима једног драгог свештеника који ми је ових дана писао поредећи однос поратних комуниста и данашњег режима према Цркви: „Они испадоше мала деца за ове, они су правили мученике од хришћана, а ови нас праве да смо највећи грешници – и имаће свако право да нас вређа или убије...“ И то неће бити страдање ни налик страдању првих хришћана, већ страдање фарисеја или разбојника, који ће тек у овом страдању можда духовно прогледати, оживети и васкрснути.“
Тако Перовић. Огорчено, али искрено, од срца, са љубављу и болом.
За то време, наши клирици и теолози нас уверавају како СПЦ дише „пуним плућима“, „ранохришћански“.
А ХТЕЛИ СМО ДА БУДЕМО КАО РАНИ ХРИШЋАНИ
Док је до пре неку деценију у нашој Цркви владао формалистички однос према Светињи (причестиш се једном или четири пута годишње - и „мирна Бачка“!), сада се настојава на томе да је присуство Светој Литургији без примања Св. Тајни - недопустиво. Наш народ се за Св. Причешће свагда припремао постом, молитвом и исповешћу, и када се јавила „нова“ пракса (мада се она назива ранохришћанском) дошло је до извесних неспоразума и недоумица.
Уследио је покушај да се сваколитургијко причешћивање утемељи на светоотачком предању, па је веома истицана књижица Светог Никодима Агиорита и Макарија Коринтског „О непрестаном причешћивању Светим Христовим Тајнама“, настала у доба спорова око кољиварског покрета на Светој Гори крајем XVIII и почетком XIX века. Заиста, Свети Никодим и Макарије залажу се за што чешће причешћивање, јер то сматрају (као што и јесте) свенеопходним у делу спасења.
Међутим, заговорници „литургијске обнове“ у нас заборавили су да је Свети Никодим Агиорит у свом „Пидалиону“ и књизи о исповести поставио врло јасна епитимијна правила за причаснике: он каже да духовник не сме да Тело и Крв Господњу даје грешницима оптерећене савести, и да на њих мора да наложе епитимије (лековита средства покајања), и то по канонима Св. Јована Посника. Испод нивоа тих канона не сме ићи, јер су они најблажи могући. А шта то значи? Одлучење, по Поснику, од Св. Причешћа за прељубу, блуд, одлазак код врачара, и слично, подразумева три године строгог поста (сухоједење - хлеб и вода и некувана јела, једном дневно, у три поподне), осим „трапавих“ седмица, са стопедесет великих, покајничких метанија дневно. Тако је Свети Никодим Агиорит одградио Светињу од недостојних причасника.
Кад сам објавио свој текст о Светом Никодиму у књизи „Света Литургија и Тајна Очинства“ ( а затим и на Интернету), чији је саставни део и сведочење о његовој епитимијској пракси, доживео сам низ оштрих анонимних критика. Био сам оптужен за инквизиторски дух, за жељу да људима огадим живот, за претеривање у сваком погледу. Неки су ме жалили као талентованог, али заведеног човека, под снажним утицајем „зилотских“ манастира. Изгледаало је као да сам епитимије прописивао ја, а не Св. Никодим Агиорит, писац књиге о непрестаном причешћивању, у складу с канонима Св. Јована Посника. Тако се, по ко зна који пут, показало да неки следбеници „литургијске обнове“ Св. Предању приступају селективно - узимају књигу Св. Никодима о непрестаном причешћивању, а одбацују књигу Св. Никодима о исповести. Неки од полемичара тврдили су да данас нико не би издржао такве епитимије. У томе се с њима потпуно слажем: БАШ ЗАТО ШТО ЈЕ ДУХОВНИ ЖИВОТ ДАНАШЊИХ ХРИШЋАНА ЈАДАН И УБОГ (част изузецима!), обнављање ранохришћанског сваколитургијског причешћивања било би само карикатура свог историјског праузора.
КАКО СУ ЖИВЕЛИ РАНИ ХРИШЋАНИ?
Да, заиста, рани хришћани су се причешћивали на сваком литургијском сабрању. Али, како су живели? Били су стално у учењу Апостола, у општењу, молитви, Евхаристији. Све су имали заједничко. Имовину су продавали и стављали новац пред ноге апостолима, а ови су делили коме је шта потребно. Храну су примали у простоти и чистоти срца, и код читавог народа су били омиљени. Имали су једно срце и једну душу. Апостоли су творили многа знамења и чудеса (Д. Ап. 2, 42, 44-47; 4, 32;32, 34-35; 5, 12-14).
Како су се молили рани хришћани? Ориген, у свом делу „О молитви“, каже да се треба молити најмање четири пута: изјутра, у подне, предвече и ноћу, а по Светом Клименту Римском, молили су се отприлике на свака три часа. Хришћани су нарочито радо устајали на ноћну молитву, спремајући се за Страшни суд. Ту молитву помиње Свети Климент у „Строматама“, а и Тертулијан („Жени“). Веома је хвали Св. Кипријан Картагински („О молитви на крају дана“). Хришћани су на себе стављали знамење крста стално: кад су одлазили и долазили, јели и пили, седали, устајали, легали, обували се, итд (Тертулијан: „О венцу“). „Апостолске установе“ сведоче да су главе породица код своје куће поучавали домаће у истинама Светог Писма. Свети Василије Велики и његов брат, Григорије Нисијски, били су поносни на веру коју су наследили од своје бабе Макрине, ученице Св. Григорија Чудотворца. Многи хришћани су знали Св. Еванђеље напамет. Прали су руке пре него што узму да га читају. Мушкарци су, читајући Писмо, стајали откривене главе, а жене су је покривале.
