Са великим немиром прочитах вест да је владика немачки Григорије, ничим изазван и присељен, сасвим драговољно, својом слободном вољом отпочео својеврсни прогон и дискиминацију невакцинисаних верника у Минхену, бранећи им декретом да слободно уђу у градски храм и приступе божићној литургијској трпези. Та вест ме погодила јер су управо ови људи већ месецима изложени изузетно снажној репресији државног система, свакога часа губећи елементарна људска права на кретање и постојање. Они трпе већ очигледну дискриминацију на свим радним и јавним местима, њихова деца преживљавају праве трауме у школи. Црква у Минхену је била њихово једино уточиште и топло гнездо, а сада их наша црквена администрација и овде излаже хладном и безобзирном понижењу. Владика Григорије овим увођењем вакцина и тестова у литургијску стварност, отворено изражава сумњу у божанско присуство Христово на светој литургији, јер управо Он чини ово богослужење јединственим, чудесним, божанственим, због чега се и сам храм благодаћу Духа Његовог преображава у делић Неба на земљи, постаје благословено Царство. Веровати да у таквој надвременој литуријско-јеванђелској стварности, заразни болесник може заразити присутног Првојераха Христа и његове апостоле и ученике који су се свим бићем својим привили уз Њега, заразити Њега у путиру или на кашици, заразити епископа који га иконизује, свештенике и вернике сабране око Њега у храму – значи веровати да је присутна зараза моћнија од присутних божанских енергија, да је хуманистичко царство болести, страха и смрти, моћније од Васкрслог Христа и Његовог вечног литургијског Царства. Такво становиште води ка одрицању божанства Христовог и представља практично исповедање свејереси хуманизма, по којој литургија може бити тек само један тужни и немоћни, бесмислени перформанс, парада шаренила и сујете, патетична представа у којој је Христос протестански обезбожен до неке далеке и бледе историјске личности, или пак ватикански протеран у небеса, а све како би нарцисоидни епископ, као локални папа, постао његов генерални заступник и заменик, Vicarius Christi у своме селу.
Драговољно увођење „3G regеl“ пропуснице у Минхену, може бити и израз снобовлука, сујетног страха да нам се просвећени свет не подсмехне као мрачним и средњовековним конзервативцима, примитивним богомољцима који више верују у Јеванђеље и јеванђелско-литургијски реализам, неголи у достигнућа модерне науке – а због чега се треба с оправданим стидом тргнути и што пре еманциповати, отворити црквена врата за све што нам наука пружа, без икаквог подозрења и провере. Свети владика Николај такве помодаре у свом Љубостињском стослову назива наивним и лаковерним бајагањама балканским и иванушкама кијевским, а њихова „прилагођавање и уједначавање“, обичним светогрђем, свлачењем Исуса Христа са богочовечанских литургијских висина у долину плача и гатања. Наша јеванђелско-литургијска стварност никада није била, нити ће бити у сукобу са научном стварношћу – она је у сукобу једино са светским центрима моћи, прецизније, енормно богатим капиталистима који желе да узурпирају науку као цивилизацијску тековину, и уз помоћ ње успоставе своју безбожну ничеанско-марксистичку стварност, а у којој хришћански Тројични Бог званично и научно не постоји, у којој историјски Христос није ни вечни Богочовек, ни вечни Првојерарх хришћанске Цркве и Литургије. Умиљавати се и додворавати, снисходити овим центрима моћи и њиховој псеудонауци и псеудомедицини, уступати пред њиховим притиском, уценама и засташивањима, пристајати на њихове примамљиве и ласкава понуде које доносе моћ и афирмацију у елитном друштву, значи постати нови Јуда који граби сребренике и целивом издаје и распиње Христа.
