Пре неколико дана ми је у сандуче доспео нови текст Марка Видојковића „Ђаволов споменик Стефану Немањи“. Послао је мој драги пријатељ из детињства, убеђени атеиста који је ваљда желео да ме, бруталном истином, раздрма и разбуди из мог православног сна. Успео је једино да ме растужи.
Марко Видојковић се у свом тексту идентификује са самим Богом, и попут Великог инквизитора у Карамазовима, изводи Немању пред свој страшни анархистички суд на коме га, као хуманистички бог бескрајних слобода, осуђује на вечне муке и шаље право у пакао зато што је, у своје време, злостављао и прогонио богумиле.
У овој лепршавој панк оперети прећутано је да су у немањићким државама сасвим безбрижно живели Јевреји, католици, чак и мухамедански ратници које је Милутин, као своју плаћеничку војску насељавао у пустим крајевима Србије, и да се Немања обрачунава једино са богумилима зато што је њихова делатност била разорна по државу коју је стварао, по друштвено-породичне вредности на којима је темељио своју реформу, а која је Србију винула из паганског мрака у сам врх светске цивилизације која се у то доба простирала око Средоземља. (1)
Јер у Крмчији Светог Саве пише да су српски богумили били носиоци масалијанске јереси из 4. века и деловали као анархистичка секта која није прихватала никакву власт и никакав ауторитет, која је брак сматрала демонском креацијом, баш као и самог човека и читав свет, и која је након строге аскезе благосиљала разврат, бигамију и инцест, позивала вернике на бојкот социјалних давања, на нечовечан став ка сиромасима, удовицама и богаљима, чак и ка својим родитељима и рођеној деци.
Савремена наука је доказала и да српски богумили немају ничег заједничког са босанским крстјанима који су поштовали часни крст, мошти, иконе и црквену јерархију, који су подизали храмове и у њима вршили своја богослужења, славили свеце и празнике, ступали у брак и крштавали децу, примали свето причешће – све што су богумили с презиром одбацивали, сматрајући и материју и сваки поредак, обред и служење ђаволским изумом, верујући да се чак и у Христовим чудима пројављује демонска енергија, држећи се свог мистичног причешћа које су поистовећивали са оргазмом жене, хулећи на Богородицу и светитеље, нарочито старозаветне које су сматрали проклетим, Јована Крситеља за самог Антихриста. Трансформација српских богумила у босанске крстјане подразумевала би не само њихово одрицање од анархизма и целокупног верског учења, већ и њихово активно учешће у Косовском боју на страни цара Лазара, у одбрани државе коју су порицали, која их је прогањала и проклињала у својим законицима до саме битке...
Маштовити Марко је Немањин сукоб са богумилима телепортовао у 21. век што је и ненаучно и непоштено. Немања је са богумилима поступао у складу са суровим законским мерама своје епохе и то може једино да значи да би се данас обрачунавао са антидржавним, антинародним и антипородичним делатницима у складу са уставом и у оквирима законодавства савремене Србије. Ако већ маштамо, то би могло да значи да би Немања данас протерао из Србије многе невладине организације, укинуо националне фреквенције многим медијима, распустио многа министарства, високе државнике који га једино на уснама и у бронзаним одливцима следе и поштују.
На страшном Марковом суду Стефан Немања нема право чак ни на своје монашко име Симеон, на свест о својој нишчети, грешности и пролазности, због којих се одриче свог престола, својих владалачких привилегија, моћи и комфора, и одлучује да остатак живота проживи као строги испосник, убоги калуђер који умире на тврдој земљаној постељи, са молитвом на уснама. Све је то фолирање и пренемагање за српске анархисте. Нема покајања и божанске благодати која човека умива, преображава и освећује, нема Бога који је постао човек да би га учинио узвишенијим од анђела, вечнијим од звезда. Човек је тек само једна мислећа животиња коју нико нема право да спутава, каже анархистичко јеванђеље по Марку. А живот – окретни богумилски плес са демонима који нико не сме да ремети и раставља.
Србија већ стотину година клизи у бездан свог преднемањићког мрака, свог урођеничког дивљаштва, личне и колективне неурачунљивости и егоизма због којих је постајала лак плен за моћне империјалисте. То доказује и робовски положај данашње Србије у новом светском поретку и паганска хистерија међу српским анархистима и необољшевицима, уочи подизања Немањине статуе на платоу испред београдске железничке станице.
Марко Видојковић се у свом тексту идентификује са самим Богом, и попут Великог инквизитора у Карамазовима, изводи Немању пред свој страшни анархистички суд на коме га, као хуманистички бог бескрајних слобода, осуђује на вечне муке и шаље право у пакао зато што је, у своје време, злостављао и прогонио богумиле.