АСКЕЗА КАО ПУТ КА БОГУ
Хришћани су живели скромно. Многи богаташи раздавали су имање сиротињи, спремајући се за мучеништво. Постило се строго. Јермин „Пастир“ описује дан поста као време кад се једе само хлеб и вода и дели милостиња. Ни вода се није пила пре подне. Пост средом и петком називао се полупост, јер се јело и пила вода у три поподне. Пост у Свету Четрдесетницу трајао је до шест поподне, а било је и оних који су, нарочито Страсне седмице, постили тако што нису јели и пили по неколико дана.
Кад се мрсило, опет се јело скромно. Најчешће се јело месо риба и птица, за које се сматрало да не буди телесне страсти као свињско и говеђе. У делу „О васпитању деце“ Климент Александријски сведочи да су хришћани надасве јели некувано и непечено. За време обеда читало се Св. Писмо.
Живели су скромно и кад је намештај у питању. Извештај о претресу дома богате хришћанске девице - мученице Домне Никомидијске вели да су у њеној соби гонитељи нашли: Распеће, књигу Дела Апостолских, рогозину на поду, глинену кадионицу и дрвену посудицу у којој је држала Св. Дарове.
МОРАЛНЕ ВРЕДНОСТИ НЕКАД И САД
По „Апостолским установама“, хришћани нису ишли у позоришта и на хиподроме, а нису гледали ни гладијаторске представе. Нису играли ни игре попут „бацања костију“, јер оне развијају лењост (зато што људи седе, играјући се). Главна жеља сваког хришћанина, коју је он упућивао и својој деци, била је да што пре оду са овога света у вечни живот (Тертулијан: „О призориштима“). Такође, хришћанску сирочад хранила је и бранила Црква - нису их пуштали да пропадну у немоћи и јаду живота без родитеља.
Брак је био светиња. Св. Јустин Философ вели: „У брак ступамо само ради васпитавање деце, или, одрекав се брака, чувамо савршену целомудреност“ („Апологија прва“). Јустин такође додаје да је међу хришћанима који су то били од детињства било и мушкараца и жена - чистих девственика - од 60 и 70 година старости. Климент Александријски је говорио да прави хришћанин, чим добије децу, одмах треба да почне са супругом да живи као са сестром, јер ће се у братско-сестринском односу наћи у вечном животу. Тертулијан сведочи о хришћанском браку: „Супружници - хришћани носе једно бреме, чине једно тело и једну душу, скупа се моле, заједно клече, заједно посте, поучавају и саветују једно друго. Слободно посећују болесне, радо творе милостињу, без непажње стоје на службама. Скупа поју псалме и химне, узајамно се побуђујући да славе Господа“.
Наравно, нећемо ни говорити о спремности на мучеништво, о хитању да се пострада за Христа, о непрестаном очекивању да ће се Господ сваког часа вратити. То је раним хришћанима давало смелости да сваколитургијски приступају Светом Причешћу.
А КАКВИ СМО ДАНАС?
И да ли, зато што не личимо ни на шта ( част изузецима, који стварно личе на древне хришћане и светосавске Србе ), а сматрамо се достојним сваколитургијског причешћа, доведосмо Српство под власт оних за које Владика Николај каже, у „Небеској Литургији“, да би их се „марва застидела и вепрови дивљи посрамили“? Јер, свака власт је од Бога – или по вољи Његовој ( ако је побожна и честита ), или по Његовом допуштењу ( ако је оваква какву је имамо ). Да смо ми као рани хришћани, добили бисмо новог цара Константина, а не Вучића и његове.
Нека свако мисли о томе зашто, иако смо баш баш православци, имамо овакву власт и нека се свако прибере док има времена. Јер га неће бити још дуго. Истиче време и нама и човечанству. Реч је, наравно, о времену за покајање као свецелу обнову ума и срца, обнову личну и свенародну.
А Бог ће, како рече патријарх Павле, помоћи ако буде имао коме да помогне.
Свом пријатељу Жељку Перовићу, писцу и издавачу православних књига (студијом о Светом Николају Жичком на удару непријатеља Цркве обезбедио је себи трајно место у нашој култури) послао сам текст о дневницима Борислава Пекића из доба студентског протеста 1968. Кад га је прочитао, упутио ми је електронско писмо, у коме је изнео своја размишљања: “Хвала ти, драги брате мој Владимире, на одличном тексту о Пекићу, а који је, како пишеш, унапред знао да ће студентски протести из 1968. пропасти, да ће већина његових носилаца временом постати „мејнстримовци“ постојећег система – што њега никада, ни тада ни касније није поколебало у неодступној борби за истину и правду, јер је сматрао да је смисао војевања у самом тражењу, а не у добијању: „Прометејство није у поседовању ватре, него у борби за њу, и у оном времену које се проведе прикован за кавкаску стену пошто се ватра отела. Орлови који кљују џигерицу, кад се све сврши, не могу се избећи…“(1)
Кад из неког разлога журим и не прочитам ујутру Јеванђеље, након молитве набројим једино блаженства Христова. Тако сам баш јутрос размишљао, како је Господ овде из неког само Њему знаног разлога раздвојио правду као идеју и Правду као Своју божанску личност, како најпре каже „блажени гладни и жедни правде“ и „блажени прогнани правде ради“ - а тек затим: „блажени кад вас прогоне Мене ради“... (Мт. 5) Ја искрено верујем да се ово блаженство идејно односи на људе попут Пекића, на све оне који су читав живот чезнили и страдали ради истине и правде – и, оно што је најважније, остали им верни до краја свог овоземљског живота, одолевајући мејнстриму, тј. сујети, властољубљу и среброљубу, трима кушањима демонским. Верујем да се код њих, у часу упокојења, изласка душе из тела, њихова пламена љубав ка истини и правди, у трену преображава у пламену љубав ка Господу Христу, кога из неког разлога нису успели овде да појме, а да их Господ заузврат препознаје као своје, по обећању коју је изрекао на Гори блаженства.“
Јер, правда држи земљу и градове.
СА КИМЕ БИ САОСЕЋАО ПЕКИЋ?