Увођење „3G regеl“ пропусница у Минхену, сем хуманистичког маловерја и сујетне сервилности, може бити и израз примитивног животињског страха од болести и смрти, који не приличи православним хришћанима, јер искрени верник и у најтежој болести и на самртној постељи призива преслатко име Првојерарха Исуса Христа, верујући да је Он и у његовом личном животу живо присутан, да о свему промишља по недокучивој и премудрој љубави својој, и да му телесну болест дарује ради духовног буђења и оздрављења, можда чак и као мученички венац, како све Свети Јован Златоуст тумачи, упућујући хришћане да свакако следе пример кротког трпљења праведног Јова и убогог Лазара. Животињски страх од заразе и болести је одлика непросвећеног, безбожног света који је у старини заразне болести чак песонификовао, доживљавао као реална чудовишта којима треба снисходити и приносити жртве, своје животе, своју децу, а све само како би та неман одступила и отишла бестрага. Такав безумни страх је очевидан и данас у једнако безбожном 21. веку, у коме преплашени свет прихвата да буде потенцијална жртва у највећем медицинском експерименту у историји човечанства, само како би га поштедело то пандемијско чудовиште што се са свих страна примиче.
Коначно, добровољним увођењем „3G regеl“ пропуснице у Минхену, владика Григорије и представници његове администрације у Минхену чине преседан у Српској Православној Цркви, једини у њој одступајући од Првојерарха Христа и као Доброг Пастира. Уместо да све вернике једнако и без разлике пригрле, чувајући их ако је потребно и својим животом од дивљих звери и вукова, они промовишу сумњива и неиспитана лекарства која можда баш од ових лукавих крадљиваца долазе, а на чију се они страну као најаманици сврставају, чиме спроводе суптилну селекцију унутар повереног им стада, делећи вернике на тестиране и нетестиране, вакцинисане и невакцинисане, послушне и непослушне, савесне и несавесне, здраве и сумњиве, просвећене и непросвећене, подобне и неподобне – а у чему „3G regеl“ пропусница служи као један заиста апокалиптичан документ, својеврсна "кршеница" којом верници доказују да испуњавају услове да се сједине са Христом. Занимљиво је да овако фарисејски хладан и безобзиран однос ка једном делу верног стада Христовог, успоставља баш један епископ који је са својим почившим духовним оцем, управо у име бескрајног човекољубља и безрезервно отворене литургијске саборности, годинама спроводио литургијску реформу у српским земљама. Сада јасно видимо да у овом пројекту нема ни искреног човекољубља ни искрене саборности, већ једино надмене и хладне охолости, која се Првојераху Христу упорно и пркосно подсмева, а стадо Његово узнемирава и жалости...
Све ово пишем и верујем да Цркву Христову ни врата ада не могу да пољуљаји и поруши, а камоли један безбожан, неопагански и фарисејски владичански декрет. Верујем и да ће од Цркве временом отпасти све што је гордо и саможиво, лицемерно, хладно и анархично, непокајано, заиста као од самог Тела Христовог. Али ипак, жао ми је тих верника у Баварској који су већ довољно намучени језивном државном репресијом која неодољиво подсећа на однос те исте државе ка јеврејског заједници позних трудесетих година 20. века. Сада им и наша неодоговорна и безосећајна црквена администрација загорчава предбожићне дане. Молим Богомладенца Христа да ради њих уразуми неразумне, да запрети самовољном, да опомене охоле – а чеда ова своја, српска и баварска, узнемирена и прогоњена, да прими и пригрли, ако не у нашој народној, а оно бар у руској или румунској минхенској пештери, тамо где страже цара Ирода још увек нису пристигле, да њихова тужна срца умири и орадости, да се у њих роди и насели, јер она су заправо најдража пештера и постеља Његова.
Пише: Жељко Перовић
Прилог: Глас народа: „Да се погледамо у очи“ – коментари испод објаве о „3G regеl“ декрету са странице „Српска Православна црква у Минхену“, неки су у међувремену обрисани (приступљено 27. децембра 2021):
