Читам Јеванђеље о страдању Христовом па ми је скренула пажњу реч коју Спаситељ упућује Петру у Гетсиманији: "Зар чашу коју ми је Отац дао ја да не испијем?" Чекају га грдне невоље а Он уопште не обраћа пажњу на зле моћнике који су се већ надвили над њим. Нити анализира њихове разноразне закулисне, завереничке радње које ће убрзо довести до хапшења, срамног суђења, ругања и распећа. Нити га исувише погађа и боли та читава неправда, то ужасно лицимерје самих крвника, перформанс доброте и правичности који они окретно играју пред наивним светом. У тим драматичним тренуцима за Христа постоји једино чаша страдања, и Отац који је пружа, иако је Он, Син Божји, ничим није заслужио... То је једина стварност, једини реални догађај који треба да заокупи пажњу и сваког искреног хришћанина, у тренуцима животних невоља и страдања. Сасвим су маргинални и неважни разноразни технолози који се понекад, по Божјем допуштењу, својски потруде око припреме и мућкања овог неукусног коктела. Важан је једино Отац наш небески и чаша коју нам пружа, не зато што нас кажњава, мрзи или одбацује, већ зато што је она лековита, зато што нас жели здраве и чисте, као децу обраћене и безазлене, у наручју своме.
24. децембар 2020.