Тако и ја, кажем брату Жељку, размишљам о Пекићу, и не само о њему. Трагајући за Богом, а не успевајући да се с Њим сретну у Цркви Божјој, многи су узнастојали да иду путем чезнућа за правдом, која држи земљу и градове. И у тој потрази су се жртвововали, и ишли до краја, по мери својих сила. Тако је Пекић, у једном разговору о сиромаштву у Југославији на измаку титоизма, рекао да саосећа са земљацима који, у беди, губе своје достојанство, али има и замерку на социјалне разлоге за бунт:“Не могу саосећати са људима који су тако брзо заборавили да су рубље може прати и сапуном, а да за нужник могу сасвим лепо да послуже и прочитане новине. Саосећао бих са њима, искрено, једино када бих био уверен, а нажалост нисам, да би једнако тако били забринути и због недостатка слободе, морала, части, одговорности, толеранције, истине, самилости и дужности“.(2,38)
Чини ми се да су данашњи студенти устали не због сапуна и тоалет папира, него због онога за шта се и Пекић целог живота борио: морал, част, одговорност, толеранција, истина, самилост, дужност. Тим редом. И уверен сам да би и велики писац био с њима.
О РОДОЉУБИМА И ЛЕШИНАРИМА
Перовић пише:“Што се тиче орлова, тачније лешинара "који кљују џигерицу" када се све оконча, њих има и у рату, не само у народним протестима, устанцима и револуцијама. Сетих је једног нашег Косовца који ми је причао како су доле прво јуришали и гинули хероји, а потом за њима наступали ратни профитери који су камионима долазали и пљачкали шиптарске куће, уредно сврставајући белу технику у један, телевизоре у други, грејна тела у трећи теретњак, враћајући се у Србију као имућни, постајући за неко време и угледни привредници, градоначелници, политичари који ће се можда окитити и црквеним признањима. Њихова људска беда баца сенку, али ипак не поништава небоземаљску славу хероја са Кошара...
Жао ми је што ову блажену жеђ за истином и правдом код нецрквених и некрштених не региструју савремени црквени великодостојници, и што не виде да поделу у Србији најпре стварају незајажљиви лицемери и пљачкаши коју су тренутно на власти – да примарну поделу у Србији на надљуде и подљуде ствара првенствено њихова демонска охолост, лаж и неправда, а која ето, нагони нашу децу, студенте, да покушају бар нешто да учине за себе и свој народ, за своју државу, пре неголи заувек оду из Србије, у којој им се једино нуде послови касира и таксисте. Наши архијереји једино виде ону поделу у Србији коју стварају страни и домаћи мешетари и режисери како би подстакли свађе и братоубиства – у иначе, да будем крајње циничан, јединственој и напредној, хармоничној држави, коју персонификују као две блиставе орлове главе, актуелни председник и првојерарх.“
То је истина: Србија је земља безумне неправде, злочиначке неједнакости, пропасти у којој нема излаза ни за кога, осим оних који све нас продају да би себи све купили.
РЕЧИ ПАТРИЈАРХА ПАВЛА
И врх СПЦ би све неправде садашњих властодржаца морао да види, и да, јасно и гласно, каже, као што је, у своје, Богом даровано, време, говорио, граду и свету, блаженопочивши патријарх Павле:“Управо зато што брине за целокупни живот свога народа, и онај материјални, који му је данас толико тежак, и онај духовни који угрожава све гласније гажење људских вредности - Српска Црква се, исповедајући веру Спаситеља нашега, не може свести само на поуке и обреде. Она мора наставити да се отворено суочава са свим околностима од којих зависи судбина свих људи у овој земљи. Црква је, и до сада, у више наврата подсећала, а у својим прогласима и упозоравала, да је српском народу потребан морални и друштвени преображај читавог поретка под којим живимо, а не само промене политичких односа и снага у садашњем стању.
Са наслеђем полувековне владавине, чија је идеологија физички и духовно затирала све земље у којима се била зацарила - српски народ је и крај садашњег, наметнутог рата дочекао морално располућен. Уместо да се све снаге приберу и да се велике несреће распореде на све грађане, у српским земљама харају подземља и све организованији криминал. Царује корупција, ратни профитери незајажљиво се богате на најцрњој социјалној и здравственој беди становништва, изложеног и биолошком пропадању нараштаја који долазе. Човек је опустошен; стручни, способни људи, у најбољој снази, не виде своју будућност, а поступак са прогнаним народом тако је бездушан да представља најтежи пораз савести и за свакога од нас. Превладава опште осећање неизвесности, страха, бесмисла, а они који би морали да сносе највеће одговорности за то, своје трајање на власти продужавају на безнађу народа, претвореног у беспризорне, унижене поданике. Дно, до којег смо дошли, показује колико је важног времена изгубљено у оглушивању о апеле за спас Срба и њихових земаља. Искуство показује да се заслужност за отаџбину мери само тиме шта је ко учинио и жртвовао за свој народ. Колико је вредности стицао служењем том народу у свакој дужности и на сваком месту у политичкој власти. Држати све само у својим рукама значи бити осамљен, отуђен од правих људи, са којима би се и праве одговорности могле поделити. Не говорим све ово да бих осуђивао, или на обрачуне подстицао збуњене и унесрећене наше људе. Сматрам се само обавезним да своју забринутост искажем до краја отворено и, ако смем рећи, очински.“(3)
Чују ли се данас речи попут ових које је писао и изговарао патријарх српски Павле?
Не чују се. Авај, не чују се.
ЗАШТО НЕМАМО НОВИХ ЗЛАТОУСТА?
