Души мојој жалостивој

Ех, шта бих дао да још једном, као дете доживим царибродске јесени, да зароним у густу јутарњу маглу која се као сомот развила по читавој котлини, па онако санит да се запитам, да ли су то небеса сишла у наш град, или се пак уснули Цариброд, преко ноћи, чудесно вазнео међ облаке. Ову чаробну срешту неба и земље ни сунце не жели да ремети. Дуго оклева да осване, потом шкртари своје зраке и одмах бежи ка југу, што даље од Јокшиног насеља. Као да се сваке јесени изнова сети и сневесели због сиротог Јовше коме су након рата управо овде отели велико имање, стигавши да се наругају и имену те, по њему крштене и знамените, Јовшине махале... Оркестар бучних моторних тестера по читавом граду претвара дугачка, неметрена стабла у трупчиће свирајући своју јесењу, чврсту и продорну, балканску сонату која живцира старије а нас децу, у узаврлим играма још више распаљује, опија и заноси. Мекани џемпери које су смишљале и плеле наше мајке срчући кафу из малених шољица са барокним украсима, миришу на свежину и чур. У школи се осећа опојни мирис шипурака које смо до одређеног рока морали да наберемо по шумовитој околији и предамо учитељици која је потом мерила и бележила учинак нашег друштвено–корисног рада.

То брање шипурака никако нисам волео. Било ми је драже да сакупљам пикавце и плевим бусење које је џигљало из ивичњака у улици за коју је било задужено моје одељење, или да садим бориће на Старој планини, или да берем кукуруз у Војничкој башти, мој отац је редовно куповао "Експрес" због чега сам био првак одељења у сакупљању старе хартије, ни у старим флашама наша кућа никада није оскудевала... Али провући моју шепртљаву и крофнасту руку кроз лавиринт трња и убрати чак три килограма тих ситних црвених плодова, била је права уметност. Требало је и доћи до њих јер пут је водио кроз Чуј Пет'л, последње градско насеље које урања у густу борову шуму, а где нас је често у заседи чекала ратоборна локална дружина.

– Дека сте пошли!? – јекнуо би љутито најкрупнији дечак из повеће групе која би се однекуд из шумарка, до зуба наоружана окрашћеним прућем и тојагама, сјатила на узану стазу право пред нас.

– Те... Да беремо шипци... – одговарали смо снисходљиво, показујући своје празне кесе и торбе, као на царинском прегледу.

– Знајете ли да не смејете да проодите кроз Чуј Пет'л? – питао би даље овај љути иследник, не мењајући свој добро увежбани мркоглед који је савршено пристајао уз његове спојене, брежњевски космате обрве.

– Па, несмо знали... – правили смо се невешти, нимало не доводећи у сумњу ни забрану проласка нити свој очигледно велики прекршај, што је годило љутим митничарима, те вођа коначно рече:

– Ајде, мињујте! Ама немој више да смо ви видели од тука да проодите!

Прегрмевши некако ово митарство, као грешна душа из житија Свете Теодоре Цариградске стизали смо на место блаженства и заборава свих проживљених невоља, рајско станиште и омиљено излетиште звано Манастирче, на коме је средином 19. века неки сироти царибродски занатлија Мада данима прекопавао земљу тражећи у њеној дубини древни олтар из свог божанског сновиђења, спреман да изађе пред Турке који су му, након многог досађивања дали дозволу за рад, али поигравши се са његовим судбином, рекавши му да ће у случају да ништа не пронађе, бити погубљен.

И данас често замишљам себе како лешкарим на том чаробном пропланку, срчем воду са бистрог лековитог извора и улазим у оронулу цркву коју је народ касније подигао на месту првобитне деда Мадине дашчаре у коју је овај упорни богомољац положио пронађени камен. Зурим у тај чудни и забрањени свет, поносан што успевам да одолим расутим новчићима у празној и увек откључаној цркви, које су побожне старице кришом доносиле на дар Светом Димитрију, а од којих сам могао себи да купим бар две кесице омиљеног смокија. Често размишљам како сам тада безбрижно и радосно, као неки малени светац корачао кроз живот. И како сам, сасвим несвесно, својим духом био ближи и милији том тајанственом, анђеоском свету деда Маде колара...

