Колико је у успео да се примакне најдражем српском Свецу, могла би већ да сведочи историја. Павлове мудре изреке и досетке данас се памте и проносе кроз народ са нежном љубављу и искреним поштовањем, баш као што су у старини проношена са трепетним уважавањем и детињим поверењем она предања о Светом Сави који народну душу милује, брани и снажи својом мудрошћу и праведношћу. И Павле је тако, разумно и простодушно, успевао да допре до свих нас који смо одрастали и живели у својеврсном паганском мраку, у тој духовној пустоши и дивљаштву, раскалашности и разврату југословенског „братства и јединства“, које је по речима самог патријарха било површно и лажно, зато што је изграђено на идеологији мржње, на органском презиру према класним непријатељима, који се касније тек само трансформисао у етничке и верске злобе и прогоне. И Павле је као Сава у свом времену био чувар чисте православне вере од разних секташа и јеретика који су вешто користили духовну празнину и природну наивност народних маса како би завели лаковерне – његова трилогија „Нека питања наше вере“, постала је наша нова Крмчија, нови том Законоправила Светог Саве по коме се сада равнамо, преиспитујући своја религиозна убеђења и навике. И Павле је попут Саве, мирио своју браћу и целивом братске љубави исцељивао расколе...
Патријарх Павле је нарочито за нас младе, тих деведесетих, био спона са оним старим српским светом, као својеврсна пројава наших прадеда и чукундеда, којих се тек магловито или само из прича сећамо, који су као у неком резервату ишчезли у веку технолошког прогреса и моралног регреса – да би сада кроз Павла васкрсли и учили нас, своје отете и одрођене чукунунучиће, да наново ходамо кроз живот, предачки скромно и ненаметљиво, чисто и честито, радно и вредно, трезвено и независно. Павле нас је, као неки чудни и мили посланик из далеке прошлости, поучавао вечним и небеским заветима наших предака: Завету поштовања брака као божанске установе и породице као највеће светиње, Завету храбре српске Мајке која своје чедо заклиње: „Немој, сине, говорити криво, ни по бабу ни по стричевима, већ по правди Бога истинитога – боље ти је узгубити главу, него своју огрешити душу“, Завету о личној и колективној имовини, храни и природи као Божјој позајмици са којом треба владати одговорно, штедљиво и правично, разумно и милостиво, никада расипно и сујетно, саможиво и бахато; Завету покајања и праштања, поста и молитве, задужбинарства и литургије, Завету јеванђелског човекољубља и мирољубља, здравог родољубља које подразумева трпељиву, смерну и делатну љубав ка суседима и свим народима света, Завету чојства и јунаштва, праведног рата који је увек одбрамбен, увек милостив ка заробљеном или рањеном, немоћном непријатељу, увек подигнут из љубави према нејачи ради које се вреди жртвовати – баш као што вреди пострадати и ради вечних хришћанских животних, породичних и друштвених идеала, када су они угрожени, што је већ Завет кнеза Лазара опеван у стиховима „Земаљско је за малена царство, а небеско, увек и до века“....
Једноставно, тихо и неприметно – онако како је живео и говорио, корачао кроз овај свет – Павле се преображавао у лик са фреске или из тропара, кога народ већ прославља као „правило вјери и образ кротости“ због његовог светачког владања и веровања, коме зато и сам све искрено верује, кога жели да походи и додирне, да слуша и да следи, осећајући да нека вечна светлост и мир, топлина и милина кроз њега зраче, баш као сунчева рефлексија са школске иконе у Кућанцима. Отуда и онај чудесни испраћај његовог уснулог тела, када је река од више стотина хиљада људи прохујала кроз Саборни храм у Београду, не марећи за тадашњу пандемију нити за бескрајну колону која се протезала све до хотела Москва, одакле се морало чекати и по десет сати само да би се целивала увенула рука милог патријарха положеног на одру. Та захвална и одана народна душа убрзо је изнедрила иконе на којима је блаженопочивши Павле приказан као светац, скупа са свеже састављеним молитвама и раздраганим богомољачким песмама, које је патријарх волео и радо слушао, не слутећи да ће једног дана бити опеван у њима.
Отуда и ова књига, драги читаоче, у којој је као ћилим размотана мисао патријарха Павла у свим најважнијим људским и породичним, народним и државним, друштвеним и глобалним питањима, проткана бројним цитатима, осликана догађајима и анегдотама из његовог живота – као малено уздарје том сићушном човеку огромне вере, наде и љубави који је нас залутале упознао и повезао са нашим прецима и свецима, који нам је својим животом показао и доказао да се у најгорем времену и на најстрадалнијем месту – самим тим и у овој нашој раскућеној, осрамоћеној и убогој Србији 21. века – може и мора бити човек, да је итекако могуће остварити циљ и смисао сопственог постојања сада и овде, кроз смерно и стваралачко служење Богу и ближњима, са свешћу да наше животне невоље нису случајне, већ дубоко смисаоне и слојевите, благотворне и благородне, допуштене по премудрој Божјој љубави која све време бди и милује, тајанствено изграђује и усавршава одане и одважне, до спасења и вечног живота, до самог Господа Христа и Царства Небеског, које је патријарх Павле сматрао првом и најважнијом српском отаџбином и домовином, у којој сада благује, узносећи молитве за нас.