Перовић упозорава да неки наши црквени вођи „не уочавају овоземљску истину и правду, као одблесак оне небеске, зато што је у савременом нарцисоидном квазибогословљу замућен и сам небески оригинал. Они поимају све чулно и зато проповедају једино о Телу и Крви Христовој – то је сав њихов Христос, кога не могу или не желе да доживе духовно, као живу и карактерну божанску Личност, Као вечну Истину и Правду. Зато они нису у раскораку једино са српским студентима, са нашом младошћу и будућношћу, већ и са највећим православним Свецима који су разобличавали несавесне и корумпиране владаре по цену сопственог страдања, попут Јована Златоуста који је ушао у сукоб са византијском царицом, стајући на страну обесправљених и понижених: „Царица хоће да ја будем као мртав: да не видим неправде које се чине; да не чујем гласа тлачених, плачућих и ојађених; да не изобличавам оне који греше. Али, пошто сам ја епископ и мени је поверено старање о душама, ја сам дужан недремљивим оком мотрити на све, саслушавати молбе свих, поучавати и упућивати све, и изобличавати непокајане. Јер ја знам да је сигурна пропаст: не изобличавати безакоње и не опомињати безаконике. Бојим се да се и на мене не примене речи пророка Осије: Сакрише свештеници пут Господњи (Ос. 6, 9).“ (Свети Јустин Ћелијски, Житије Светог Јована Златоуста)“.
Брат Жељко је сасвим у праву кад се позива на Златоуста.
КАКО ЈЕ СВЕДОЧИО ВЕЛИКИ ЈОВАН?
Патријарх цариградски Јован прозван Златоусти (због својих блиставих беседа и поука), био је родом из Антиохије, где је, као ђакон и свештеник, помагао епископу Флавијану. У Цариград је, као већ чувен проповедник и подвижник, стигао 397, заузевши патријаршијски престо у доба када је хришћанство, од религије мученика и исповедника, постало религија цара и двора; самим тим, у Цркву су се улиле масе оних који су подражавали цара и његов избор и постајали хришћани више из прагматичних разлога, него из вере и уверења. Златоуст је то знао, и није се с тим мирио. У његово време епископи су већ почели да живе нехришћански. Неки расколнички архијереј, Сисиније, волео је сјај и раскош, одевао се луксузно и два пута дневно ишао у јавно купатило, одговарајући на критике тврдњом да би ишао и три пута, али не стиже.
Споља неугледан, мали и ћелав, Златоусти је био строг подвижник. Чим је дошао на престо патријархав, укинуо је све трошкове „репрезентације” - од великих пријема за дворјане и угледнике до одржавања непотребних зграда, фонтана и вртова. Јео је једном дневно, углавном увече. Кад је дочекивао епископе који су му долазили у посету, служили су их оним што је сам Златоусти јео. Неки епископ Акакије, послужен скромном храном, толико се увредио да је, по изласку од Златоуста, запретио: “Скуваћу му ја чорбу!” и касније постао његов жесток непријатељ... У својој скромности, Златоуст је следио најбоље епископе доба у коме је живео. Црквени историчар Созомен пише о епископу богатог града Мајума, Зенону, који је целог живота себе издржавао ткањем ланене одеће - па му је чак преостајало да помаже и другима. Сократ Схоластик наводи повест о епископу града Амиде, Акакију, који је, у договору са својим свештеником, претопио златне и сребрне сасуде храмова своје епархије да би из ропства откупио седам хиљада заробљених Персијанаца.Свети Григорије Богослов, такође цариградски архијереј, није пристајао на то да „живи раскошно од власништва сиротиње, натоваривши стомак и трошећи неопходно на непотребне ствари”. Златоуст је, од почетка свог патријарховања, устао у одбрану еванђељсог идеала милосрђа. Јавно је говорио против богаташке небриге према сиротињи, као и против сваке врсте раскоши. Био је строг и према свештенству - ђакона Јована одлучио је од службе зато што је овај тукао свог роба. Три дворске даме, Марса, Катриција и Евграфија, мрзеле су га због проповеди против женског кинђурења, а царица Евдоксија га је омрзла због заступања људи на које је пао њен гнев, и чију је имовину желела да отме. Златоустове проповеди биле су јасне и одлучне - сматрало се да је у једној од њих царицу у поредио са Иродијадом, одговорном за смрт Јована Крститеља.
Пошто је Златоуст био омиљен у Цркви и народу Константинопоља, царица Евдокија је сабрала сабор епископа - непријатеља Златоустових, којима је председавао Теофил Антиохијски. Теофил се наљутио на Златоуста јер се заузео за неке монахе које је Теофил неправедно гонио, и радо је учествовао у неправедном суду. Главни тужитељ Златоустов био је сушта супротност њему - волео је раскош, и, попут фараона (каже Паладије у „Лавсанку”) - желео је да подиже раскошне зграде. Сав новац, који је народ прилагао за сиротињу, Теофил је трошио на луксуз и градитељство. Очито, такав није могао да воли Златоуста - заступника сиромашних.
Осуђен неправедно, Св. Златоуст је умро у изгнанству 407. године, да би 438. године његове мошти, с највећим почастима, биле враћене у Цариград.
Авај, авај, авај – где су нам такви?
Стварно – где нам је неки нови Златоуст, какав је био Владика Николај?
ПРИМЕР ВЛАДИКЕ НИКОЛАЈА
Владику Николаја су, још за живота, поредили са Светим Јованом Златоустим - по лепоти његових беседа и поука, које заиста достижу врхове српске реторике. Али, Николај се на Златоуста угледао и по делатном милосрђу, како у личном животу, тако и у пастирском раду. Што се овог првог тиче, Милан Јовановић Стоимировић, аутор једног од најпотпунијих сведочанских записа о Велимировићу, каже да га је народ охридско - битољске епархије просто обожавао, управо због његовог хришћанског милосрђа. Николајев ђакон је сведочио да је владика једном кренуо из Охрида ка Битољу с торбом новца ( милион и двеста хиљада динара), намењеног зидању његове задужбине у Лелићу. Уз пут су их сретали просјаци, и док су дошли до Битоља потрошили су преко двеста хиљада динара - ђакон је то знао јер је он носио торбу с новцем. Када га је упозорио да, ако тако настави, никад неће завршити задужбину у свом родном селу, Николај је рекао ђакону да то није ђаконова брига и да ко је послао тај новац, послаће и други. Прота Миливоје Маричић из Чачка присуствовао је тренутку када је Николај скинуо обућу с ногу и дао је једном сиромаху. После Другог светског рата, владика жички је српској сиротињи у Титовој Југославији слао пакете с храном, лековима, одећом и обућом, одвајајући од својих уста да би помогао. Но, он се није ограничио само на лични пример. Као челник Православне хришћанске заједнице (популарног Богомољачког покрета), подстицао је хришћански солидаризам на сваком кораку, пре свега кроз помагање сиротиње, али и свечарство, задужбинарство и мобарство.
