+++
Добили сте признање за „показану љубав ка Светој мајци Цркви и труд на очувању културно-историјског наслеђа Епархије нишке“, како стоји у тексту архијерејске грамате. Какви су ваши први утисци и како доживљавате ову награду?
Било је велико изненађење, нико није знао. То је заиста велико признање и баш ми је драго што стиже на други дан Божића, на празник Пресвете Богородице коју поштујем као своју Заштитницу и Путеводитељку. Драго ми је и што грамату добијам из руке једног младог владике који са столетном мудрошћу управа својом пространом епархијом, тихо и ненаметљиво, са пуно човекољубља и стрпљења, личног одрицања. По свему томе он подсећа на нашег драгог патријарха Павла, на старе српске јерархе за које је „бити први“ значило предњачити у врлинама Христовим, у скромности, у пожртвовању, у љубави. Зато и грамату најпре доживљавам као његов лични позив на још усрднији рад, на још преданију службу Богу и народу.
Главни повод за доделу грамате представља ваш рад на очувању архивске грађе Старе цркве у Пироту. Како је све почело?
Реч је о саборном раду у коме су учествовали и верници и свештеници, црквењаци, чак и радници из грађевинске фирме нашег брата Милана Ђелића а који су на високом и прашњавом тавану парохијског дома данима сакупљали расуте списе, брошуре и књиге, потом их спустали у џаковима до нас. Много важних докумената смо пронашли у звонари, у црквеној шупи, на галерији храма. На жалост, један део грађе је заувек нестао у протеклим временима, у пожарима, услед људског немара...
Која су за вас најзначајнија открића?
Издвојио бих један сасвим непознати тефтер из средине 19. века у коме је, између осталог, вођена евиденција о пружању помоћи пиротској сиротињи. Важно откриће представља и податак да су у старој пиротској цркви све до краја 19. века чуване чак четири србуље, древне рукописне књиге исписане у српској редакцији од којих је само једна остала сачувана, управо она најстарија, Празнични минеј на пергаменту из 13. века који се данас налази у мађарском граду Дебреницу. За мене лично, најлепше откриће у црквеном архиву представљају дирљиве животне повести, бројна сведочанства о дубокој народној побожности овог поднебља коју нису успели да униште ни тирани, ни ратови, ни немаштина, ни епископи фанариоти који су себе сматрали господарима живота и смрти, и силно загорчавали живот иначе напаћеном и поробљеном народу. Ни бугарски егзархисти који су са црквеног амвона узалуд бацали своје анатеме на угледне пиротске чорбаџије привржене Србији. Ни бројне свештеничке распре и морална посрнућа која су, као и данас, била ретка, али су увек далеко одзвањала... Ова снажна црквена свест наших предака је феномен који треба изучавати и неговати. Јер догађало се а можда се и опет догоди да побожни народ сачува Православље док је свештенство у кризи. Такви тренуци у црквеној историји су страшни али и величанствени. Јер управо у њима јасно видимо да Црква није тек само институција већ један живи организам којим руководи сам Христос и који може, у тим тешким временима, да се шћућури у некој сиротој сеоској колиби, простој варошкој чатмари, и да из тих скритих духовних огњишта, као из Витлејемске пећине изроди нове анђеле у мантијама, нове дивне свештенике, калуђере и епископе кроз које ће опоравити понижену и дуго срамоћену Цркву, и потом опет снажно засијати целоме свету из ње.
Да ли ће најважнији резултати бити презентовани пиротској јавности?
Неке занимљивости из архива смо већ објавили у билтену храма „Млади Православац“ као и на блогу „Приче старог Пирота“. Међутим, старешини храма оцу Миљану и мени је од самог почетка главни циљ да све важне и нове податке објединимо у један обиман летопис Старе цркве који ће бити драгоцен и за сам град. Јер Стара црква је сведок многих важних историјских догађаја, она је колевка готово свих данашњих јавних установа у граду. Унутрашњост овог здања представља најстарију градску галерију, са чудесним иконостасом и јединственом збирком платнених икона из Јерусалима. На женској певници је још за време Турака формирана прва градска библиотека. У њеним помоћним одајама су организовани часови првих пиротских школа. Економи Старе цркве су савесно вршили функцију првих градских социјалних радника, бринули о сиромашним ђацима, о старим, болесним, немоћним. Стара црква је и први градски завод за статистику, прва матична служба, први градски архив. При овом храму је такође организован први суд за хришћане како би се избегао одлазак код сурових и неправичних кадија. У Старој цркви су свештеници дуго вршили улогу брачних саветника, њихова обавеза је била да саслушају завађене брачнике, да покушају да их измире најмање три пута, да заштитите злостављане жене од мужева насилника изрицањем казни, ангажовањем жандарма... Стара црква представља симбол победе просвећеног и породичног Пирота над мрачним паганизмом, над бестијалним и морбидним обичајима у којима су приношене чак и људске жртве, попут лапота. Нимало није случајно што се под њеном звонаром налазе скрхани пагански олтари, од којих је један, по Свети Петровићу, био посвећен Сабазијану, трачко-фригијском божанству, кога су неки давни Пироћанци прослављали оргијастичким радњама. Данас, када се сва та морбидна и развратна култура софистициарно рехабилитује, када стари паганизам постоје нови светски тренд, Стара црква би могла да послужи као центар тихог грађанског отпора, да буде оно што и јесте – колевка и савест модерног Пирота. Због свега реченог израду овог летописа сматрам не само својом обавезом, већ и својим животним позивом.
