Пре неколико дана на једној страници, која је намењена почетницима у вери, објављена је пастирска реч свештеника „О исповести“. Укратко, један популарни српски јереј поучава неофите да су греси који нас „одвајају од причешћа“ и које треба претходно исповедати, само они „озбиљни“ (касније сам добио одговор од администратора да је овде реч о ткз. „канонским“ прегрешењима, тј. убиству, крађи, прељуби, трговини дрогом или живим људима), док „греси помислима“ заправо „као такви не постоје“, те и не представљају препреку између верника и Причешћа, на коју треба обраћати пажњу у Тајни исповести. Свештеник каже да је исповедање мисаоних греха новотарија која се увукла у Цркву некад са Визиготима и Лонгобардима, зато упућује верника да их и не износе пред Господа и свештенослужитеља у самом чину када дођу у храм, већ било где у обичном разговору са било којим верним и опитним хришћанином, рецимо монахињом или цивилом, тврдећи да се и тако добија разрешење ових безначајних грехова...
Тврдња да мисаони грех „не постоји“ као препрека за Причешће представља отворени пркос самом Богочовеку који нас позива к себи (да, баш из Путира!) са искреном жељом да заличимо на Њега, да пронађемо у Њему смисао свог постојања и своје савршенство, да постанемо Светлост свету, синови Оца који својим сунцем греје и добре и зле – а због чега Он сам подиже старозаветну лествицу греха (тј. оног што нас одваја од заједнице с Њим), са конкретно учињених дела и исказаних речи, на управо ове невидљиве покрете у нашем бићу, на помисли, жеље, емоције, те зато својим ученицима говори: "А ја вам кажем да ће сваки који се ГНЕВИ на брата свога ни за што, бити крив суду.", или: "А ја вам кажем да сваки који ПОГЛЕДА на жену са жељом за њом, ВЕЋ ЈЕ УЧИНИО прељубу са њом у срцу своме." Или: "Ако те ОКО твоје саблажњава..." – док истовремено разобличава фарисеје као гробове окречене, као зделе које су споља беспрекорне а изнутра нечисте, јер им управо мисаони греси помрачују духовни вид, те су зато у духовном расколу с Њим, а који ће се касније пројектовати у конкретне покрете, сплеткарења, суђење и распеће: "...И гле, неки од књижевника РЕКОШЕ У СЕБИ: овај хули на Бога. И ВИДЕЋИ ИСУС ПОМИСЛИ њихове рече: ЗАШТО ЗЛО МИСЛИТЕ У СРЦИМА СВОЈИМ?"... Не треба заборавити ни реч пророка Исаије, где пише о паду првог Гордељивца, који је доживео онтолошку катастрофу и био одлучен од заједнице са Богом, тек само зато што је "ГОВОРИО У СРЦУ СВОМЕ: Изаћи ћу на небо, више звијезда Божијих подигнућу пријесто свој, и сјешћу на гори зборној на страни сјеверној, изаћи ћу у висине над облаке, изједначићу се с Вишњим."...
Дакле нису Визиготи и Лонгобарди донели појам о мисаоним и емоционалним покретима као гресима који прече Причешћу, већ сам Христос, Бог Логос који је постао Човек и вечни Првојерарх Цркве, који се истовремено ваплоћава у безброј Путира, док седи са десне стране Оца, одакле ће опет доћи да суди живима и мртвима, и успостави Царство коме неће бити краја... Али треба читати Јеванђеље и Апостоле, такође и молитве пред свето причешће које више нико не чита јер их нови хуманистички духовници не препоручују, иако су написане руком Великих Отаца, Златоуста, Василија, Дамаскина, Симеона Новог и Метафраста, а који овде своје мисаоне грехе поистовећују са гресима блуднице и цариника, те моле Христа да им опрости сагрешења и преступе које учинише мислима, настојањима и чувствима, да Тајнама својим исцели њихова срца и умове од рђавих помисли, да уништи и погуби свако ђаволско делање које помоћу мисли ради у удима људским, да добрим мислима погребе рђаве намере и уништи духове зла... Треба читати и Добротољубље, египатске Оце код којих је појам о мисаоном греху рашчлањен до атома, такође и модерне старце попут нашег тајновидца Тадеја који прихваћену помисао идентификује не само као покрет који одваја од Владике Христа, већ и као оружје које реално рањава и убија ближње. Треба читати Писмо и Оце, и расуђивати заједно са њима Умом Христовим који Црквом царује, а не писати овакве самовољне, површне и ненаучне, заправо човекоугодничке, хуманистичке импровизије ради јаловог угађања и удварања свету.