Николај никад није ћутао пред неправдом власти. Милан Јовановић Стоимировић сведочи да је бан Вардарске бановине једном дошао у Крушево, па учинио посету и Николају. После поздрава, Николај је рекао окупљеном народу: “Реци, народе, господину бану све што те тишти! Пожали му се на неправде - он је дужан да их исправи, зато је бан! Он треба да те заштити од рђаве администрације и несавесних чиновника - то је његова дужност. А ја знам да ће вас господин бан саслушати и разумети. Он је зато и дошао овде к вама”.
Када се бан наљутио на Николаја због ових речи, он му је рекао: “Треба служити народу, господине бане. Треба стално поправљати понешто. Треба неуморно радити. Треба стално окајавати и покајавати неки грех!”
Зашто данас нема оваквих архипастира и пастира српских? Додуше, има кроатоугодника, екумениста и латинофрона који се брчкају у Дубровнику или из немачког ЕУ комфора стоје на страни другосрбијанских „антивучићеваца“, и, као, као, подржавају студенте, али сиромахољубаца и бранитеља народа од неправди власти, онаквих какви су били Златоуст и Николај, очито, нема.
ИМА ЛИ У НАС ИНДУЛГЕНЦИЈА?
Стално смо оптуживали паписте за индулгенције, а има ли их и код нас, данас и овде? Перовић размишља:“Модерни српски јерарси су у сукобу и са оним Свецима који су били јако опрезни према донаторима и донацијама, нарочито када оне стижу из руке нечасних или кривоверних државника и богаташа, зато што у православној Цркви насупрот Ватикану не постоји „откуп грехова“ (индулгенција), и зато што су се мудро чували од било какве врсте подмићивања, које свети владика Николај доводи у везу са Јудиним издајством, наводећи у свом Прологу као позитиван пример Светог Теодосија Великог (11. јан), кога је јеретички цар покушао да подмити и ућутка, као угледног духовника и игумана значајног манастира, пославши му као прилог 30 литара злата за манастир, што он није примио већ је проследио сиротињи, да би избегао уцену и уједно учинио нешто корисно за спасење душе охолог и безбожног владара.
Ми нисмо чули да је врх СПЦ у својој скоријој историји преусмерио сиротима донације владара који пати од најгрђе јереси – патолошког самообожавања.
То је онај који је од самога себе створио недодирљивог идола и лажнога христоса, а од својих следбеника секту бесловесних бића која му се у најбољем случају беспоговорно клања из личног интереса или ради голог опстанка, а у најгорем – зато што су подлегли његовој бесомучној психо-магијској медијској манипулацији, зато што га већ обожавају као свог спаситеља, и верују му више него сопственим очима, и воле га више од своје рођене деце и унучади, док његове медијске наступе доживљавају као своју најважнију духовну храну, квазибожанствену квазилитургију.“
Да ли ми заиста немамо храбрих да дигну глас против самообоготворења човека који скоро ништа није потписао, а све је издао, и који нас је довео у пустош попут Домановићевог Вође, слепца над слепцима?
ДА ЛИ СУ ЛАЗАР И НИКОЛАЈ БИЛИ „КОРИСНИ ИДИОТИ“?
Перовић сматра да недостатак храбрости води својеврсном лицемерју клира у обраћању студентима:“Зато из данашње Цркве провејавају једино неки неодређени и неубедљиви позиви упућени првенствено студентима и демонстрантим на мир и љубав, на успостављање неке српске и хришћанске слоге са владајућим политичарима – који су из неког тајанственог разлога заштићени од црквене критике попут оних охолих српских велможа које једино древни песник проклиње у десетерцу због пропасти државе – а који и данас, овога трена расипају народне паре на сумњиве и астрономске пројекте по градовима широм Србије, штелају тендере у личну корист, запошљавају у државном сектору строго по родбинско-партијском кључу.
Зато се и толико пренаглашава прича о „корисним идиотима“ који несвесно служе страним интересима – а што је квалификација која може да се примени и на светог кнеза Лазара, јер он је могао бити наивни послушник западних центра моћи, ако све посматрамо из овоземаљске и материјалистичке, безбожне перспективе, такође и свети владика Николај са патријархом Гаврилом зато што нису пристали ни уз фашисте ни уз комунисте бирајући лично и народно страдање, јер Православна Црква никада није могла да бира између мањег и већег зла, већ се увек противила злу и неправди, у свим генерацијама и вековима... Зато слушамо и поређења у којима се паушално изједначавају студентски протести с краја деведесетих са овим данашњим, иако је та једнакост по много чему неоснована, најпре зато јер Милошевић у свом сукобу са студентима није могао ни да сања подршку од чланица НАТО пакта која данас из западне Европе и Америке свакодневно стижне на адресу актуелног председника. Такође, ми тадашњи студенти, заиста нисмо имали очи да видимо да је Милошевић, такав какав јесте, ипак био заштиник Србије од разних западних пошасти: антихришћанских невладиних организација, развратних парада и антипородичне просвете, страних банака и корпорација, белосветских експлоататора рудних блага – заштитник српског живља на северу Косова, као и српских Газивода, полиције, судства, поште, регистарских таблица, свега оног што и они који су га срушили са власти нису желели или смели да предају окупаторима. То је њима предао управо актуелни председник Србије, и дао још већег замаха политичком хомосексуализму и страним експлоататорима – зато се поставља питање шта то Вучић тренутно чува и брани српско у Србији од српских студената, од наше младости?“
Ово што је писао Перовић поклапа се са оним што је, ових дана, записао и незаобилазни Слободан Рељић.