Патријарх Павле је нарочито за нас младе, тих деведесетих, био спона са оним старим српским светом, као својеврсна пројава наших прадеда и чукундеда, којих се тек магловито или само из прича сећамо, који су као у неком резервату ишчезли у веку технолошког прогреса и моралног регреса – да би сада кроз Павла васкрсли и учили нас, своје отете и одрођене чукунунучиће, да наново ходамо кроз живот, предачки скромно и ненаметљиво, чисто и честито, радно и вредно, трезвено и независно. Павле нас је, као неки чудни и мили посланик из далеке прошлости, поучавао вечним и небеским заветима наших предака: Завету поштовања брака као божанске установе и породице као највеће светиње, Завету храбре српске Мајке која своје чедо заклиње: „Немој, сине, говорити криво, ни по бабу ни по стричевима, већ по правди Бога истинитога – боље ти је узгубити главу, него своју огрешити душу“, Завету о личној и колективној имовини, храни и природи као Божјој позајмици са којом треба владати одговорно, штедљиво и правично, разумно и милостиво, никада расипно и сујетно, саможиво и бахато; Завету покајања и праштања, поста и молитве, задужбинарства и литургије, Завету јеванђелског човекољубља и мирољубља, здравог родољубља које подразумева трпељиву, смерну и делатну љубав ка суседима и свим народима света, Завету чојства и јунаштва, праведног рата који је увек одбрамбен, увек милостив ка заробљеном или рањеном, немоћном непријатељу, увек подигнут из љубави према нејачи ради које се вреди жртвовати – баш као што вреди пострадати и ради вечних хришћанских животних, породичних и друштвених идеала, када су они угрожени, што је већ Завет кнеза Лазара опеван у стиховима „Земаљско је за малена царство, а небеско, увек и до века“....
Једноставно, тихо и неприметно – онако како је живео и говорио, корачао кроз овај свет – Павле се преображавао у лик са фреске или из тропара, кога народ већ прославља као „правило вјери и образ кротости“ због његовог светачког владања и веровања, коме зато и сам све искрено верује, кога жели да походи и додирне, да слуша и да следи, осећајући да нека вечна светлост и мир, топлина и милина кроз њега зраче, баш као сунчева рефлексија са школске иконе у Кућанцима. Отуда и онај чудесни испраћај његовог уснулог тела, када је река од више стотина хиљада људи прохујала кроз Саборни храм у Београду, не марећи за тадашњу пандемију нити за бескрајну колону која се протезала све до хотела Москва, одакле се морало чекати и по десет сати само да би се целивала увенула рука милог патријарха положеног на одру. Та захвална и одана народна душа убрзо је изнедрила иконе на којима је блаженопочивши Павле приказан као светац, скупа са свеже састављеним молитвама и раздраганим богомољачким песмама, које је патријарх волео и радо слушао, не слутећи да ће једног дана бити опеван у њима.
Отуда и ова књига, драги читаоче, у којој је као ћилим размотана мисао патријарха Павла у свим најважнијим људским и породичним, народним и државним, друштвеним и глобалним питањима, проткана бројним цитатима, осликана догађајима и анегдотама из његовог живота – као малено уздарје том сићушном човеку огромне вере, наде и љубави који је нас залутале упознао и повезао са нашим прецима и свецима, који нам је својим животом показао и доказао да се у најгорем времену и на најстрадалнијем месту – самим тим и у овој нашој раскућеној, осрамоћеној и убогој Србији 21. века – може и мора бити човек, да је итекако могуће остварити циљ и смисао сопственог постојања сада и овде, кроз смерно и стваралачко служење Богу и ближњима, са свешћу да наше животне невоље нису случајне, већ дубоко смисаоне и слојевите, благотворне и благородне, допуштене по премудрој Божјој љубави која све време бди и милује, тајанствено изграђује и усавршава одане и одважне, до спасења и вечног живота, до самог Господа Христа и Царства Небеског, које је патријарх Павле сматрао првом и најважнијом српском отаџбином и домовином, у којој сада благује, узносећи молитве за нас.
+ + +
Књига "Тако је говорио Павле" је израђена у тврдом и шивеном повезу, на 304 страница у А5 формату. Цена за наше читаоце је 700 динара са попустом (пуна цена је 880 динара). Књигу можемо послати као препоручену тисковину (након уплате на текући рачун) или пост експресом. За више информација, пишите нам на znamenje@gmail.com или facebook