ХУМАНИСТИЧКА ВЕРОНАУКА ЗА ОДРАСЛЕ: О гресима које тобож не треба исповедати, јер нас не растављају од Христа

"Када духовник  чита разрешну молитву онда оном ко се исповеда каже: »Разрешавам те твојих грехова и присаједињавам те Церкви православној". То значи да је онај који се исповедио, на нивоу тела и душе, био претходно самоискључен из Церкве својим телесним и душевним гресима."

 

Владика Данило Крстић

Пре неколико дана на једној страници, која је намењена почетницима у вери, објављена је пастирска реч свештеника „О исповести“. Укратко, један популарни српски јереј поучава неофите да су греси који нас „одвајају од причешћа“ и које треба претходно исповедати, само они „озбиљни“ (касније сам добио одговор од администратора да је овде реч о ткз. „канонским“ прегрешењима, тј. убиству, крађи, прељуби, трговини дрогом или живим људима), док „греси помислима“ заправо „као такви не постоје“, те и не представљају препреку између верника и Причешћа, на коју треба обраћати пажњу у Тајни исповести. Свештеник каже да је исповедање мисаоних греха новотарија која се увукла у Цркву некад са Визиготима и Лонгобардима, зато упућује верника да их и не износе пред Господа и свештенослужитеља у самом чину када дођу у храм, већ било где у обичном разговору са било којим верним и опитним хришћанином, рецимо монахињом или цивилом, тврдећи да се и тако добија разрешење ових безначајних грехова...

Тврдња да мисаони грех „не постоји“ као препрека за Причешће представља отворени пркос самом Богочовеку који нас позива к себи (да, баш из Путира!) са искреном жељом да заличимо на Њега, да пронађемо у Њему смисао свог постојања и своје савршенство, да постанемо Светлост свету, синови Оца који својим сунцем греје и добре и зле – а због чега Он сам подиже старозаветну лествицу греха (тј. оног што нас одваја од заједнице с Њим), са конкретно учињених дела и исказаних речи, на управо ове невидљиве покрете у нашем бићу, на помисли, жеље, емоције, те зато својим ученицима говори: "А ја вам кажем да ће сваки који се ГНЕВИ на брата свога ни за што, бити крив суду.", или: "А ја вам кажем да сваки који ПОГЛЕДА на жену са жељом за њом, ВЕЋ ЈЕ УЧИНИО прељубу са њом у срцу своме." Или: "Ако те ОКО твоје саблажњава..." – док истовремено разобличава фарисеје као гробове окречене, као зделе које су споља беспрекорне а изнутра нечисте, јер им управо мисаони греси помрачују духовни вид, те су зато у духовном расколу с Њим, а који ће се касније пројектовати у конкретне покрете, сплеткарења, суђење и распеће: "...И гле, неки од књижевника РЕКОШЕ У СЕБИ: овај хули на Бога. И ВИДЕЋИ ИСУС ПОМИСЛИ њихове рече: ЗАШТО ЗЛО МИСЛИТЕ У СРЦИМА СВОЈИМ?"... Не треба заборавити ни реч пророка Исаије, где пише о паду првог Гордељивца, који је доживео онтолошку катастрофу и био одлучен од заједнице са Богом, тек само зато што је "ГОВОРИО У СРЦУ СВОМЕ: Изаћи ћу на небо, више звијезда Божијих подигнућу пријесто свој, и сјешћу на гори зборној на страни сјеверној, изаћи ћу у висине над облаке, изједначићу се с Вишњим."...

Дакле нису Визиготи и Лонгобарди донели појам о мисаоним и емоционалним покретима као гресима који прече Причешћу, већ сам Христос, Бог Логос који је постао Човек и вечни Првојерарх Цркве, који се истовремено ваплоћава у безброј Путира, док седи са десне стране Оца, одакле ће опет доћи да суди живима и мртвима, и успостави Царство коме неће бити краја... Али треба читати Јеванђеље и Апостоле, такође и молитве пред свето причешће које више нико не чита јер их нови хуманистички духовници не препоручују, иако су написане руком Великих Отаца, Златоуста, Василија, Дамаскина, Симеона Новог и Метафраста, а који овде своје мисаоне грехе поистовећују са гресима блуднице и цариника, те моле Христа да им опрости сагрешења и преступе које учинише мислима, настојањима и чувствима, да Тајнама својим исцели њихова срца и умове од рђавих помисли, да уништи и погуби свако ђаволско делање које помоћу мисли ради у удима људским, да добрим мислима погребе рђаве намере и уништи духове зла... Треба читати и Добротољубље, египатске Оце код којих је појам о мисаоном греху рашчлањен до атома, такође и модерне старце попут нашег тајновидца Тадеја који прихваћену помисао идентификује не само као покрет који одваја од Владике Христа, већ и као оружје које реално рањава и убија ближње. Треба читати Писмо и Оце, и расуђивати заједно са њима Умом Христовим који Црквом царује, а не писати овакве самовољне, површне и ненаучне, заправо човекоугодничке, хуманистичке импровизије ради јаловог угађања и удварања свету.