РЕЧИ СЛОБОДАНА РЕЉИЋА
Какву власт бране они који бране Вучића? Слободан Рељић је немилосрдно прецизан:“Наш животни стандард је десеткован; сигурност нашег живљења је доведена до стања у предграђима Оливера Твиста; продавци дроге су нам постали као млекаџије из оних времена; бесплатно школство и бесплатне услуге у јавном здравству су омча око врата: ем вас по закону пљачкају, ем је знања и здравља у друштву очигледно све мање; бескрупулозни ловац на гласове градоначелник Београда ће деци у најбогатијем граду поделити уџбенике бесплатно а деца по јужним варошима – где су плате 350 евра – дају целу очеву зараду за ђачку торбу у септембру; уџбенике нам штампају странци по комерцијалној цени уз усмеравање садржаја; ни једна фармацеутска фабрика (а имали смо их десетину) више није наша; кад су нам догурали ковид-19, испоставило се да у држави нема ни једна фабричица за квасац да се код куће испече хлеб, итд, итд… А добили смо ЛГБТ права, европску „параду поноса“ као врх Вучићевог напора да се параде у Србији одржавају по цену полупаних глава; даће нам председник првом згодом и права на истополне бракове, двојица чика ће имати право да се играју маме и тате и да усвајају децу; а брижна црква се неће моћи сетити да је то содомија; плаћамо нотаре, имовину нам отимају извршитељи; имамо право да бранимо своје разумевање праведног – али немамо довољно евра да исплаћамо фишкалима да нам пишу поднеске или да прибавимо налазе судских вештака у народном суду; уз помоћ „жутих“ или Г-17 експерата стране банке нас третирају као идиоте кад нам дају да потпишемо уговор у коме се ништа не може променити, деца богатих иду у приватне школе или даље – Берлин, Париз, Оксфорд, деца криминалца и естрадних раденика ће купити дипломе и постајати државни секретари и конзули, а сиромашни ће да уче школу на даљину, јер ови наставници не само да су скупи, по правилима штедње ММФ, него и постају неодговорни…Какву будућност у оваквој земљи може да види двадесетогодшњак?
Ако учите да негујете и лечите људе држава Србије је већ уговорила с Немачком да чим се дочепате дипломе палите… За пет година у Немачку дошло 2.813 страних здравствених радника. Највише са Филипина 1.294, па из Србија са 759. Али, Филипинаца има 120 милиона, двадесет пута више… Ето, ни том нико нам није раван.
Живети у Србији значи спремати се да не будеш Србин.
Генерације које претходе побуњеним студентима су живеле у земљи на коју се гледало као светског играча, лидера у Трећем свету: њен глас је био битан жетон у УН, уживала је углед и имала изузетне послове у Азији, Африци, Јужној Америци а њене објаве су се слушале на светским скуповима… Данас живимо у земљи која нема глас. Кад Олаф Шолц, поводом Гренланда, узвикује „Принцип неповредивости граница важи за сваку земљу!“, наравно да се председник Србије неће усудити да га подсети да је Шолц-Макронов план за Косово – клање великог принципа и да би се пробуђени Шолц могао одрећи онога што је чинио као разбојник. Не, нашим властима наша држава није важна.
Ако имате двадесет година, ваљда вам је мало мучно да живите у држави која не држи до себе. То понижава. Ко ће вас лично ценити у свету!
Зато је ван памети кад неки паметњаковић тим девојкама и момцима каже: Изгубићете годину!
Овде се не ради о години. Овде се ради о животу… Онај ко данас није спреман да се бори за будућност, губи све.“(4)
Вашој деци ( а сва деца Србије су ваша ), господо клирици ( част изузецима, који су тога свесни ) прети опасност да изгубе све. Шта ћете онда ви, без пастве? Немојте рећи да челник ове несрећне државе „брани Српство“. Стравични демографски губици Србије за његове власти све говоре, зар не? Јер, Велики Архијереј Христос нам је дао јасан критеријум – свако се дрво по плоду познаје. А дрво Вучићево је дрво смрти и нестајања. Треба ли сваки студент Србије да чека да и на њега падне надстрешница?
КО НАМ ЈЕ КОРИСНИЈИ: ЛАЖНИ ВЕРНИК ИЛИ ПОШТЕНИ АТЕИСТА
Жељко Перовић нас опомиње:“Достојевски је говорио како највећи антихристи нису они који отворено хуле на Христа, који прогоне хришћане и погане светињу – већ они који то исто чино али суптилно и духовно, под фирмом хришћанства и са крстом у руци, мислећи на римске језуите и инквизиторе. Ако овај образац применимо на Српство онда можемо рећи да није највећи непријатељ Српства онај ко отворено гази по културном, духовном и државном идентитету српског народа, који се са презиром одриче својих предака и свега предачког – већ онај ко то чини са циничним осмехом, заогрнут српском заставом, тобож поносећи се својим прецима, историјом и православљем.
Актуелни председник је као државник дотакао дно испод кога се више не може. Чак и да на власт дођу декларисани атеисти, који ће Цркви можда смањити или ускратити буџетска давања, били би корисни Србији и Српству ако успоставе правну државу, поредак у запошљавању, на тендерима, у државним пројектима и инвестицијама, зауставити криминал и сеобу наше младежи, демографску пропаст Србије...