Са живим Причешћем треба неговати жив и личносан однос, заиста као са самим Христом, јеванђелским, карактерним, речитим, надвременим, вечним. Сваки другачији приступ води нас у безбожни хуманизам и протестански мементо, одрицање божанства Христовог, тачније одрицање присуства божанског у невидљивом сегметну Христовог богочовечанског организма, у Његовим свесним и артикулисаним, мисаоним и емоционалним, вољним енергијама – што води у јерес, што на жалост већ јесте присутна јерес, јер је то срж трагичне модерне српске теологије, која заједницу Бога и човека посматра искључиво кроз несливену синтезу наших природа, наших суштина, телеса, не и карактерних енергија, самих личности... Зато смо и дошли до овакве хуманитичке веронауке за почетнике у којој се појам греха релативизује, тачније враћа на старозаветне норме, које у новозаветној стварности могу бити тек само фарисејске. Тиме долазимо до позиција већ поменутих окречених гробова, што нимало није случајно, јер овде је реч о неофарисејском религиозно-филозофском систему у коме се ућуткава и прогони јеванђелски Христос, окрњавају Његове Тајне, распиње Његова богочовечанска душа.
Све ово пишем са дубоким осећањем да сам гори од свих које помињем и критикујем. Јер они сумњају, верују криво или делимично, зато што су у заблуди или зато што хуманизоване теолошке инстититуције већ деценијама сакате веру будућих свештеника и вероучитеља – док су мене православни пастири од младости научили да је у Путуру само пречисто Тело и сама пречасна Крв вечно живог и присутног, јеванђелског Богочовека. И опет сам двоједушан и лажан, тврдоврат и немаран, пред Тобом и Тајанама Твојим, Владико Христе. Ничега немам сем ове вере православне и молитве митара: Господе, милостив буди мени грешном.
Дакле нису Визиготи и Лонгобарди донели појам о мисаоним и емоционалним покретима као гресима који прече Причешћу, већ сам Христос, Бог Логос који је постао Човек и вечни Првојерарх Цркве, који се истовремено ваплоћава у безброј Путира, док седи са десне стране Оца, одакле ће опет доћи да суди живима и мртвима, и успостави Царство коме неће бити краја... Али треба читати Јеванђеље и Апостоле, такође и молитве пред свето причешће које више нико не чита јер их нови хуманистички духовници не препоручују, иако су написане руком Великих Отаца, Златоуста, Василија, Дамаскина, Симеона Новог и Метафраста, а који овде своје мисаоне грехе поистовећују са гресима блуднице и цариника, те моле Христа да им опрости сагрешења и преступе које учинише мислима, настојањима и чувствима, да Тајнама својим исцели њихова срца и умове од рђавих помисли, да уништи и погуби свако ђаволско делање које помоћу мисли ради у удима људским, да добрим мислима погребе рђаве намере и уништи духове зла... Треба читати и Добротољубље, египатске Оце код којих је појам о мисаоном греху рашчлањен до атома, такође и модерне старце попут нашег тајновидца Тадеја који прихваћену помисао идентификује не само као покрет који одваја од Владике Христа, већ и као оружје које реално рањава и убија ближње. Треба читати Писмо и Оце, и расуђивати заједно са њима Умом Христовим који Црквом царује, а не писати овакве самовољне, површне и ненаучне, заправо човекоугодничке, хуманистичке импровизије ради јаловог угађања и удварања свету.
Са живим Причешћем треба неговати жив и личносан однос, заиста као са самим Христом, јеванђелским, карактерним, речитим, надвременим, вечним. Сваки другачији приступ води нас у безбожни хуманизам и протестански мементо, одрицање божанства Христовог, тачније одрицање присуства божанског у невидљивом сегметну Христовог богочовечанског организма, у Његовим свесним и артикулисаним, мисаоним и емоционалним, вољним енергијама – што води у јерес, што на жалост већ јесте присутна јерес, јер је то срж трагичне модерне српске теологије, која заједницу Бога и човека посматра искључиво кроз несливену синтезу наших природа, наших суштина, телеса, не и карактерних енергија, самих личности... Зато смо и дошли до овакве хуманитичке веронауке за почетнике у којој се појам греха релативизује, тачније враћа на старозаветне норме, које у новозаветној стварности могу бити тек само фарисејске. Тиме долазимо до позиција већ поменутих окречених гробова, што нимало није случајно, јер овде је реч о неофарисејском религиозно-филозофском систему у коме се ућуткава и прогони јеванђелски Христос, окрњавају Његове Тајне, распиње Његова богочовечанска душа.
Све ово пишем са дубоким осећањем да сам гори од свих које помињем и критикујем. Јер они сумњају, верују криво или делимично, зато што су у заблуди или зато што хуманизоване теолошке инстититуције већ деценијама сакате веру будућих свештеника и вероучитеља – док су мене православни пастири од младости научили да је у Путуру само пречисто Тело и сама пречасна Крв вечно живог и присутног, јеванђелског Богочовека. И опет сам двоједушан и лажан, тврдоврат и немаран, пред Тобом и Тајанама Твојим, Владико Христе. Ничега немам сем ове вере православне и молитве митара: Господе, милостив буди мени грешном.
24/11. јун, 2022. (Св. ап. Вартолемеј и Варнава)