– Очеее! Очеее! Дај сто динара за кафу! – чујем како неко издалека виче, окрећем се и видим једног насмејаног кратко ошишаног младића који ми руком показује да га сачекам, поскакујући ка мени у ритму неке брзе и тресуће електронске музике, што не оставља баш пријатан утисак на поспане јутарње шетаче.
– Миодраже, рекао сам ти да ме више тако не зовеш. Нисам свештеник. А и не могу баш сваког јутра да ти плаћам кафу - говорим му тихо чим ми се примакне, помало постиђен од света који се већ окренуо да ме види, али и већ сасвим уморан да објашњавам како сам ја отац једино својој деци Анђи, Васи и Сави... Пироћанци ме већ одавно доживљавају као неко свештено лице, чим сам се доселио у "Танаска Рајића" комшије су шапутале о свом новом суседу: "поп ли је, кво ли је...", а ја до дана данашњег не знам да ли је то због ове проседе брадице и повећег стомака на коме би савршено пристао онај плаветни појас Сремчевог хероја Ћире који је обожавао крофне, или је пак све то због мојих лепршавих писања која се, као тек изаткани ћилим, некако увек размотају и простру до Сладчајшега Христа...
– Добро, оче, нећу више тако да те зовем. Ајд дај педесет! – одговара Миодраг не скидајући широк осмех са свог озареног лица, узима новчаницу и хитро наставља даље, али сада још живље цупкајући и већ дижући руке испружених кажипрста, као човек кога погоди песма у кафани.
Миодраг је мој друг и више се не љути када му не дам новац, мада у почетку није било баш тако. Знао је да се узнемири, да панично тражи веће или мање износе, и коначно да се расплаче. Био сам убеђен да је био у наркоманској кризи све док ми један конобар није рекао: "ма јок, тек'в си је од малечко", испричавши ми притом да је као дете несретно пао и задобио тешку повреду главе.
Како је све тајанствено и скрито а ја тако брз да олако верујем својим варљивим очима, да судим и пресудим, иако и сам у кући имам једно такво повређено и јуродиво дете. Отада сам заиста много пажљивији ка Миодрагу, понекад попијемо заједно кафу а он ми прича да би ми угодио, како је некада рецитивао песмице о Савиндану у школи "Младост"...
Миодраг ме јутрос дочекао у заседи на истом паркингу, дозивајући ме опет издалека као свога оца. Имао је сада неку војничку капу на глави те овога пута одважно стаде пред мене и поче да салутира. Потом ми сав срећан рече како су га јуче неке девојчице позвале да заједно возе ролере...
Како је све тајанствено и скрито, размишљам док овај весели војник ђипа и поскакује даље својим путем као православни Арапин у Јерусалиму, и не знајући да у тој непрестаној васкршњој радости којом је обливен, са рукама подигнутим као у кафани, путује право у Рај.
– Миодраже, рекао сам ти да ме више тако не зовеш. Нисам свештеник. А и не могу баш сваког јутра да ти плаћам кафу - говорим му тихо чим ми се примакне, помало постиђен од света који се већ окренуо да ме види, али и већ сасвим уморан да објашњавам како сам ја отац једино својој деци Анђи, Васи и Сави... Пироћанци ме већ одавно доживљавају као неко свештено лице, чим сам се доселио у "Танаска Рајића" комшије су шапутале о свом новом суседу: "поп ли је, кво ли је...", а ја до дана данашњег не знам да ли је то због ове проседе брадице и повећег стомака на коме би савршено пристао онај плаветни појас Сремчевог хероја Ћире који је обожавао крофне, или је пак све то због мојих лепршавих писања која се, као тек изаткани ћилим, некако увек размотају и простру до Сладчајшега Христа...
– Добро, оче, нећу више тако да те зовем. Ајд дај педесет! – одговара Миодраг не скидајући широк осмех са свог озареног лица, узима новчаницу и хитро наставља даље, али сада још живље цупкајући и већ дижући руке испружених кажипрста, као човек кога погоди песма у кафани.
Миодраг је мој друг и више се не љути када му не дам новац, мада у почетку није било баш тако. Знао је да се узнемири, да панично тражи веће или мање износе, и коначно да се расплаче. Био сам убеђен да је био у наркоманској кризи све док ми један конобар није рекао: "ма јок, тек'в си је од малечко", испричавши ми притом да је као дете несретно пао и задобио тешку повреду главе.
Како је све тајанствено и скрито а ја тако брз да олако верујем својим варљивим очима, да судим и пресудим, иако и сам у кући имам једно такво повређено и јуродиво дете. Отада сам заиста много пажљивији ка Миодрагу, понекад попијемо заједно кафу а он ми прича да би ми угодио, како је некада рецитивао песмице о Савиндану у школи "Младост"...
Миодраг ме јутрос дочекао у заседи на истом паркингу, дозивајући ме опет издалека као свога оца. Имао је сада неку војничку капу на глави те овога пута одважно стаде пред мене и поче да салутира. Потом ми сав срећан рече како су га јуче неке девојчице позвале да заједно возе ролере...
Како је све тајанствено и скрито, размишљам док овај весели војник ђипа и поскакује даље својим путем као православни Арапин у Јерусалиму, и не знајући да у тој непрестаној васкршњој радости којом је обливен, са рукама подигнутим као у кафани, путује право у Рај.
11. 2. 2021.