Клирици и человође СПЦ би таквој промени требало да се радују, ако се руководе „умом Христовим“, божанском Истином и Правдом, а не сопственим комфором, овоземаљским расуђивањима и сентиментом, траумама и страховима из деведесетих. Надвремена дужност Цркве је да буде на страни оних са којима се њен врховни Архијереј Христос надвремено поистовећује и које назива блаженим, а то су гладни и жедни правде (Мт. 5), то су прогоњени и утамничени (Мт. 25), то су управо српски студенти и сав онај свет који их свим срцем подржава, њихови родитељи, тетке и стричеви, разумне баке и деке, то су сви они обесправљени и незапослени који у сопственој држави живе као у тамници.
И не само да буде на њиховој страни већ и да их светачки предводи, да тражи од охолих властодржаца доследно испуњења студентских захтева, моментално и чињенично покајање на свим нивоима власти – или пак колективну оставку и успоставање привремене власти састављене од некомпромитованих и стручних људи коју би могла настати од угледних имена наших научника и професора ( и не само њих ) што би их, на својим скупштинама, подржали студенти и грађани, а са циљем да се одрже први прави и поштени избори после толико времена и да се крене у промену система који нас је довде довео. Тако би Српска Црква уједно и потиснула утицај страних и домаћих режисера, ефикасно умирила демонстранте, умањила могућност појаве озбиљних уличних сукоба и крвопролића, које очас може да се прелије и до Републике Српске, што би могло изазвати и њену пропаст.“
У супротном, сматра Перовић, могли би нас јади задесити.
ОПАСНОСТИ НА ПУТУ
Шта би се могло, не дај Боже, десити?
Ево Перовића:“Остајући пристрасна и неискрена, слабовида, овоземна институција Српске Цркве ризикује да и сама пострада у случају немира и преврата, скупа са својим донаторима и донацијама, као ненародна и подмитљива, по речима једног драгог свештеника који ми је ових дана писао поредећи однос поратних комуниста и данашњег режима према Цркви: „Они испадоше мала деца за ове, они су правили мученике од хришћана, а ови нас праве да смо највећи грешници – и имаће свако право да нас вређа или убије...“ И то неће бити страдање ни налик страдању првих хришћана, већ страдање фарисеја или разбојника, који ће тек у овом страдању можда духовно прогледати, оживети и васкрснути.“
Тако Перовић. Огорчено, али искрено, од срца, са љубављу и болом.
За то време, наши клирици и теолози нас уверавају како СПЦ дише „пуним плућима“, „ранохришћански“.
А ХТЕЛИ СМО ДА БУДЕМО КАО РАНИ ХРИШЋАНИ
Док је до пре неку деценију у нашој Цркви владао формалистички однос према Светињи (причестиш се једном или четири пута годишње - и „мирна Бачка“!), сада се настојава на томе да је присуство Светој Литургији без примања Св. Тајни - недопустиво. Наш народ се за Св. Причешће свагда припремао постом, молитвом и исповешћу, и када се јавила „нова“ пракса (мада се она назива ранохришћанском) дошло је до извесних неспоразума и недоумица.
Уследио је покушај да се сваколитургијко причешћивање утемељи на светоотачком предању, па је веома истицана књижица Светог Никодима Агиорита и Макарија Коринтског „О непрестаном причешћивању Светим Христовим Тајнама“, настала у доба спорова око кољиварског покрета на Светој Гори крајем XVIII и почетком XIX века. Заиста, Свети Никодим и Макарије залажу се за што чешће причешћивање, јер то сматрају (као што и јесте) свенеопходним у делу спасења.
Међутим, заговорници „литургијске обнове“ у нас заборавили су да је Свети Никодим Агиорит у свом „Пидалиону“ и књизи о исповести поставио врло јасна епитимијна правила за причаснике: он каже да духовник не сме да Тело и Крв Господњу даје грешницима оптерећене савести, и да на њих мора да наложе епитимије (лековита средства покајања), и то по канонима Св. Јована Посника. Испод нивоа тих канона не сме ићи, јер су они најблажи могући. А шта то значи? Одлучење, по Поснику, од Св. Причешћа за прељубу, блуд, одлазак код врачара, и слично, подразумева три године строгог поста (сухоједење - хлеб и вода и некувана јела, једном дневно, у три поподне), осим „трапавих“ седмица, са стопедесет великих, покајничких метанија дневно. Тако је Свети Никодим Агиорит одградио Светињу од недостојних причасника.
Кад сам објавио свој текст о Светом Никодиму у књизи „Света Литургија и Тајна Очинства“ ( а затим и на Интернету), чији је саставни део и сведочење о његовој епитимијској пракси, доживео сам низ оштрих анонимних критика. Био сам оптужен за инквизиторски дух, за жељу да људима огадим живот, за претеривање у сваком погледу. Неки су ме жалили као талентованог, али заведеног човека, под снажним утицајем „зилотских“ манастира. Изгледаало је као да сам епитимије прописивао ја, а не Св. Никодим Агиорит, писац књиге о непрестаном причешћивању, у складу с канонима Св. Јована Посника. Тако се, по ко зна који пут, показало да неки следбеници „литургијске обнове“ Св. Предању приступају селективно - узимају књигу Св. Никодима о непрестаном причешћивању, а одбацују књигу Св. Никодима о исповести. Неки од полемичара тврдили су да данас нико не би издржао такве епитимије. У томе се с њима потпуно слажем: БАШ ЗАТО ШТО ЈЕ ДУХОВНИ ЖИВОТ ДАНАШЊИХ ХРИШЋАНА ЈАДАН И УБОГ (част изузецима!), обнављање ранохришћанског сваколитургијског причешћивања било би само карикатура свог историјског праузора.
КАКО СУ ЖИВЕЛИ РАНИ ХРИШЋАНИ?
