Срби и Света Земља


Богато илустрована књига "Срби и Света Земља" израђена је у тврдом и шивеном повезу на 304 колорних страница у формату 23х16 cm. Цена књиге је 2750 динара (плус ПДВ). Књигу можете поручити преко књижаре Пи Прес: knjigepipress@gmail.com

Поједине исечке из овог дела можете погледати овде: први, други, трећи, четврти, пети, шести, седми, осми, девети

+ + +

Уводна реч

Путујте са српским хаџијама кроз библијске пределе и догађаје. Доживите њихове свечане испраћаје и дирљиве растанке, одласке на ризична путовања где су их вребали друмски разбојници, водене стихије и скривене галије гусара. Нека се и ваша душа с њима разнежи пред Светом Земљом и задрхти пред празним гробом Христовим у Јерусалиму. Нека осети сву српску радост и тугу што се вековима већ разлеже по овим древним насељима, горама и пустињама које су угостиле Христа – истинитог Бога и најдивнијег Човека који је икада рођен на овој планети. Ово је књига о чудесној љубави Срба ка Светој Земљи, која од 13. века до данашњег дана не гасне нити јењава упркос дугом робовању, устанцима и ратовима, владавини тирана и безбожника... 

Српски хаџилук представља један од најлепших изданака Светосавља, те наше народне вере коју нам је Христос благословио кроз Светог Саву, а са којом ћемо ми као народ и изаћи пред Њега о Другом доласку Његовом (Мт. 25, 32). Ово издање представља један скромни покушај да се тај изданак ослика, да се на једном месту опише како су Срби кротко освајали Свету Земљу која, сама по себи, представља један огромни храм под ведрим небом у коме је Богочовек самим својим животом одржао прво и најважније православно богослужење; како су Срби себе уграђивали у то невидљиво здање, како се у њему причешћивали благодаћу и лепотом Христовом.

Пишући о домаћем поклоништву Свети владика Николај каже да се српски хаџија у старини дуго и мукотрпно припремао за овај свети пут: „Прво пости и усиљено се моли Богу дан и ноћ; посећује цркву и причешћује. Па онда чини милостињу, помажући бедне и невољне. Па онда иде по селу од куће до куће и прашта се са свима, молећи пријатеље да га помињу у молитвама, и непријатеље да се одобровоље према њему и опросте му све увреде и неправде. Поред тога он избегава сујетна весеља и забаве, избегава смех и многоречивост. И, при самом поласку, облачи се у сасвим ново одело, благосиља све, који остају у селу, и сроднике и несроднике и пријатеље и непријатеље, и проси благослов од свију. Јер, гле, полази грешан човек у Свету Земљу, као у ближе присуство Божје, па испуњен страхом и трепетом стара се, да се препороди, очисти и обнови, да би се удостојио присуства Божјег. Све то што поклоник чини пред полазак у Свету Земљу може се изразити једном једином речју – покајање.“ 

И заиста, након свих ових припрема, након свега проживљеног по друмовима и на отвореном мору, након дугог боравка у светим местима Палестине и Египта, искрени поклоници враћали су се у свој завичај измењени: трговци више нису узимали кантар у руке да се макар и случајно не би кривом мером огрешили о купца, имућни су од свог имања подизали цркве и школе, красне задужбине, а они сиромашни живели су тихо и повучено, као иноци у својим домовима. Сви они скупа били су необично вољени и поштовани од својих суграђана, имали своја нарочита, почасна места у светим храмовима, у посланицама српских патријараха и владика, који су њихова имена у својим дописима стављали изнад свих угледених градских еснафа, одмах испод свештенства. Све ово што је наведено неодољиво подсећа на древне кападокијске преображаје у време Света три јерарха када је покајање представљало један дубок и дуготрајан процес. Данас се често наглашава да су се тада верници редовно причешћивали на свакој литургији, али мало ко (жели да) зна да су многи од њих најпре издржали сурове забране причешћа које су трајале и до двадесет година, у зависности од тежине почињених грехова. Неки од ових покајника годинама су морали да клече у храму током богослужења, неки само да стоје, или крај амвона, или у припрати, или пред храмом, молећи оне који улазе да се унутра помоле за њих...

Књига о Србима и Светој Земљи важна је и због нашег односа према Косову које данас многи посматрају очима старозаветног човека, сматрајући га српском обећаном земљом, а занемарујући наша косовска обећања и завете. Христос ни једну земљу није обећао појединим народима и расама. Христос је Косово обећао кроткима (уп. Мт. 5, 5). И Косово, и Србију, и читаву ову планету, наследиће само они који се уподобе Његовој богочовечанској Личности, или преведено на језик нашег Светосавља и Светог владике Николаја – онима који задобију „слатку душу краља Владимира, издржљивост Немањину, христољубље Савино, ревновање Милутиново, кротост Дечанскога, смерност Урошеву, пожртвовање Лазарево, витештво Страхињино, правдољубље Марково, срце Југовића мајке, поуздање Миличино, благост Јевросимину, милост Косовке девојке, трпељивост поробљеног робља, видовитост слепих гуслара, мудрост српских попова и калуђера, стидљивост народних девојака, надахнуће народних певача, даровитост народних занатлија, отменост народних ткаља и везиља, јасноћу народних пословичара, умереност и одмереност српских сељака, сјај крсне славе свих крштених Срба“. Косово ће у време општег васкрсења, а можда и раније, ако се као народ покајемо и усправимо, припасти онима који у ова тешка времена, као за време дугог робовања под Турцима, мудро очувају веру и породичне вредности својих предака, који својим животом тихо пркосе сваком непоштењу, простаклуку и настраностима које су овладале данашњом несретном Србијом. 

Књига о Србима и Светој Земљи почиње Светим Савом а завршава се Светим мучеником Харитоном. Његово житије донекле подсећа на живот Светог Саве. И он је походио Свету Земљу и избегао женидбу да би сав живот свој посветио Богу и своме народу послужио молитвом, постом и самопрегорном љубављу. То је знак да смо ми Срби, упркос свему, још увек способни да изнедримо велике људе, да у нама још увек има живота и снаге да се тргнемо из својих заблуда и посрнућа. То потврђује и непресушна река српских хаџија која и данас, у 21. веку тихо тече ка свом извору и увору, ка колевци Православља, где је све почело и где ће се све и окончати о Другом доласку Христовом. 

Јер хаџилук није само традиција, стицање чина и пука знатижеља. Хаџилук је икона наших живота, нашег стремљења ка Небеском Јерусалиму и Господу Исусу Христу као једином смислу и крајњем циљу свих наших љубави, нашег рада и стваралаштва, нашега битисања. На том путу непрестано вребају буре и невоље, омамљива искушења и заседе, али ми се не колебамо нити устучемо, јер „ми пут свој знамо, пут Богочовјека, и силни, као планинска ријека, сви ћемо поћи преко оштра кама, све тако даље, тамо до Голготе” како нашу српску мисао водиљу надахнуто исповеда Шантић. А тамо, на српској Голготи, чека нас васкрсење у живот вечни. Чекају нас Свети Сава и Свети Срби, сви наши драги упокојени и помиловани преци који се тада неће постидети нас. Амин.