У овој лепршавој панк оперети прећутано је да су у немањићким државама сасвим безбрижно живели Јевреји, католици, чак и мухамедански ратници које је Милутин, као своју плаћеничку војску насељавао у пустим крајевима Србије, и да се Немања обрачунава једино са богумилима зато што је њихова делатност била разорна по државу коју је стварао, по друштвено-породичне вредности на којима је темељио своју реформу, а која је Србију винула из паганског мрака у сам врх светске цивилизације која се у то доба простирала око Средоземља. (1)
Јер у Крмчији Светог Саве пише да су српски богумили били носиоци масалијанске јереси из 4. века и деловали као анархистичка секта која није прихватала никакву власт и никакав ауторитет, која је брак сматрала демонском креацијом, баш као и самог човека и читав свет, и која је након строге аскезе благосиљала разврат, бигамију и инцест, позивала вернике на бојкот социјалних давања, на нечовечан став ка сиромасима, удовицама и богаљима, чак и ка својим родитељима и рођеној деци.
Савремена наука је доказала и да српски богумили немају ничег заједничког са босанским крстјанима који су поштовали часни крст, мошти, иконе и црквену јерархију, који су подизали храмове и у њима вршили своја богослужења, славили свеце и празнике, ступали у брак и крштавали децу, примали свето причешће – све што су богумили с презиром одбацивали, сматрајући и материју и сваки поредак, обред и служење ђаволским изумом, верујући да се чак и у Христовим чудима пројављује демонска енергија, држећи се свог мистичног причешћа које су поистовећивали са оргазмом жене, хулећи на Богородицу и светитеље, нарочито старозаветне које су сматрали проклетим, Јована Крситеља за самог Антихриста. Трансформација српских богумила у босанске крстјане подразумевала би не само њихово одрицање од анархизма и целокупног верског учења, већ и њихово активно учешће у Косовском боју на страни цара Лазара, у одбрани државе коју су порицали, која их је прогањала и проклињала у својим законицима до саме битке...
Маштовити Марко је Немањин сукоб са богумилима телепортовао у 21. век што је и ненаучно и непоштено. Немања је са богумилима поступао у складу са суровим законским мерама своје епохе и то може једино да значи да би се данас обрачунавао са антидржавним, антинародним и антипородичним делатницима у складу са уставом и у оквирима законодавства савремене Србије. Ако већ маштамо, то би могло да значи да би Немања данас протерао из Србије многе невладине организације, укинуо националне фреквенције многим медијима, распустио многа министарства, високе државнике који га једино на уснама и у бронзаним одливцима следе и поштују.
На страшном Марковом суду Стефан Немања нема право чак ни на своје монашко име Симеон, на свест о својој нишчети, грешности и пролазности, због којих се одриче свог престола, својих владалачких привилегија, моћи и комфора, и одлучује да остатак живота проживи као строги испосник, убоги калуђер који умире на тврдој земљаној постељи, са молитвом на уснама. Све је то фолирање и пренемагање за српске анархисте. Нема покајања и божанске благодати која човека умива, преображава и освећује, нема Бога који је постао човек да би га учинио узвишенијим од анђела, вечнијим од звезда. Човек је тек само једна мислећа животиња коју нико нема право да спутава, каже анархистичко јеванђеље по Марку. А живот – окретни богумилски плес са демонима који нико не сме да ремети и раставља.
Србија већ стотину година клизи у бездан свог преднемањићког мрака, свог урођеничког дивљаштва, личне и колективне неурачунљивости и егоизма због којих је постајала лак плен за моћне империјалисте. То доказује и робовски положај данашње Србије у новом светском поретку и паганска хистерија међу српским анархистима и необољшевицима, уочи подизања Немањине статуе на платоу испред београдске железничке станице.
Биће то мртва гомила скупоценог железа и још једно мегаломанско трошење државног новца на рачун српске сиротиње, ако споменик Стефана Немање не постане наш будилник и покретач, урбана Студеница која непрестано шапуће, моли и опомиње да треба што пре отпочети са обновом своје изворне културе засноване на изворном хришћанству. Јер само она, по речима владике Данила Крстића, представља бедем против дивљаштва оног у нама самима, и оног који је нам је долазио са турског Истока, и оног које нам данас стиже са материјалистичког Запада. Да што пре треба обнављати светињу брака и породице у којој честити родитељи, као своју најдрагоценију задужбину подижу своју лепо васпитану децу која ће, као анђео Растко и првовенчани Стефан, синови страшног ратника Немање и тихе му жене Ане, коначно препородити Србију, постати понос нације, радост свим нашим суседима и светлост целоме свету.
Ж. П.
________________
(1) Др Миодраг Петровић сматра и у својим научним радовима доказује да је ово оригинално масалијанско богумилство имало сасвим маргиналну улогу у немањићкој држави и да се Немања уствари обрачунавао са тада веома утицајним и агресивним римокатоличким клиром и њиховим следбеницима којих је било и међу властелом. То не умањује значај Немањине државно-породичне реформе и његову борбу против српског паганског анархизма који, у том случају, није имао свој религиозни карактер.