Са живим Причешћем треба неговати жив и личносан однос, заиста као са самим Христом, јеванђелским, карактерним, речитим, надвременим, вечним. Сваки другачији приступ води нас у безбожни хуманизам и протестански мементо, одрицање божанства Христовог, тачније одрицање присуства божанског у невидљивом сегметну Христовог богочовечанског организма, у Његовим свесним и артикулисаним, мисаоним и емоционалним, вољним енергијама – што води у јерес,  што на жалост већ јесте присутна јерес, јер је то срж трагичне модерне српске теологије, која заједницу Бога и човека посматра искључиво кроз несливену синтезу наших природа, наших суштина, телеса, не и карактерних енергија, самих личности... Зато смо и дошли до овакве хуманитичке веронауке за почетнике у којој се појам греха релативизује, тачније враћа на старозаветне норме, које у новозаветној стварности могу бити тек само фарисејске. Тиме долазимо до позиција већ поменутих окречених гробова, што нимало није случајно, јер овде је реч о неофарисејском религиозно-филозофском систему у коме се ућуткава и прогони јеванђелски Христос, окрњавају Његове Тајне, распиње Његова богочовечанска душа.

Све ово пишем са дубоким осећањем да сам гори од свих које помињем и критикујем. Јер они сумњају, верују криво или делимично, зато што су у заблуди или зато што хуманизоване теолошке инстититуције већ деценијама сакате веру будућих свештеника и вероучитеља – док су мене православни пастири од младости научили да је у Путуру само пречисто Тело и сама пречасна Крв вечно живог и присутног, јеванђелског Богочовека. И опет сам двоједушан и лажан, тврдоврат и немаран, пред Тобом и Тајанама Твојим, Владико Христе. Ничега немам сем ове вере православне и молитве митара: Господе, милостив буди мени грешном. 

24/11. јун, 2022. (Св. ап. Вартолемеј и Варнава)

БЕСЕДА СВЕТОГ ВЛАДИКЕ НИКОЛАЈА
о највидовитијем Пророку

Зашшо зло мислите у срцима својијем? (Мат. 9, 4)

Када је Господ изволео упутити укор фарисејима и књижевницима, ови нису били у том часу никога ни убили, ни преварили, ни похарали. И не само то, него у том часу они нису били никога ни речима увредили. Зашто их, дакле, Господ укори, када они не бејаху учинили никакав грех, ни делом, ни речју? Зато што помислише зло.
И зла помисао је грех. То је велика новост, коју Христос донесе у свет. Управо зла помисао је изворни грех свакога греха, јер пре него што човек нешто каже или учини грешно, он помисли грешно. Помисао је узрочни грех, остали греси су само следствени греси. Ко жели уништити ове друге, мора искоренити оне прве. Ко жели зауставити токове воде, мора прво исушити изворе. Нека се нико, дакле, не правда: ја нисам грешан, јер нисам никога убио, ни опљачкао, ни оскврнио. ни слагао. Гле, ми смо пуни мисли убилачких, пљачкашких, скврнавних, и преварних! Ако ли нисмо делом учинили грех, то је само ствар милости Божје и спољашњих прилика. Да је Бог попустио и да су прилике подесне биле, ми бисмо учинили све оне грехе које смо и помислили. Није змија отровна само онда када уједе него и када не уједе, јер носи отров у себи.
Не само, дакле, да је помисао грех, него је она извор греха, почетак греха, семе и корен греха. Ето зашто Господ, свевидећи и свезнајући, укори оне који помислише зло. Зашто зло мислите у срцима својима?
О Господе, свевидећи и свезнајући, помози нам очистити срце и ум наш од помисли злих, да би тако и речи и дела наша била чиста. Теби слава и хвала вавек. Амин.