Какви су даљи планови са црквеним архивом, да ли ће он бити доступан грађанима?
Хоће. И највећа заслуга за то припада владики Арсенију који се лично заузео за наш архив. Ту је и његов ђакон Далибор Мидић, млади истраживач који је нас старије већ одавно превазишао у познавању црквене историје овог поднебља. Они су преко државног пројекта издејствовали да архив Старе цркве у Пироту буде стручно обрађен и дигитализован. То значи да ће једног дана сваки Пироћанац моћи лако да завири у старе црквене списе, да преко рачунара трага за својим прецима, за њиховим судбинама, за њиховом побожношћу. Владика нишки показује живо интересовање и за очувањем нашег драгоценог иконостаса. Он је добар домаћин не само у Нишу већ и у Пироту, у сваком граду и засеоку над којим владикује. Та улога је њему по самом чину дата, али и задата. Епископ има своје почасно место у свакој цркви, почасну одају у сваком манастиру, али све то мора да оправда смерном и самопрегорном Христовом љубављу, што се, хвала Богу, код нас данас заиста и дешава. Надам се да ћемо његову подршку имати и када на ред дође формирање ризнице, малог светосавског музеја који Пирот заслужује, и као седиште некадашње митрополије, и као једно аутентично духовно огњиште на југоистоку Србије.
Поред рада на очувању архива Старе пиротске цркве ви се већ дуго година бавите писањем и издавачком делатношћу. Шта бисте могли да издвојите за најзначајнији резултат вашег досадашњег рада?
Одговор на ово питање почећу једним јако драгим цитатом од Достојевског: „Покаткад ми Бог даје тренутке савршеног мира. У тим тренуцима ја љубим и верујем да и мене љубе. У тим тренуцима ја сам формулисао своје Вјерују, у коме је све јасно и свето за мене. Ово је Вјерују сасвим просто. Ево њега: ја верујем да нема ништа љупкије, дубље, симпатичније и савршеније од Христа. Са суревњивом љубављу говорим себи: не само нема Њему слична, него и не може бити. Ја штавише изјављујем: Када би ми неко могао доказати да је Христос ван истине, и када би збиља истина искључивала Христа, ја бих претпоставио да останем са Христом, а не са истином“.... Не знам да ли је ико икада успео тачније и дирљивије да опише тренутак када се душа нађе у близини Христовој, када осети његово живо присуство и буде очарана и занесена њиме. Ово осећање је познато сваком искреном вернику а ја могу рећи да ми је у животу вредело само оно што сам радио и стварао у том искреном и смерном, трептавом стајању пред Христом, и да је само такав рад касније привлачио дубоку пажњу читалаца, потресао срца и настављао да живи дуго након првих аплауза. Са друге стране, кад год сам покушао да присвојим ту божанску благодат, да је припишем богатству неког свог тобож раскошног духа и интелекта, догађало се да је моје писање деловало на људе тек као нека шарена лажа, као чаролија која само бљесне и заувек нестане, а мене остави чамотног и празног. Зато сматрам драгоценим једино она дела у којима сам успео да потиснем свој его и да, светан своје ништавности, дозволим Христу да ми приђе, да ме дотакне, да обрадује и загреје и мене и оне којима се обраћам. Да кажем искрено, немам много таквих остварења, много је више ових других, празних и ништавних. Свестан сам да овај просек могу поправити једино ако објавим много озбиљнији рат својој сујети и гордости, својој лењости и сластољубљу. На то ме сада обавезује и грамата и лични пример владике Арсенија... Желим да кажем и да се данас у Цркви много говори о важности честог причешћивања а да готово нико не спомиње значај овог духовног зближавања с Христом које Достојевски овако чудесно исповеда. Ми дакле можемо да се причестимо и Христовим емоцијама и делањима, јер и у њима су присутне божанске енергије, не само у путиру. Али проблем је што Христос није живео удобним животом, његова свакодневница је била пуна одрицања, страдања, сиротиње а то нимало није пријатно нити популарно данас. Много је лакше устати ујутру, отићи у цркву, причестити се, и потом опет утонути у лагодни и сентиментални хуманизам савременог безбожног света. Љубав ка Мајци Цркви, због које сам и добио ово признање, даје ми за право да кажем да ово модерно хришћанство, у коме се Христос апстрахује и релативизује као нека давна и превазиђена историјска личност, представља највећу опасност за нашу Цркву, опасност из које извиру сви скандали и расколи који Цркву данас тако снажно потресају. Бог је постао цео и савршени Човек, и људска душа без њега и његовог присутва, како каже наш Ава Јустин, ишезава у безумљу. Тај дивни Богочовек је смисао и садржај нашег живота, наших богослужења и делања, строгих постова и милосрђа. Он управља својом Црквом као својом Невестом кроз сабора смерних владика који се уподобљавају Њему. Ко све то одриче, па био он и чувени васељенски патријарх, чувени васељенски теолог, себе сврстава међу најгоре рушитеље Православља због којих су некада сазивани велики црквени сабори. Побожни српски народ можда и не уме све ово да изрази, али снажно осећа да нешто у данашњој Цркви озбиљно не штима, да у њој постоји неко чудно богословље које угађа телу и егу, које одриче живог Христа. Лепа вест је да тај исти народ, попут својих предака, непоколебиво чува свој делић Православља, светачки ћути и трпи, и чека да Христос поново васкрсне.