Листам вести, подигла се велика ујдурма око Македонаца и њихове аутокефалности, а ја још увек стојим на пробитном становишту које сам изнео када је све почело: добар развод је бољи од рђавог брака. Отели су се од нас, већ су постали свој народ и ми им то прихватамо, зашто нам је онда проблем да то и црквено потврдимо, јер и сами често потенцирамо, бранећи своје Светосавље: сваки народ има право на своју народну цркву, на свој израз једне те исте вере... Сасвим је споредно на чему се темељи њихова нација и како су дошли до ње. Пре него то одгонетнемо, можда би било добро да се запитамо рецимо, на чему се темељи бугарска нација, на колико србофобије, на колико бугаризовованих српских светиња и српског становништва, речи, говора, обичаја, песама, чак и десетераца и гусала, чак и Бугар-Мораве и бугарског Белграда, па ето, никакав проблем немамо да прихватимо њихову нацију и националну цркву.
Нису ми данас јасни ни они који усхићено прослављају чудо љубави у добром разводу, а ни они други који очајавају, јер су остали без ужасног и неподношљивог брака. У свему видим реч Христову о последњим временима, "охладнеће љубав многих" (Мт. 24, 12), а то значи делићемо се и ситнићемо се у временима која долазе, од народних цркви до новонародних, од новонародних до космополитских, од градских и сеоских до гоњених, како је све и почело, како ће све и окончати када Христос дође. У том неминовном и тужном процесу треба оставити по страну историју, политику, границе, видећемо на Страшном суду чија је нација истинита а чија лажна, заснована на илузији, на српском, татарском или бољшевичком империјализму. Сада се сви скупа крећемо ка Христу, и најважније да будемо смерни и мудри, да најпре љубимо живе људе, истоверну браћу хришћане, јер шта је боље, да нас Господ затекне у различитим кућама као добре суседе, или у гробној ћутњи и нетрпељивости под истим кровом?
Смирење и љубав коју је СПЦ исказала ка гордим и непокајаним расколницима, биће величанствена и света, једино ако врх СПЦ настави истим богочовечанским путем, ако искаже идентично смирење и љубав ка гордим и непокајаним Артемијевим расколницима, отпочне истоветне стрпљиве преговоре, са спремношћу на сличне, заправо много мање административне и канонске уступке, повратак у епархију и признавање њихове јерархије у оквиру СПЦ. Међутим, ако уместо пред самовољне и горде хороепископе, наш патријарх у идућем процесу измирења овако безусловно клекне пред гордог и самовољеног римског папу, који је отишао много даље, ушао у раскол са самим Богом Логосом, са Светом Тројицом, прогласивши себе за нечело Цркве, за безумну главу Тела Христовог, онда ће бити јасно да садашње патријархово смирење заправо није богочовечанско, већ човекобожачко, површно и сујетно, сентиментално и патетично, онда он не води Цркву Светог Саве и Цара Лазара ка њеном Првојерарху Христу, већ супротно, ка антихристу и његовој обезличеној саборности чије је име легион. Што нам не дао Бог!
Зато је сада најважније да сви скупа као црквена народна заједница, уместо неумесне екстазе и претераног торжества, уместо безизлазне кукњаве и осуђивања, изнедримо из свог бића управо ово спасоносно богочовечанско смирење, милост ка ближњима, пост и усрдну молитву, понајвише за нашег патријарха и наше епископе.
25/12. мај 2022.