Последњи пут "у шипци" сам ишао са мојим другом Зораном Бузом, у трећем разреду основне школе, када је већ све било обрано у грмаку изнад Манастирчета, где смо шипурке обично налазили. Зато смо наставили да се пењемо даље, до самог врха на коме се налази Пропаст, пећина у којој вода понире у дубину земље и излази чак негде код Лукавице. Спустили смо се да звирнемо у тај никад испитани, загонетни и бескрајни мрак па одмах кренули даље ка истоку. Сишли смо низ једну стрмину и дошли до села Градиња где нас је на сеоској чесми један старац по старом адету пропитао чији смо, па саслушавши имена наше ближе и даље фамилије, упозорио да никако не идемо даље, показавши нам руком ка државној граници, којој смо се већ сасвим приближили. Вођени савршеним Бузиним инстинктом кренусмо назад али другом страном, кроз трновити Бучумет, и мимо свих стаза и богаза, коначно, пре мрака, стигосмо у град. Поносни на своју сналажљивост и храброст, корачали смо одважно низ улицу Бориса Кидрича, али само до Дејвидове куће, где смо, као хајдуци из Нушићевог романа, доживели своје прво понижење:

– Лелеее, Зоранеее – гласно јаукну Дејвидова мајка чим нас је са терасе уочила – Че сараниш твоју Рајну, лоше њу је, хитна помоћ је доодила, за малко да ђу и одвезе због тебе...

Био сам убеђен да је реч о неспоразуму или макар неком Бузином ранијем греху ка мајци, који је тек сада дошао на наплату. Зато се баш изненадих када се ова узнемирена жена обруши и на мене:

– А и ти исто! Мајћа ти је од муку окала полицију да ви траже по планину, да случајно не прејдете границу. Кво ли сте прајили и дека се цел д'н девате!?...

Идуће године моји су купили три килограма шипурака које сам само однео у школу. Учитељица Мирославка Филипова ме корила ранијих година због неиспуњене норме, а сада је подозриво посматрала крцату кесу у мојим рукама. Као да је и сама осећала да ту нешто не штима, да је просто немогуће да је све то набрало једно размажено царинско дете.
...

Пристао бих да опет проживим све те дечачке невоље. Од суровог Гроздановића који је у "српском одељењу" царибродског забавишта, свакога дана таманио нас нежне мамине синове, па све до Сике полицајца који је, уочи избора деведесете године, попео на ивичњак мене и Ђолета како би могао, онако висок, што боље да нам се унесе у лица и да нас учтиво упита – Очете ли са по шамар? – јер нас је затекао како фломастером цртамо свастику Шешељу на челенци. Од првих шипурака у основној школи до првог разреда гимназије када су нас девојчице из одељења редом зивкале телефоном, представљајући се као Емилија, лепа Пироћанка из правно–биротехничког одељења, која ето, жели баш мене да упозна и самном прошета центром града, те сам узалуд шпартао главном улицом у заказано време док су се оне кикотале на тераси изнад Нишке банке, због чега сам сутрадан јако црвенео у школи, али ипак, не као Божа који се на састанак са Емом појавио зализане косе, са букетом свежег цвећа у руци, удешен као за веридбу...

Узалуд чезнеш, душо моја жалостива, за тим давним временима. Тај изгубљени рај одавно не станује на овим драгим адресама, нити у збивањима и срештама које си проживела у раној младости. Цариброд из твојих сећања данас је тек само један леп и носталгичан путоказ на коме финим курзивом стоје записане јеванђелске речи: "Ако се не обратите и не будете као деца, нећете ући у Царство небеско". Тај детињи рај још увек постоји, али као онај древни олтар из повести о Манастирчету, лежи дубоко закопан у нашем тужном срцу, под црном и трновитом земљом малодушја, брига и слабости одраслих људи. До њега се више не може доћи без храбре вере и светог лудила деда Маде колара. Али, вреди копати jер тамо нас чекају давно ишчезли мириси детињства, скривене сонате и раздраганa игрa светлости и сенки коју сунце ствара у градском сивилу. Тамо је извор првобитне радости који често муте и збуњују невоље и неправде овога света, али он никад не устуче и свему одолева, јер верује у Живот, јер путује у Вечност.

____________
фото: Цариброд, Sanya Petrov Photography