Имам потребу да кажем, као верник Српске Православне Цркве, као писац бројних популарних верских књига за децу и одрасле – да нимало нисам поносан на чињеницу што живим у граду у којем се обнавља мноштво верских објеката, да би потом они служили као експонати у предизборним кампањама, или још горе, као паравани за владајући непотизам, криминал и насиље над обесправљеним и пониженим грађанима, који често и заувек одлазе из Пирота да би прехранили своју нејач. Жао ми је што први грађанин Пирота – коме сам све ово својевремено и лично али узалуд говорио – у томе има подршку одређених свештеника, теолога и верника, да ли кратковидих, да ли уплашених, да ли и самих већ припадника те привилеговане, безосећајне и надмене интересне групе грађана, која је спремна да гази по туђим животима, како би дошла до запослења и донације. Жао ми је што ово не пише неко од виших и позванијих из Цркве, који романтично проповедају о томе колико је важно сједињавати се са Христом, што чешће и редовније у тајни Причешћа, а сами нису спремни никад и нигде да се карактерно сједине са Њим, када Он разобличава фарисеје, када брани светињу од пробисвета, манипулатора и интережџија, како у древном Јерусалиму, тако и у модерној Србији.
У име Божје правде и истине, ја рекох и душу спасих.
Жељко Перовић
На дан светог Филарета Милостивог, лета Господњег 2023.