Да, заиста, рани хришћани су се причешћивали на сваком литургијском сабрању. Али, како су живели? Били су стално у учењу Апостола, у општењу, молитви, Евхаристији. Све су имали заједничко. Имовину су продавали и стављали новац пред ноге апостолима, а ови су делили коме је шта потребно. Храну су примали у простоти и чистоти срца, и код читавог народа су били омиљени. Имали су једно срце и једну душу. Апостоли су творили многа знамења и чудеса (Д. Ап. 2, 42, 44-47; 4, 32;32, 34-35; 5, 12-14).
Како су се молили рани хришћани? Ориген, у свом делу „О молитви“, каже да се треба молити најмање четири пута: изјутра, у подне, предвече и ноћу, а по Светом Клименту Римском, молили су се отприлике на свака три часа. Хришћани су нарочито радо устајали на ноћну молитву, спремајући се за Страшни суд. Ту молитву помиње Свети Климент у „Строматама“, а и Тертулијан („Жени“). Веома је хвали Св. Кипријан Картагински („О молитви на крају дана“). Хришћани су на себе стављали знамење крста стално: кад су одлазили и долазили, јели и пили, седали, устајали, легали, обували се, итд (Тертулијан: „О венцу“). „Апостолске установе“ сведоче да су главе породица код своје куће поучавали домаће у истинама Светог Писма. Свети Василије Велики и његов брат, Григорије Нисијски, били су поносни на веру коју су наследили од своје бабе Макрине, ученице Св. Григорија Чудотворца. Многи хришћани су знали Св. Еванђеље напамет. Прали су руке пре него што узму да га читају. Мушкарци су, читајући Писмо, стајали откривене главе, а жене су је покривале.
АСКЕЗА КАО ПУТ КА БОГУ
Хришћани су живели скромно. Многи богаташи раздавали су имање сиротињи, спремајући се за мучеништво. Постило се строго. Јермин „Пастир“ описује дан поста као време кад се једе само хлеб и вода и дели милостиња. Ни вода се није пила пре подне. Пост средом и петком називао се полупост, јер се јело и пила вода у три поподне. Пост у Свету Четрдесетницу трајао је до шест поподне, а било је и оних који су, нарочито Страсне седмице, постили тако што нису јели и пили по неколико дана.
Кад се мрсило, опет се јело скромно. Најчешће се јело месо риба и птица, за које се сматрало да не буди телесне страсти као свињско и говеђе. У делу „О васпитању деце“ Климент Александријски сведочи да су хришћани надасве јели некувано и непечено. За време обеда читало се Св. Писмо.
Живели су скромно и кад је намештај у питању. Извештај о претресу дома богате хришћанске девице - мученице Домне Никомидијске вели да су у њеној соби гонитељи нашли: Распеће, књигу Дела Апостолских, рогозину на поду, глинену кадионицу и дрвену посудицу у којој је држала Св. Дарове.
МОРАЛНЕ ВРЕДНОСТИ НЕКАД И САД
По „Апостолским установама“, хришћани нису ишли у позоришта и на хиподроме, а нису гледали ни гладијаторске представе. Нису играли ни игре попут „бацања костију“, јер оне развијају лењост (зато што људи седе, играјући се). Главна жеља сваког хришћанина, коју је он упућивао и својој деци, била је да што пре оду са овога света у вечни живот (Тертулијан: „О призориштима“). Такође, хришћанску сирочад хранила је и бранила Црква - нису их пуштали да пропадну у немоћи и јаду живота без родитеља.
Брак је био светиња. Св. Јустин Философ вели: „У брак ступамо само ради васпитавање деце, или, одрекав се брака, чувамо савршену целомудреност“ („Апологија прва“). Јустин такође додаје да је међу хришћанима који су то били од детињства било и мушкараца и жена - чистих девственика - од 60 и 70 година старости. Климент Александријски је говорио да прави хришћанин, чим добије децу, одмах треба да почне са супругом да живи као са сестром, јер ће се у братско-сестринском односу наћи у вечном животу. Тертулијан сведочи о хришћанском браку: „Супружници - хришћани носе једно бреме, чине једно тело и једну душу, скупа се моле, заједно клече, заједно посте, поучавају и саветују једно друго. Слободно посећују болесне, радо творе милостињу, без непажње стоје на службама. Скупа поју псалме и химне, узајамно се побуђујући да славе Господа“.
Наравно, нећемо ни говорити о спремности на мучеништво, о хитању да се пострада за Христа, о непрестаном очекивању да ће се Господ сваког часа вратити. То је раним хришћанима давало смелости да сваколитургијски приступају Светом Причешћу.
А КАКВИ СМО ДАНАС?
И да ли, зато што не личимо ни на шта ( част изузецима, који стварно личе на древне хришћане и светосавске Србе ), а сматрамо се достојним сваколитургијског причешћа, доведосмо Српство под власт оних за које Владика Николај каже, у „Небеској Литургији“, да би их се „марва застидела и вепрови дивљи посрамили“? Јер, свака власт је од Бога – или по вољи Његовој ( ако је побожна и честита ), или по Његовом допуштењу ( ако је оваква какву је имамо ). Да смо ми као рани хришћани, добили бисмо новог цара Константина, а не Вучића и његове.
Нека свако мисли о томе зашто, иако смо баш баш православци, имамо овакву власт и нека се свако прибере док има времена. Јер га неће бити још дуго. Истиче време и нама и човечанству. Реч је, наравно, о времену за покајање као свецелу обнову ума и срца, обнову личну и свенародну.
А Бог ће, како рече патријарх Павле, помоћи ако буде имао коме да помогне.
УПУТНИЦЕ ( 8. 2. 2025. године )
1. https://www.pecat.co.rs/2025/01/nekad-i-sad-na-studentskom-protestu-sa-borislavom-pekicem/
2. Александар Ђуричић: Борислав Пекић, писац и пророк, Недељник, Београд, 2021.
3. https://www.rastko.rs/istorija/ppavle-bez_osuda_c.html
4. https://www.pecat.co.rs/2025/02/ili-ili-i-posle-toga-zasto-je-dijalog-nemoguc/